GRČKI MITOVI

Nova tema  Odgovori 
Podelite temu sa drugarima: ZARADITE PRODAJOM SVOJIH RADOVA
 
Ocena teme:
  • 0 Glasova - 0 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Autor Poruka
derrick Nije na vezi
Posting Freak
*****

Poruka: 3,085
Pridružen: Jul 2009
Poruka: #1
GRČKI MITOVI
KNJIŽEVNOST I CIVILIZACIJA

ROBERT GREVS



GRČKI MITOVI

šesto izdanje

PREVELA GORDANA MITRINOVIĆ-OMČIKUS NOLIT • BEOGRAD



SADRŽAJ



Uvod
1 Pelaški mit o postanju sveta
2 Homerski i orfički mitovi o stvaranju sveta
3 Olimpijski mit o stvaranju sveta
4 Dva filozofska mita o stvaranju sveta
5 Pet ljudskih vekova
6 Kastriranje Urana
7 Svrgavanje Krona
8 Rođenje Atene
9 Zeus i Metida
10 Suđaje
11 Rođenje Afrodite
12 Hera i njena deca
13 Zeus i Hera
14 Rođenje Hermesa,
Apolona, Artemide i Dionisa
15 Rođenje Erota
16 Posejdonova narav i dela
17 Hermesova narav i dela
18 Afrodita, njena narav i dela
19 Arejeva narav i dela
20 Hestija, njena priroda i dela
21 Apolon, njegova narav i dela

22 Artemida, njena narav i
dela
23 Hefajst, njegova narav i dela
24 Demetra, njena narav i dela
25 Atena, njena narav i dela
26 Pan, njegova narav i dela
27 Dionis, njegova narav i dela
28 Orfej
29 Ganimed
30 Zagrej
31 Bogovi podzemnog sveta
32 Tiha i Nemesida
33 Deca mora
34 Ehidnin porod
35 Pobuna džinova
36 Tifon
37 Aloeidi
38 Deukalionov potop
39 Atlant i Prometej
40 Eoja
41 Orion
42 Helije
43 Sinovi Helena
44 Jon
45 Alkiona i Keik

46 Terej
47 Erehtej i Eumolp
48 Borej
49 Alopa
50 Asklepije
51 Proročišta
52 Alfabet
53 Daktili
54 Telhini
55 Empuse
56 Ija
57 Foronej
58 Europa i Kadmo
59 Kadmo i Harmonija
60 Bel i Danaide
61 Lamija
62 Leda
63 Iksion
64 Endimion
65 Pigmalion i Galateja
66 Ajak
67 Sisif
68 Salmonej i Tira
69 Alkestida
70 Atamant
71 Glaukove kobile
72 Melampo

73 Persej
74 Blizanci suparnici
75 Belerofont
76 Antiopa
77 Nioba
78 Kajnida i Kajnej
79 Erigona
80 Kalidonski vepar
81 Telamon i Pelej
82 Aristaj
83 Mida
84 Kleobis i Biton
85 Narkis
86 Filida i Karija
87 Arion
88 Minoj i njegova braća
89 Minojeve Ijubavi
90 Pasifajina deca
91 Skila i Nis
92 Dajdal i Tal
93 Katrej i Altajmen
94 Sinovi Pandiona
95 Tesejevo rođenje
96 Tesejeva dela
97 Tesej i Medeja
98 Tesej na Kreti
99 Stvaranje atičkog saveza
100 Tesej i Amazonke
101 Fajdra i Hipolit
102 Lapiti i Kentauri
103 Tesej u Tartaru
104 Tesejeva smrt
105 Ojdip
106 Sedmorica protiv Tebe
107 Epigoni
108 Tantal
109 Pelop i Ojnomaj
110 Pelopova deca

111 Atrej i Tijest
112 Agamemnon i
Klitajmnestra
113 Orestova osveta
114 Suđenje Orestu
115 Umirivanje Erinija
116 Ifigeneja među
Tauriđanima
117 Orestova vladavina
118 Rođenje Heraklovo
119 Heraklova mladost
120 Tespijeve kćeri
121 Ergin
122 Heraklovo ludilo
123 Prvo delo: Nemejski lav
124 Delo drugo: Hidra iz
Lerne
125 Delo treće: Kerinska košuta
126 Delo četvrto: Erimantski vepar
127 Delo peto: Augejeve štale
128 Delo šesto: Stimfalske ptičurine
129 Delo sedmo: Kretski bik
130 Delo osmo: Diomedove kobile
131 Delo deveto: Hipolitin pojas
132 Delo deseto: Gerionovo stado
133 Delo jedanaesto: Hesperidine jabuke
134 Delo dvanaesto: Hvatanje
Kerbera
135 Ubijanje Ifita
136 Omfala
137 Hesiona

138 Osvajanje Elide
139 Osvajanje Pila
140 Hipokoontovi sinovi
141 Auga
142 Dejaneira
143 Herakle u Trahinu
144 Jola
145 Apoteoza o Heraklu
146 Heraklova deca
147 Lin
148 Skup Argonauta
149 Lemljanske žene i kralj
Kizik
150 Hila, Amik i Finej
151 Od Simplegada do
Kolhide
152 Otmica runa
153 Ubistvo Apsirta
154 Argo se vraća u Grčku
155 Pelijina smrt
156 Medeja u Efiri
157 Medeja u izgnanstvu
158 Osnivanje Troje
159 Parid i Helena
160 Prvi sastanak u Aulidi
161 Drugi sastanak u Aulidi
162 Devetogodišnji rat
163 Ahilejeva srdžba
164 Ahilejeva smrt
165 Ajantovo ludilo
166 Trojanska proročanstva
167 Drveni konj
168 Propast Troje
169 Povratak
170 Odisejeva lutanja
171 Odisej se vraća u svoj dom
Napomena prevodioca
Indeks




ROBERT GRAVES
THE GREEK MYTHS Penguin Books Ltd, Harmondsworth,
Middlessex 1955, 1957, 1958, 1960, 1962, 1964, 1966, 1969, 1972.

