Hijerarhija izvora međunarodnog poslovnog prava

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Istorijski posmatrano, razvoj međunarodnog privrednog prava može da se svede na dvije tendencije. Jedna predstavlja proces integracije koji se odigrao u srednjem vijeku stvaranjem lex mercatoria kao skupa međunarodnih običaja, a druga proces dezintegracije kada je tako stvoreno kosmopolitsko i univerzalno trgovačko pravo inkorporisano u nacionalne trgovinske i građanske zakonike (tokom XIX veka, naročito). Sasvim je izvesno, međutim, da smo danas – služeći se terminologijom A. Goldštajna, svedoci reintegracije međunarodnog privrednog prava koje se vrši kako putem međunarodnih konvencija, tako i putem tzv. Autonomnog međunarodnog privrednog prava, koje stvaraju sami privredni subjekti u međunarodnom trgovinskom prometu. Nema sumnje da je, i pored postojanja nacionalnih zakonika međunarodno privredno, a naročito međunarodno poslovno pravo nastavilo da se razvija, jer je to bilo logično pošto donošenjem nacionalnih zakonika, za koje francuski prof. A.Tunc A. (UNCITRAL : CNUDCI koja predstavlja formulating agency, tj. tjelo koje formuliše propise ili preko drugih međunarodnih organizacija, naročito UNIDROIT, Haške konferencije za međunarodno pravo) kaže, da predstavljaju “nacionalizam na području prava”, nije prestala međunarodna trgovina kojoj nacionalni propisi nikad nisu odgovarali. Otuda se, paralelno sa postojanjem nacionalnih kodifikacija razvijalo međunarodno trgovinsko pravo, istina najpre kao običajno i formularno da bi zatim (naročito posle Drugog svetskog rata) došlo do zaključivanja mnogobrojnih međunarodnih konvencija i sporazuma kojima su se kodifikovala pravila međunarodnog privrednog prava. U ovom kontekstu svakako treba posebno naglasiti značaj koji ima Komisija Ujedinjenih nacija međunarodno trgovinsko pravo, privatno pravo, Međunarodne trgovinske komore, UNCTAD-a i drugih, što je doprinelo nagloj i značajnoj reafirmaciji međunarodnog privrednog prava. Brojne međunarodne konvencije koje su usvojene ili su u pripremi model zakoni ili vodiči pripremljeni su upravo u okviru ove komisije.

IZVORI MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA

Naglom razvoju međunarodnog privrednog prava doprinele su i nacionalne kodifikacije jer su načelu autonomije volje u ugovornim kako unutrašnjim tako i međunarodnim odnosima dale značajno mjesto. Načelo koje prati XIX vjek da se odnosi s elementom inostranosti regulišu isključivo horizontalnim (dakle, domaćim) normama, u XIX veku je potisnuto, tako da smo danas svjedoci da se nacionalno pravo primenjuje samo kao supsidijerni (dopunski) izvor, jer se međunarodni odnosi regulišu neposredno primenom međunarodnih konvencija ili formularnih ugovora koji isključuju primenu pravila domaćeg prava. Ovaj drugi metod izjednačenja pravila kojima se regulišu međunarodni privrednopravni odnosi prevagnulo je ne samo zato što postoji veća potreba da se ubrza promet robe, usluga i kapitala već i zbog toga što zajednička materijalna pravila uklanjaju postojeće razlike i doprinose modernizaciji regulisanja s obzirom na činjenicu da nacionalni obligacioni i trgovinski zakonici nisu nepodobni da odgovore potrebama međunarodnog prometa.

Ipak, ne treba zaboraviti da sve oblasti još nisu do kraja regulisane i da će paralelizam i dalje biti način njihovog regulisanja bilo zato što u nekim oblastima međunarodna unifikacija (pravna ili faktička) nije ostvarena bilo zato što objektivno nije bilo moguće da se ostvari.

MEĐUNARODNE KONVENCIJE KAO IZVOR MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA

Unifikacija prava u oblasti međunarodnih privrednih odnosa putem međunarodnih konvencija počela je krajem XIX vjeka ali svoj puni procvat doživljava upravo danas. Prednost unifikacije putem međunarodnih konvencija sastoji se u tome što se njima mogu derogirati čak i prinudni propisi nacionalnog zakonodavstva odnosno njima se mogu postaviti izvesne međunarodne norme koje stranke ne bi mogle da menjaju svojim ugovorima. Takav primer postoji u oblasti međunarodnog transportnog prava (u pogledu odgovornosti vozara) kao i za dobar deo propisa meničnog i čekovnog prava.

U pogledu međunarodnih konvencija, kao načina za regulisanje međunarodnih odnosa, mišljenja pravnika nisu jedinstvena. Bez obzira na konstatacije da su konvencije “delo država”, das u motivisane dugoročnim političkim ciljevima i da njihova sudbina zavisi od toga koliko privrednici, koji su inspirisani pragmatskim ciljevima, mogu da nađu odgovore za svoje potrebe u tim konvencijama, sigurno je da je taj metod danas brži i efikasniji od prepuštanja da međunarodne ekonomske odnose (naročito trgovinske) regulišu sami privrednici ili da se taj procjes prepusti međunarodnim običajima.

Brzina kojom se odvija međunarodni promet i učestalost promena u međunarodnim ekonomskim odnosima u svijetu nameću zaključak da međunarodna zajednica, ukoliko želi da pravo ne zaostaje za privrednom ekspanzijom, mora da izabere najefikasniji način koji će, sa svoje strane, doprineti ne samo uklanjanju barijera koje u tom pogledu postoje već i daljem, većem i boljem razvoju međunarodnog trgovinskog prometa.