Hjum i skepticizam

Dejvid Hjum je bio škotski moralni filozof. Zajedno sa Adamom Smitom, Adamom Fergusonom, Džošuom Takerom i mnogim drugima, bavio se temeljima i granicama morala, empirizmom i onimnajznačajnijim za nas – kritičkim (skeptičkim), naspram konstruktivističkog, racionalizmom. Novovekovna vera u racionalnost je u 18. veku dobila dva različita poimanja sadržaja pojma „racionalnost“ i dva različita stanovišta u proceni saznajne modi, na šta de se nadovezati i dva različita pogleda na ljudsku prirodu i na čovekovo delovanje, što zajedno tvori temelj razlikovanja konstruktivističkog i kritičkog racionalizma. Hjumovo osnovno epistemološko stanovište kao kritičkog racionaliste je skeptičko. Pretpostavka kritičkog racionalizma je pretpostavka o pogrešivosti, ograničenosti, nepotpunosti i neizvesnosti ljudskih saznajnih modi – Neznanje ili ograničeno znanje, kao konstitutivna osobina čoveka, čini nemogudim svako preterano optimističko poverenje u ljudski razum. Ovi nedostaci ljudskog razuma mogu se kompenzovati oslanjanjem na vekovnim iskustvima stvarane i zato „mudrije“ – jer su dugotrajnim iskustvom potvrđene kao „mudrije“ - i stabilnije društvene ustanove

Ova pretpostavka saznajnog skepticizma dalje podrazumeva metodološki individualizam i saznanje kao evolutivni poces učenja na greškama. Uz epistemološki skepticizam, škotski moralni filozofi su razvili i antropološki skepticizam. Ono sto stav antropološkog skepticizma uzima kao temeljnu odrednicu jeste briga pojedinca o sopstvenom integritetu. Ljude motiviše samoljublje. Pri tome, pojam samoljublje (self-love) nije samo antropološki ved i epistemološki pojam, sto znači da delovanje pojedinca nije samo u cilju ostvarivanja vlastitog interesa, ved je i individualno delovanje oslonjeno na nužno ograničena, delimična i individualna znanja koja samo ta individua poseduje. Iz ovakvog antropološkog I epistemološkog individualizma proizilazi legitimni zaključak da je samo pojedinac konačni sudija svojih ciljeva (kopernikanski obrt). Kako individualni interes u najvedem broju slučajeva motiviše delatnost pojedinca, to je svako insistiranje na opštem interesu kao motivu delovanja, samo krivotvorenje stvarnih motiva, jer je, kako je zaključio Hjum „opšti interes ... nesto isuviše zamagljeno da bi uticao na vedinu čovečanstva i bilo kakvom silom delovao na postupke suprotne ličnim interesima“. A, kako je pokazao prvo Smit, pa potom i Hajek, činjenica epistemološkog individualizma negira svaku mogudnost postojanja bilo kakvog „opšteg“ uma kao nosioca ukupnog znanja u društvu (Hegel, Marks).

Uvod 3
1 Hjum i skepticizam 4
Zaključak 13
Literatura 15