UREDNIK JOVAN HRISTIĆ RECENZIJA; JOVAN HRISTIĆ NACRT ZA KORICE: DUŠAN RISTIĆ
TEHNIČKI UREDNIK: ŽARKO ROŠULJ

OMOT: SNEŽANA NECIĆ KOREKTOR: JELENA JOSIĆ
GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: MILOŠ STAMBOLIĆ

« IZDAVAČ; NOLIT, BEOGRAD, TERAZIJE 27
ZA IZDAVAČA: RADIVOJE NEŠIĆ, GENERALNI DIREKTOR ŠTAMPA: BAKAR - BOR
ŠTAMPANO U 1000 PRIMERAKA 1995.
GRČKI MITOVI Uvod

Srednjovekovni misionari katoličke crkve doneli su u Veliku Britaniju iz Evrope, pored celokupnog zbornika sakralne istorije, i sistem univerziteta. koji se zasnivao na grčkoj i latinskoj klasici. Smatralo se da su domaće legende o Kralju Arturu, Gaju od Varvika, Robinu Hudu, Plavom Hagu od Lestera i Kralju Liru dovoljne za prost narod, dok su obrazovane klase i sveštenstvo iz vremena Tjudora mnogo više raspravljali o mitovima Ovidija i Vergilija i gimnazijskim izvodima o trojanskom ratu. Iako se zbog toga engleska književnost od šesnaestog do devetnaestog veka može pravilno shvatiti samo u svetlosti grčke mitologije, klasici su kasnije u tolikoj meri izgubili od značaja u našim školama i na univerzitetima da se od jednog obrazovanog čoveka nije moglo očekivati da zna ko su, na primer, bili Deukalion, Pelop, Dajdal, Laokoont ili Antigona. Prosečno obrazovan čovek najčešće stiče saznanje o ovim mitovima iz bajki i priča za decu,
kao što su Kinslijevi Heroji i Hautonove Tenglvudske priče; i, izgleda kao da mu to mnogo ne smeta, jer već dve hiljade godina smatra da mitove treba zaboraviti kao neobičnu i varljivu fantaziju, ljupku zaostavštinu detinjstva grčke inteligencije, čiji je značaj hrišćanska crkva s razlogom umanjivala da bi istakla duhovnu prednost Biblije. Ipak, njihov značaj je neocenjiv za izučavanje rane evropske istorije, religije i sociologije.
»Himeričan« je pridev nastao od imenice chimaera — himajra, što znači »koza«. Pre četiri hiljade godina je Himajra mogla biti isto toliko obična kao što je danas ma koji religiozni, heraldički ili trgovački amblem. To je, prema Homerovom beleženju, bila složena životinja sa lavljom glavom, kozjim telom i zmijskim repom. Himajra je nađena uklesana u zidove hetitskog hrama u Karkimišu i bila u početku kalendarski simbol kao i sve slične komponovane životinje, na primer sfinga i jednorog; svaka komponenta je predstavljala po jedno godišnje doba. Diodor misli da je isti slučaj i sa lirom sa tri strune od kornjačinog oklopa. Nilson u svom delu Primitivno računanje vremena (1920) raspravlja o godini koja ima tri godišnja doba. Međutim, samo se mali deo od ogromne nesređene zaostavštine grčke mitologije, koja je trpela uticaje i sa Krete i iz Egipta, Palestine, Frigije, Vavilonije i odakle sve ne, može uvrstiti uporedo sa Himajrom u prave mitove. Pravi mit može da se definiše kao prepričavanje ritualne mime koja se javno izvodila na narodnim svetkovinama, a koja se nalazila likovno zabeležena na pečatima, zdelama, ogledalima,
skrinjama, šititovima i tapiserijama. Himajra i ostale njoj slične kalendarske životinje igrale su prevashodnu ulogu u izvođenju rituala. Takve su životinje postale verske institucije u svakom plemenu, klanu ili gradu, zahvaljujući ikonografskom i usmenom predanju. Narod je opštio s njima preko njihovih doličnika — drevnih čarobnjaka koji su upravljali plodnošću i sigurnošću područja svete kraljice, ili kralja, jer je,
izgleda, širom grčkih zemalja kraljičanstvo prethodilo kraljevstvu, a do promene je došlo onda kad su za to stvoreni uslovi. U Lukijanovom eseju ''O igri'' nabraja se priličan broj ritualnih mima koje su izvođene još u drugom veku posle nove ere; a Pausanijin opis slika sa zidova hrama u Delfima i duboreza na Kipselovoj skrinji svedoči da je u njegovo vreme još bilo najraznovrsnijih mitoloških ostataka, od kojih više nema ni traga.

Prave mitove treba razlikovati od:

(1} Filozofskih alegorija, kao u Hesiodovoj kosmogoniji;
(2) »Etioloških« tumačenja mitova koje danas više ne razumemo, kao što ne razumemo, na primer, mit o
Admetu koji je upregao lava i divljeg vepra u svoja kola; (3) Satire ili parodije, kao u Silenovoj priči o Atlantidi;
(4) Sentimentalnih pripovedaka kao što je legenda o Narkisu i Ehi; (5) Ulepšavanja istorije, kao što je Arionov doživljaj sa delfinom; (6) Minstrelnih romansi, kao u priči o Kefalu i Prokridi;
(7) Političke propagande, kao što je Tesejevo ujedinjenje Atike; (8) Moralnih legendi, kao u priči o Erifilinoj ogrlici;
(9) Šaljivih anegdota, kao što je bračna farsa sa Heraklom, Omfalom i Panom; (10) Pozorišnih melodrama, kao u priči o Testoru i njegovim kćerima;
(11) Herojskih saga, kao što je osnovni zaplet Ilijade;
(12) Realističke pripovesti, kao što je Odisejeva poseta Fajačanima.*

* Vidi 4; 63; 83; 84; 87; 89; 98; 106; 136; 161; 162—5; 170.

Ipak, mitski se elementi, sasvim neočekivano, mogu naći i u nečijoj priči, dok najjasnija i najpotpunija verzija nekog mita najčešće uopšte nema autora, kao što se događa i kada tragamo za pisanim izvorima: onaj najstariji ne mora biti i najverodostojniji. Na primer, razigrani Aleksandrinac Kalimah, frivolni avgustovac Ovidije, pa čak i kao barut suvi pozni Vizantinac Ceces, po pravilu daju raniju verziju mita nego Hesiod i grčki tragičari; takođe Excidium Troiae iz trinaestog veka je delimično pouzdaniji kad su u pitanju mitovi od Ilijade. Kad istražujemo smisao mitološkoj ili pseudomitološkoj naraciji, moramo uvek voditi strogo računa o imenima, plemenskom poreklu i sudbinama ličnosti a kojima je reč; tek ih onda možemo ponovo postaviti u oblike dramskog rituala, jer će inače manje važni elementi navesti na analogiju sa nekim drugim mitom kome je dat sasvim drukčiji anegdotski obrt i koji, baš zato, baca svetlost na oba mita.
Izučavanje grčke mitologije treba da počne pre svega izučavanjem svih političkih i religioznih sistema u Evropi koji su postojali pre dolaska Arijevaca sa dalekog Severa i Istoka. Cela Evropa neolitskog doba, sudeći po ostacima likovne umetnosti i po mitovima, imala je značajni jedinstveni sistem religioznih ideja, zasnovan. na obožavanju mnogoimene boginje--majke za koju se znalo i u Libiji i u Siriji.
Stara Evropa nije poznavala bogove. Smatralo se da je velika boginja besmrtna, nepromenljiva i svemoćna; a svest o očinstvu još nije bila prodrla u religioznu misao. Ona je uzimala ljubavnike radi svoje naslade, a ne da bi svojoj deci pribavila oca. Muškarci su je se bojali, obožavali je i pokoravali se matrijarhatu; ognjište je negovano i održavano kao najstarije društveno središte i nalazilo se u pećini ili kolibi, a materinstvo je prva misterija. Zato se prva žrtva na grčkim javnim svečanostima uvek prinosila Hestiji, boginji ognjišta. Boginjin beli lik, verovatno njen najšire rasprostranjen amblem, koji se u Delfima javlja kao omphalos ili pupak, verovatno je potekao od prvobitne bele gomilice dobro sabijenog pepela pomešanog sa sitnim ugljem, što je bio najlakši način da se sačuva vatra bez dima. Kasnije je to likovno izjednačeno sa krečom, obeljenom mogilom pod kojom je bila sakrivena lutka žetvenog mita koju su otkopali u rano proleće, ili sa hrpom morskih školjki ili kvarca, ili belim mermerom, pod kojim su sahranjivali umrle kraljeve. Sudeći po grčkoj Hemeri i irskoj Greini, nije samo mesec već je i sunce bilo boginjin nebeski simbol. U svakom slučaju, u ranijim grčkim mitovima sunce ustupa prvo mesto po važnosti mesecu, jer mesec nadahnjuje većim sujevernim strahom, jer ne bledi u vreme kad godina jenjava, a pripisuje mu se i sila da polja lišava ili snabdeva vodom.
Tri mesečeve mene — mlad mesec, pun mesec i zadnja četvrt — podsećaju na tri faze u razvoju
žene — devojaštvo, zrelost i starost. Međutim, kako je sunčani godišnji tok svojim promenama podsećao na uzdizanje i pad prirodnih moći — proleće na devojku, leto na nimfu i zima na staricu — boginju su počeli
da poistovećuju sa sezonskim promenama u životu biljaka i životinja, a takođe i sa Majkom-Zemljom, koja,

u početku vegetativne godine, proizvodi samo lišće i pupoljke, zatim cveće i plodove i, najzad, prestaje da rađa. Ona je, osim toga, mogla predstavljati još jedno trojstvo: devojka — vazduh, nimfa — zemlju ili more, starica — podzemni svet; tipični predstavnici su Selena, Afrodita i Hekata. Ove mistične analogije očuvale
su sveto značenje broja tri, a boginja-Mesec proširila se na broj devet, da bi se svaka od njene tri ličnosti, devica, nimfa i starica, pojavila u trijadi, potvrđujući svoje božanstvo. Njeni sledbenici nisu nikada sasvim smetnuli s uma da je postojala samo jedna boginja a ne tri; tako je u klasično vreme arkadijski Stimfal bio jedan od malog broja sačuvanih svetilišta gde su sve nosile isto ime: Hera.
Religiozna svest se postepeno razvijala i tek kada je veza između polnog odnosa i rađanja deteta postala jasna — jedan podatak o ovom ključnom problemu religiozne misli javlja se kod Hetita u mitu o jednostranom glupavom Apuu (H. G. Güterbok: Kumarbi, 1946) — obelodanilo se da vetrovi i reke nemaju moć da oplode ženu. Izgleda da su plemenske nimfe svake godine birale ljubavnika među mladim ljudima koji su ih okružavali. On je bivao kralj koga je trebalo prineti na žrtvu kad se godina završi; tada bi postao simbol plodnosti umesto sredstvo erotične naslade. Kapima njegove krvi škropili su drveće, žito, stado, da
bi urodili plodovima, a telo su rastrzali i živo meso jele kraljičine drugarice Nimfe — sveštenice koje su nosile maske kobila, vučica ili krmača. Običaji su se zatim izmenili, kralj je umirao čim bi moć sunca počinjala da slabi, jer je on predstavnik sunčane moći; drugi, mladi čovek, njegov blizanac ili izmišljeni blizanac — izraz odgovara starom irskom izrazu »tanist« — postajao je tada kraljičin ljubavnik da bi i njega prineli na žrtvu negde tokom zime, a nagrađen je bivao time što se pretvarao u proročku zmiju. Ovi
kraljičini muževi imali su izvršnu vlast samo kad bi im kraljica dozvoljavala da je zastupaju i tu su dužnost vršili obučeni u njenu čarobnu odoru. Tako se razvijalo kraljevstvo, i mada je sunce postalo simbol muške plodnosti a kraljev život poistovećen sa godišnjim vremenima, sunce je ipak ostalo pod zaštitom meseca, kao što je i kralj ostao u vlasti kraljice, bar u teoriji, još dugo pošto je doba matrijarhata prošlo. Tako su veštice iz Tesalije (posebno konzervativna religija) u mesečevo ime pretile suncu da će ga progutati potpuni mrak.
Međutim, čak ni iz vremena kad su žene isključivo gospodarile religijom, nema podataka da su branile muškarcima da obavljaju poslove koje su mogli obavljati bez nadzora žena, a skoro je izvesno da su muškarci usvojili mnoge osobine »slabijeg pola« do kojih se do tada nisu uzdizali. Muškarcima se poveravao lov, ribolov, skupljanje nekih namirnica, čuvanje stada i krda i odbrana plemenske teritorije od napada spolja, sve dok nisu pokušali da prekorače zakone matrijarhata. Birani su i za vođe totemskih klanova, pa im je data i izvesna vlast, naročito u doba seobe i ratova. Način izbora muškarca glavnog komandanta, bio je različit u raznim matrijarhalnim zajednicama; obično bi to bio kraljičin ujak ili kraljičin brat, ili sin njene tetke po majci. Najprimitivniji plemenski glavni. komandant imao je vlast sudije u ličnim raspravama među muškarcima, ukoliko verski autoritet kraljice time ne bi bio povređen. Najprimitivnije matrijarhalno društvo održala se do današnjih dana kod Najara u Južnoj Indiji, gde princeze, udate inače za sasvim male dečake, od kojih se odmah razvode, rađaju decu sa ljubavnicima bez naročitog ranga; i princeze izvesnih plemena sa matrijarhalnim uređenjem u Zapadnoj Africi udaju se za strance ili obične muškarce bez obzira na poreklo. Ni kraljevske žene u prehelenskoj Grčkoj nisu vodile računa o poreklu svojih ljubavnika i birale su ih među robovima, osim ako stotinu kraljevskih kuća iz Lokride i epizefirske Lokride nisu bile izuzeci baš po tom običaju.
Vreme se u početku merilo po mesečevim menama, i svaka važnija svetkovina odigravala se u doba jedne mesečeve mene; sunčeva dugodnevica i ravnodnevica nisu bile tačno utvrđene, već su se određivale prema najbližem ili mladom ili punom mesecu. Broj sedam je stekao naročitu važnost, jer je kralj umirao kad nastupi pun mesec po sedmi put posle najkraćeg dana. Čak i pošto se, posle dugog i pažljivog astronomskog opažanja, došlo do toga da sunčana godina traje 364 dana i nekoliko časova, ipak je godina podeljena na mesece, tj. na mesečeve mene, a ne na odeljke sunčanog kruga. Ovi meseci su docnije postali, kako to Englezi i danas zovu, «meseci opšteg zakona« (common.-law months), i svaki je trajao po dvadeset osam dana; dvadeset osam je, takođe, smatran svetim brojem, a smisao mu je viđen i u tome što se mesec mogao slaviti kao žena, čiji menstrualni ciklus normalno traje dvadeset osam dana, koliko i mesečeva revolucija na putanji oko sunca. Sedmodnevna nedelja bila je jedinica u »mesecu opšteg zakona« a osobenost svakog pojedinog dana se određivala, kako izgleda, prema kvalitetima koji su pripisivani odgovarajućem mesecu u

životu svetog kralja. Ovaj sistem vodio je do još bližeg poistovećivanja žene sa mesecom, a kako je 364 deljivo sa dvadeset osam bez ostatka, godišnje svetkovine mogle su se utvr-đivati po tim mesecima opšteg zakona. Zahvaljujući verskoj tradiciji, godina sa trinaest meseci održala se kod evropskog seoskog življa čitav milenijum posle usvajanja Julijanskog kalendara; stoga je Robin Hud, koji je živeo u doba Edvarda II, prema baladi, slaveći majski praznik, i uzviknuo:

Koliko ima veselih meseci u godini? Trinaest ih ima, kažem ja ...

To je tjudorovski izdavač preokrenuo: »... Ima ih samo dvanaest, kažem ja.. .« Broj trinaest je broj sunčane smrti. Ovaj broj ni danas nije izgubio svoje zlokobno značenje za sujeverne. Dani u nedelji su pod zaštitom Titana: genija sunca, meseca i pet planeta za koje se u to vreme znalo; oni su služili boginji kao svom tvorcu. Ovaj se sistem verovatno razvio u matrijarhatu Sumerije.
Tako je sunce prolazilo svoje stupnjeve tokom trinaest meseci, počinjući svoj ophod u najkraći
zimski dan, dakle od trenutka kada, posle dugog perioda opadanja, dani počinju da dužaju. Prekrobrojan dan siderske zvezdane godine koji se dobijao od sunčane godine zemljinom revolucijom oko sunčane orbite, bio je umetnut između trinaestog i prvog meseca i postao je najvažniji od svih 365 dana jer je baš tada plemenska nimfa birala sebi svetoga kralja, najčešće pobednika na trkama, u rvanju ili u streljačkom takmičenju. Ali ovaj je primitivni kalendar podložan mnogim izmenama: u nekim krajevima preostali sunčani dan nisu umetali u vreme najkraćeg dana u godini, već negde drugde, na primer na dan Sretenja — kad bi se pojavljivali prvi znaci proleća, ili u vreme prolećne ravnodnevice, kad se smatralo da je sunce dostiglo svoju zrelost; ili u doba najdužeg dana u godini; umetali su ga i u trenutku kad se javlja Sirijus i
reka Nil počinje da plavi polja, a i u doba jesenje ravnodnevice kad padnu prve kiše.
Za razumevanje rane grčke mitologije najvažniji su odnosi između kraljice i njenih ljubavnika — koji počinju time što se ljubavnici prinose na žrtvu jedanput ili dvaput godišnje a završavaju se potpunim preovladavanjem neograničene muške monarhije u doba kad je stvorena Ilijada, u kojoj se kraljevi hvale:
»Mi smo mnogo bolji od svojih očeva!« Mnogi slični običaji afričkih plemena ilustruju različite progresivne stupnjeve ovakvih promena.
Velikim delom grčki mit je religiozno-politička istorija. Belerofont savlađuje krilatog Pegasa i ubija Himajru. Persej, u drugoj varijanti iste legende, leti vazduhom i obezglavljuje Pegasovu majku — Gorgonu Medusu; isto tako i Marduk, vavilonski heroj, ubija žensko čudoviste Tijamat, boginju mora. Persejevo ime bi, verovatno, - trebalo izgovarati Pterseus, »razbijač«; i Persej nije, kako profesor Kerenji smatra, prauzor lika Smrti, nego verovatno predstavlja patrijarhalne Helene koji su prodrli u Grčku i Malu Aziju u drugom milenijumu pre nove ere i uzdrmali moć Trojne Boginje. Pegas je bio posvećen Trojnoj Boginji zbog toga što su konjske potkovice u obliku polumeseca, pa je stoga konj igrao određenu ulogu u svetkovinama koje su priređivane povodom kiša i prilikom ustoličenja svetoga kralja. Pegasova krila verovatno su simbolisala njegovu nebesku prirodu. a ne brzinu. Džejn Harison ukazuje (Prolegomena za izučavanje grčke religije, glava VI) da je Medusa nekada i sama bila boginja koja se skrila pod zaštitu Gorgonine maske; nepojmljivo užasno Gorgonino lice trebalo je da opomene neposvećene da ne pokušavaju da prodru u njene misterije. Persej obezglavljuje Medusu: to znači, Heleni su zauzeli Boginjino glavno svetilište, svukli Gorgoninu masku sa lica njenih sveštenica i dočepali se svetih konja — u Bojotiji je nađen jedan rani lik boginje sa Gorgoninom glavom i kobilinim trupom. Belerofont, Persejev dvojnik, ubija likijsku Himajru, što znači da Heleni poništavaju stari Medusin kalendar i zamenjuju ga drugim.
Izgleda da se Apolonovo razračunavanje sa Pitonom u Delfima odnosi na događaj kad su Ahajci zarobili svetilište kretske boginje Zemlje, a na to se odnosi i Apolonov pokušaj da otme Dafnu, koju je Hera, da bi je skrila, pretvorila u lovorovu krošnju. Ovaj mit su navodili psihijatri frojdovske škole kao simbol instinktivnog devojačkog užasavanja od seksualnog akta; međutim Dafna je bila sve drugo osim
uplašena devica. Njeno ime je skraćenica od Daphoene, "krvava", i ona je boginja orgastičkog raspoloženja, čije su sveštenice Majnade žvakale lovorovo lišće kao opijajuće sredstvo, a u doba punog meseca jurišale na nevine putnike i rastrzale decu i mlade životinje; lovor sadrži u sebi kalijum-cijanid (potašu). Boginjine

družbenice Majnade potisnuli su Heleni i jedino je lovorovo rastinje svedočilo o ranijem svetilištu Dafojne; žvakanje lovora bilo je tabu u Grčkoj za sve osim za proročke pitijske sveštenice koje su služile Apolonu u Delfima sve do rimskih vremena.
Nadiranja Helena početkom drugog milenijuma pre nove ere, koja se obično nazivaju ajolskim i jonskim, izgleda da su bila manje razorna od ahajskih i dorskih nadiranja, koja su usledila nešto kasnije. U prvim nadiranjima, male naoružane bande čobana, koji su obožavali arijsko trojno božanstvo — Indru, Mitru i Varunu — prešle su prirodnu prepreku, Goru Otridu, i mirno se pripojile prehelenskom življu u Tesaliji i Središnjoj Grčkoj. Prihvaćeni su kao deca lokalne boginje, i između njih su birani sveti kraljevi. Tako je muška vojna aristokratija živela u relativnom miru sa ženskom teokratijom, ne samo u Grčkoj, već i na Kreti, gde su Heleni imali svoje uporište i odakle su širili civilizaciju na Atici i Peloponezu. Grčki jezik se, izgleda, govorio širom Ajgeje i u vreme Herodota, samo se u jednom proročištu govorilo prehelenskim jezikom (Hero-dot: VIII, 134—5). Kralj je delovao kao predstavnik ili Zeusa, ili Posejdona, ili Apolona, a sebe je nazivao jednim od njihovih imena, iako je Zeus vekovima bio samo polubog, a ne besmrtno božanstvo. Svi rani mitovi u kojima bogovi zavode nimfe od-nose se, izgleda, na brakove helenskih vojskovođa i lokalnih sveštenica boginje Mesec: ovome se Hera gorko protivila, što predstavlja konzervativna religiozna osećanja.
Kad je postalo nepodesno da vladavina jednog kralja traje kratko, onda se trinaestomesečna godina produžila na veliku godinu od stotinu mesečevih mena, pošto je tada najbliskije poklapanje sunčeva i mesečeva vremena. Ali pošto je polja i žetve i dalje trebalo osvećivati, kralj je pristao na privremenu smrt jedanput godišnje i, u jednom prestupnom danu koji nije padao u svetu zvezdanu godinu, prepustao je vlast svom zameniku, kralju-dečaku — koga su zvali »interrex«, a koji je morao umreti na isteku dana da bi se njegova krv upotrebila za obred osvećenja. U to vreme je sveti kralj, tokom trajanja velike godine, vladao sa svojim doglavnicima i namesnicima; ili su vladala dvojica, jedan za drugim, u toku dve godine; ili bi im kraljica dozvolila da podele vlast i da vladaju takmičeći se. Kralj je ponekad zastupao kraljicu u svetim obredima, obučen u njenu odoru, nosio je lažne grudi, zajmio njenu sekiru kao simbol mesečeve moći, pa je čak preuzimao od nje i obred kojim se izazivala kiša. Njegova ritualna smrt umnogome je zavisila od okolnosti; mogle su ga divlje žene rastrgnuti u komade, mogao je biti oboren sekirom, uboden otrovnom strelom u petu, mogao je biti bačen sa stene, spaljen na lomači, udavljen u bari, rastrgnut na unapred udešenim konjskim trkama, proboden kopljem od riblje kosti. Ali morao je umreti. Bitna promena je nastala kada je žrtveni dečak zamenjen životinjama na žrtvenom oltaru, a kralj odbio da umre kad se njegova produžena vladavina završila. Podelivši kraljevinu na tri dela i objavivši naslednika za svaki deo, on bi nastavio da vlada još izvesno vreme; to je objašnjavao time što su tačnije računice pokazale da se sunčeve i mesečeve godine poklapaju tek posle isteka devetnaest godina ili 325 mesečevih mena. Velika godina
postala je tako Veća godina.
Za sve vreme ovih stupnjeva, koji su ostavili tragove u mitovima, sveti kralj je uspevao da se održi na položaju jedino na osnovu prava koje je stekao ženidbom sa plemenskom Nimfom. Ove Nimfe su birane ili na takmičenjima devojaka iz kraljevskog doma u trčanju ili ultimogeniturom, što znači da je Nimfa postajala najmlađa za udaju stasala devojka, izdanak najmlađe grane roda. Presto se nasleđivao matrilinearno, a to se u suštini sprovodilo čak i u Egiptu: Sveti kralj i njegov zamenik birani su uvek van ženskog kraljevskog doma, sve dok se neki odvažni kralj ne bi odlučio na rodoskvrnjenje sa svojom kćeri naslednicom u vreme kad mu je vladavina isticala i tako ponovo stekao pravo na presto.
Ahajska najezda u trinaestom veku pre nove ere ozbiljno je ugrozila matrijarhalnu tradiciju. Izgleda da je kralj u to vreme već stekao pravo da vlada do svoje prirodne smrti, a kad su pred kraj drugog milenijuma prispeli Dorci, patrijarhalno nasleđivanje postalo je običaj. Kraljević više nije napuštao dom da bi se oženio stranom princezom, već je ona dolazila njemu, kao u slučaju Odiseja i Penelope. Genealogija je postala patrilinearna, iako se iz pseudo-Herodotovog Života Homera vidi da se još izvesno vreme neposredno posle Apatorije, svetkovine muškog srodstva, održavala i svetkovina ženskog srodstva, prinošenjem žrtvi boginji Majci, a muškarcima tom prilikom nije bio dozvoljen pristup.

Olimpijski porodični poredak bio je nekakav sporazum između helenskih i prehelenskih shvatanja;
to je bila božanska porodica šest bogova i šest boginja, na čelu sa združenom vladavinom Zeusa i Here, tako da je to bio savet bogova u vavilonskom stilu. Ali posle gušenja pobune prehelenskog stanovništva, koja je
u Ilijadi opisana kao zavera protiv Zeusa, Hera se potčinila Zeusu, Atena se izjasnila »potpuno za oca«, a Dionis je najzad zaveo mušku prevlast u savetu time što je izbacio Hestiju. Ipak, boginje, iako u manjini, nikada nisu bile sasvim potisnute — kao u Jerusalimu — jer su duboko poštovani pesnici Homer i Hesiod
»dali božanstvima njihova zvanja i odredili im oblasti i moći« (Herodot: 11, 53), što nije tako lako prenebregnuti. Štaviše, u Grčkoj se to nikada nije dogodilo, dok su, da bi se obeshrabrio svaki pokušaj matrijarhata, u Rimu u doba osnivanja vestalskog manastira sve žene kraljevske krvi stavljene pod kraljevu kontrolu, a u Palestini je kralj David osnovao dvorski harem. Tako je prelazak na patrijarhat, njegov razvitak i sistem nasleđa, zaustavio dalje stvaranje mitova; nikle su istorijske legende koje su zatim počele da blede u svetlu pisane istorije.
Životi ličnosti kao što su Herakle, Dajdal, Tejresija i Finej protežu se na nekoliko pokolenja, jer su to više titule nego imena određenih heroja. Ali iako se ne poklapaju sa hronologijom, mitovi su uvek od značaja;
oni se pletu oko neke tačke u predanju, ma koliko se njihovo značenje gubilo i mrsilo prilikom prepričavanja. Uzmimo, na primer, nejasnu priču a Ajakovom snu, u kome se mravi, koji su pali sa proročanskog hrasta, pretvaraju u ljude i naseljavaju Ajginu, ostrvo koje je opustošila Hera. Ovde je interesantno da je hrast iznikao iz Dodoninog žira, da su mravi iz Tesalije, a da je Ajak unuk rečnog boga Asopa. Ovako spojeni elementi daju sažetu belešku o imigracijama u Ajginu pred kraj drugog milenijuma pre nove ere. Uprkos sličnosti grčkih mitova, svako posebno tumačenje pojedinih legendi ostaje pod znakom pitanja sve dok arheolozi ne uzmognu je neodrživa i ne treba joj pridavati nikakav značaj.
Bronzano i gvozdeno doba u Grčkoj ne predstavljaju detinjstvo čovečanstva, kao što to Jung želi da dokaže. Na primer, to što je Zeus progutao Metidu a potom rodio Atenu kroz otvor na svojoj glavi, nije samo pusta mašta, već ingeniozna teološka dogma koja u sebi objedinjava tri nepodudarna shvatanja:
(1) Atena je bila Metidina partenogena kći, što znači najmlađa ličnost troglave Metide, boginje mudrosti; (2) Zeus je progutao Metidu, što znači da su Ahajci potisnuli njen kult i preneli sva svojstva mudrosti na
Zeusa, svog patrijarhalnog boga;
(3) Atena je bila Zeusova kći, što znaci da su Ahajci poštedeli Atenine hramove pod uslovom da njeni poklonici prihvate Zeusovu neograničenu vlast.
Na zidovima hramova crtežima je predstavljeno kako Zeus guta Metidu i sve što se dalje događalo; i kao što je erotski Dionis — nekad partenogeni sin Semele — ponovo rođen iz Zeusovih bedara, tako je i intelektualna Atena ponovo rođena iz njegove glave.
Neki mitovi su na prvi pogled zagonetni zato što je mitograf slučajno ili namerno pogrešno protumačio svetu sliku ili dramski ritual. Ja sam ovaj postupak- nazvao »ikonotropija«. Ovakvi primeri se mogu naći u svim zbirkama religiozne literature i baš oni ukazuju na duboke promene koje je preživljavalo staro verovanje. Grčki mit je prepun ovakvih primera. Trouglasti Hefajstovi stolovi, na primer, koji se na znak bogova obrću oko sebe (Ilijada XVIII, 368), nisu, kao što dr Čarls Seltman nagoveštava u svom delu Dvanaest olimpijskih bogova, prethodnici automobila, već su to zlatni sunčani diskovi, tronošci, koji su verovatno predstavljali godinu sa tri godišnja doba, za koje je vreme Hefajstovom sinu dopušteno da vlada na ostrvu Lemno. Najzad i takozvano Paridovo suđenje, kada su boginje pozvale heroja da presudi koja je od njih najlepša i kad Parid predaje jabuku najlepšoj, predstavlja obrednu situaciju preživelu već u vreme Herodota i Hesioda. Te tri boginje su jedna trojna boginja: Atena — devica, Afrodita — Nimfa i Hera — starica, i pre će biti da je Afrodita obdarila Parida jabukom nego on nju. Ova jabuka, koja simboliše da je Parid stekao Afroditinu ljubav po cenu života, biće Paridu propusnica za Jelisejska polja, u zapadni voćnjak jabučar, određen samo za duše heroja. Postoje slični pokloni i u velškim i irskim mitovima, kao i poklon koji je Hesperida dala Heraklu; a tu je i jabuka kojom je Eva, »majka svega živog«, darivala Adama. Tako Nemesida, boginja svetog rastinja, koja je kasnije u mitovima postala simbol božanske osvete prema ponosnim kraljevima, nosi jabuku na grani, kao svoj dar herojima. Svi rajevi neolita i bronzanog doba su bili ostrva sa voćnjacima, a sama reč paradise znači »voćnjak«.

Prava nauka o mitovima treba da se zasniva na arheološkim studijama i uporednoj istoriji religije, a ne na pretpostavkama nastalim u psihijatrijskim ordinacijama. Iako sledbenici Junga smatraju da su mitovi
»izvorna spoznaja predsvesne psihe, nevoljna svedočenja o nesvesnim psihičkim zbivanjima«, grčka mitologija nije bila ništa misterioznija po sadržaju od današnjih biračkih spiskova i uglavnom je nastala na teritoriji koja je održavala bliske političke odnose sa minojskom Kretom, zemljom koja je bila već toliko razvijena da je imala pisanu arhivu, četvorospratne zgrade sa sanitarnim cevima i vratima sa modernim kvakama, registrovane trgovačke firme, šah, zajednički sistem mera za dužinu i težinu i kalendar zasnovan na strpljivom astrološkom posmatranju.
Moj metod sastojao se u tome da prikupim u harmoničnu celinu sve rasute elemente svakoga mita, pomažući se manje poznatim varijantama koje bi mogle da doprinesu boljem razumevanju, i dam kako najbolje umem da antropološki i istorijski odgovor na neka pitanja. Duboko sam svestan da je ovo i suviše ambiciozan zadatak za jednog mitologa, ma kako dugo i ozbiljno radio. Biće svakako odstupanja, lutanja i netačnosti. Želim da istaknem da je svako tumačenje mediteranskih verovanja ili obreda koji prethode pisanim spomenicima zasnovano na pretpostavci. Ipak, otkako je moja krijiga prvi put izašla 1955, ohrabrilo me je što je E. Mejrovic u svome delu ''Akanska kosmološka drama'' (Faber i Faber) slično tumačio religiozne i društvene promene kod Akanaca. Akanski narod je proistekao iz jedne stare migraoije libijsko-berberskih srodnika prehelenskog stanovništva Grčke na jug—iz oaza Saharske pustinje (vidi 3, 3) u Timbuktu, gde su se ukrstili sa crnačkim plemenom na reci Niger. U jedanaestom veku naše ere oni su se pomerili još dalje na jug do današnje Gane. Kod njih su se održala četiri različita tipa kulta. Najprimitivniji obožavaju boginju Mesec kao trojnu boginju Ngama, veoma sličnu libijskoj Neit, kartaginskoj Tanit, kanaanskoj Anati i ranogrčkoj Ateni (vidi 8, 1). Za Ngamu se kaže da je rodila nebeska tela sopstvenim naporima (vidi 1, 1), a zatim oživela ljude i životinje ustrelivši im nepokretna tela svojim čarobnim strelama, odapetim s luka mladoga meseca. Kaže se još da njena ubilačka svojstva imaju moć da oduzmu život, što je i Artemidina osobina (vidi 22,1). Kraljevska princeza postaje devojka koja je pod zaštitom Ngamine mesečeve čarobne moći, sposobna da u vremenima neizvesnosti i opasnosti povede pleme u neku novu oblast i da u seobi sačuva sva plemenska božanstva skrivena u skrinju. Takva žena postaje kraljica majka, vojskovođa, sudija i sveštenica u novoj naseobini koju je osnovala. Božanstvo se prikazivalo kao životinja totem zaštićena tabuom, iako su te iste životinje lovili i prinosili na žrtvu; tako postaje razumljivo što su Pelazgi jedanput godišnje priređivali lov na sove, iako su bile svete ptice (vidi 97, 4). Tada, su stvorene i države na federalnoj osnovi, a božanstvo najmoćnijeg plemena postalo je državno božanstvo. Drugi tip kulta svedoči o zbliženju Akana sa sudanskim poštovaocima Odomankoma, Boga-Oca, koji je
svojeručno stvorio vasionu (vidi 4, c); izgleda da su Akane predvodile vojskovođe birane među muškarcima i da su prihvatili sumersku sedmodnevnu nedelju. Mitski kompromis je postignut na taj način što je Ngama oživela Odomankomovu beživotinu tvorevinu; božanstvo svakog plemena postalo je jedna od planetarnih sila. Ove planetarne sile stvaraju muško-ženske parove, kao što pretpostavljam da se dogodilo i u Grčkoj
kad je obožavanje Titana doprio sa Istoka (vidi 11, 3). Predstavnica Ngame, kraljica majka, svake godine stupa u sveti brak sa predstavnikom Odomankoma; ona se, u stvari, venčava sa izabranim ljubavnikom, koga na kraju godine sveštenici ubiju, raspore i oderu. Isto se, izgleda, događa i kod Grka (vidi 9, a i 21, 5).
U kultu trećeg tipa ljubavnik kraljice majke postaje kralj, on se smatra muškim vidom meseca i odgovara feničanskom bogu Balu Hamanu; a umesto njega, svake godine umire po jedan dečak u svojstvu lažnog kralja (vidi 30, 1). Kraljica majka poverava glavnu izvršnu vlast veziru a sama se usredsređuje na svoju funkciju vršenja obreda plodnosti.
U četvrtom tipu kulta, kralj, pošto je stekao prevlast nad nekolicinom manje značajnih kraljeva, ukida svoj mesečev vid božanstva i proglašava se kraljem sunca na egipatski način. (vidi 67, 1 i 2). Iako se i dalje svake godine održava svetkovina venčanja, ona ne zavisi više od meseca. Na ovom stupnju matrilokalnu svadbu smenjuje patrilokalna, a plemena poštuju svoje muške pretke kao heroje — isto što se događa i u Grčkoj — iako Akani nikada nisu zamenili obožavanje sunca obožavanjem boga-gromovnika.
Kod Akanaca se svaka promena u dvorskom ritualu tumačila kao odraz mitskog događaja na nebu. Tako, ako je kralj naimenovao dvorskog vratara i ukazao mu čast oženivši ga princezom, objavljeno je da se isto to dogodilo i božanskom vrataru. Verovatno je Heraklova ženidba boginjom Hebom i njegova vratarska

služba kod Zeusa (vidi 145, i i j) bila odraz sličnog događaja na mikenskom dvoru, i da su božanske gozbe na Olimpu bile slične slavlju u Olimpiji koje se održavalo pod zajedničkim pokroviteljstvom zeusolikog visokog mikenskog kralja i glavne sveštenice iz Arga.
Duboko sam zahvalan Dženeti Sejmor-Smit i Kenetu Geju na pomoći koju su mi ukazali dok sam radio na ovoj knjizi, Petru i Laledži Grin za probno čitanje prvih nekoliko poglavlja, Frenku Sejmoru-Smitu što mi je slao grčke i latinske tekstove iz Londona, i mnogim prijateljima koji su mi pomogli da popravim prvo izdanje knjige.
Deya, Majorca, Španija
R. G.
*

Pošto sam pregledao izdanje Grčkih mitova iz 1958. godine, stekao sam zreliji sud o pijanom bogu
Dionisu, Kentaurima i njihovim protivrečnim osobinama mudrosti i prestupništva, i o prirodi božanske ambrozije i nektara. Svi ovi momenti su usko povezani, jer su Kentauri poštovali Dionisa, čija se raspusna jesenja gozba zvala Ambrozija. Ja ne verujem više u to da su njegove Majnade, koje su razdražene jurile unaokolo, rastrzale životinje i decu (vidi 27, f), a posle se hvalisale kako su putovale u Indiju i vratile se odande (vidi 27, c), bile pijane isključivo od vina i piva od bršljana (vidi 27, 3). Dokazni materijal, sakupljen u mome delu ''Čime su se hranili Kentauri'' (Steps: Cassell and Co., 1957, strana 319—343), svedoči da su Satiri (iz plemena kozjeg totema), Kentauri (iz plemena totema konja), i njihove Majnade upotrebljavali ova pića da speru usta od mnogo jače droge, naime presne (sirove) gljive, ''amanita muscaria'', koja izaziva halucinantna stanja, bančenje do besvesti, proročanske vizije, neprirodnu erotsku moć i veliku snagu u mišićima. Nekoliko časova posle ovakve ekstaze nastupa potpuna otupelost čula; tim fenomenom može se objasniti kako je Likurg, naoružan jedino bičem za volove, doveo u red Dionisovu pijanu vojsku Majnada i Satira posle pobedonosnog povratka iz Indije (vidi 27, e).
Na jednom etrurskom ogledalu ugravirana je amanita. muscaria kod Iksionovih nogu; on je bio heroj iz Tesalije koji se hranio ambrozijom među bogovima (vidi 63, b). Nekoliko mitova (vidi 102, 126 i druge) potvrđuju moju teoriju da su njegovi potomci Kentauri jeli ovu gljivu. Prema nekim istoričarima, ovu gljivu, su upotrebljavali staronordijski ratnici da bi stekli neustrašivost i natprirodnu snagu u borbi. Ja sada verujem da su ambrozija i nektar bili otrovne gljive: amanita muscaria svakako; a možda i neke druge, naročito mala tanušna otrovna gljiva ''panaeolus papilionaceus'', koja izaziva bezbolne i izvanredno prijatne halucinacije. Gljiva slična ovoj pojavljuje se na atičkoj vazi, među kopitima Kentaura Nesa. »Bogovi« kojima su ambrozija i nektar bili isključivo namenjeni bili su svete kraljice i kraljevi preklasične ere. Kralj Tantal počinio je zločin (vidi 108, c) kad je prekršio tabu, pozivajući osobe nižega reda da s njim uživaju
ambroziju.
Sveto kraljičanstvo i kraljevstvo propalo je u Grčkoj; ambrozija je tada postala, izgleda, tajna eleusinskih, orfičkih i drugih misterija posvećenih Dionisu. U svakom slučaju, oni koji su bili posvećeni morali su se zakleti da će kao tajnu čuvati šta su jeli i pili; zauzvrat su doživljavali nezaboravna priviđenja, a obećavana im je i besmrtnost. Ambroziju su davali pobednicima na olimpijskim takmičenjima trkača kao utešnu nagradu, zbog toga što pobeda više nije obezbeđivala pravo na kraljevstvo. Ta ambrozija bila je mešavina namirnica čija su početna slova značila grčku reč »gljiva«i, kako sam to dokazao u delu ''Čime su se hranili Kentauri''. Recept koji navode klasični pisci za nektar i cecyon, piće sa ukusom mentola koje je Demetra pila u Eleusini, isto se piše kao i reč »gljiva«.
Sam sam probao gljivu ''psilocybe'', koja izaziva halucinacije; božansku ambroziju koju od drevnih vremena upotrebljavaju Masateci, Indijanci iz Oaksake, provincije u Meksiku; tom prilikom sam čuo sveštenice kako prizivaju Tlaloka — božanstvo gljiva, i doživeo transcendentalna priviđenja. Zato se iskreno slažem sa R. Gordonom Vasonom, američkim istraživačem drevnih običaja, da su evropske ideje o raju i paklu ponikle iz sličnih misterija. Tlalok je rođen od munje kao i Dionis (vidi 14, c). Na starogrčkom, kao i na jeziku Masateka, reč gljiva znači "hrana za bogove". Tlalok je nosio venac od zmija; Dionis takođe (vidi 27, a). Tlalok je imao podvodno sklonište; Dionis takođe (vidi 27, e). Svirepi običaj Majnada da otkidaju glave isvojim žrtvama (vidi 27, f i 28, d) možda se alegorično odnosi na sasecanje klobuka svetih

gljiva — jer se u Meksiku drška gljive nikad ne jede. Po predanju, Persej, sveti kralj iz Arga, preobraćen u obožavaoca Dionisovog kulta (vidi 27, i) nazvao je Mikenu po otrovnoj gljivi koju je našao u okolini, i pod kojom je otkriven izvor (vidi 73, r). Tlalokov amblem je bila gljiva; a i amblem Arga takođe. Iz usta Tlalokove gljive na fresci izbija mlaz vode. Sve ovo navodi na pitanje: da li je između evropske i američke kulture bilo dodira u bilo kom razdoblju ljudske istorije.
Ove teorije zahtevaju nova istraživanja, i ja zbog toga svoja otkrića nisam uneo u ovo izdanje. Svaka stručna pomoć radi rešavanja ovog pitanja dobro bi došla.

Deya, Majorca, Španija, 1960.
R. G.



NAPOMENA

Svaki je mit najpre ispričan u paragrafima označenim. slovima (a ... b ... c .. .). Zatim slede bibliografski podaci pod brojevima navedenim u tekstu. Na treće mesto dolaze objašnjenja podeljena u paragrafe koji su označeni brojevima (1, 2, 3,...). Kad sam navodio podatke iz nekog drugog odeljka, stavljao sam u zagradu broj mita i broj paragrafa, na primer: (43, 4), što znači da se podaci nalaze u paragrafu četiri trećeg odeljka (objašnjenja) 43. mita.




MITOVI



1 PELAŠKI MIT O POSTANJU SVETA

U početku se boginja svih stvari, Eurinoma, podiže naga iz haosa, ali ne nađe ništa čvrsto na šta bi stala te zato odvoji vodu od neba, igrajući usamljena na talasima. Igrala je tako krećući se prema jugu, a vetar koji
je pokretala svojom igrom učini joj se kao nešto novo i naročito, kao nadahnuće za stvaranje. Okrećući se oko sebe, ona dohvati severni vetar, protrlja ga rukama i, gle čuda! Pojavi se velika zmija Ofion. Da bi se zagrejala, Eurinoma poče da igra sve žešće i žešće, što kod Ofiona izazva pohotu, te on obvi njene božanske udove i spoji se s njom. Otada Severac, koga još zovu i Borej, poče da oplođava; zbog toga kobile često okreću svoje zadnjice vetru i ždrebe se bez pastuva.1 To je priča kako je Eurinoma zatrudnela.
b) Ona potom uze na sebe oblik golubice i; ležeći na talasima izvesno vreme, snese sveopšte jaje. Na njenu zapovest, Ofion se oko jajeta obavi sedam puta i grejao ga je dotle dok se ono ne rasprsnu i iz njega ne ispadnu Eurinomina deca — sve stvari koje postoje: sunce, mesec, planete i zvezde, zemlja sa svojim planinama, rekama, drvećem, biljem i životinjama.
c) Eurinoma i Ofion izabraše za svoj dom Olimp, ali Ofion tada poče da vređa Eurinomu, hvališući se kako je on sam stvorio Svemir. Na ovo ga ona smesta prignječi petom, izbi mu zube, pa ga zatim progna pod zemlju u mračnu pećinu.2
d) Zatim boginja stvori sedam planetarnih sila i nad svakom od njih postavi po jednu Titanku i Titana — Teu i Hiperiona za Sunce; Fojbu i Atlanta za mesec; Dionu i Krija za planetu Mars; Metidu i Koeja za planetu Merkur; Temidu i Eurimedonta za planetu Jupiter; Tetidu i Okeana za Venus; Reu i Krona za planetu Saturn.3
Prvi čovek beše Pelazg, praotac svih Pelazga; on je iznikao iz zemlje Arkadije, a za njim nikoše još neki. Pelazg ih nauči da grade kolibe, da se hrane žirom i da od svinjske kože šiju onakve tunike kakve još nose siromašni ljudi u Euboji i Fokidi.4

1. Plinije: Istorija prirode IV, 35 1 VIII, 67; Homer: Ilijada XX, 223:

2. Samo veoma oskudni fragmenti ovog prehelenskog mita zadržall su se u grčkoj književnosti, a najveći je Argonautica Apolonija sa Roda I, 496—505, i Cecesov ''O Likofronu'' 1191; ali mit je upleten u Orfičke misterije i može se restaurirati, kao gore. Iz Berosovih fragmenata i feničanske kosmogonije, koju navode Filon i Damaskije; Iz kanaanskih elemenata u jevrejskoj priči o stvaranju sveta; po Higinu (Fabula 197 — vidi 62, a); iz bojotijske legende o zmajevim zubima (vidi 58, 5); i.sa ranih ostataka ritualne umetnosti. Da su svi Pelazgi rođeni od Ofiona nagađa se zbog njihove zajedničke žrtve, Pelorije (Atenaj: XIV, 45, 639—40); Ofion je smatran za Pelora ili «ogromnu zmiju«.
3. Homer: Ilijada, V, 898; Apolonije sa Roda: II, 1232; Apolodor: I, 1, 3; Hesiod: Teogonija 133; Stefan Vizantijski sub Adana; Aristofan: Ptice 692; Klement iz Rima: Homilies VI, 4, 72; Proklo o Platonovom Timaju II, str. 307;
4. Pausanija: VIII, 1, 2.
*
1.U ovom prastarom verskom sistemu još nije bilo ni bogova ni sveštenika, već je postojala samo sveopšta boginja i njene sveštenice, pošto je žena bila vladajući pol, a muškarac samo njena preplašena žrtva. Očinstvo se nije poštovalo, a oplođavanje žene se pripisivalo vetru; moglo je da usledi i slučajnim gutanjem insekta; smatralo se, takođe, da žena može da se oplodi ako jede pasulj. Nasledstvo je prenošeno isključivo po majčinoj liniji, dok se zmija smatrala za reinkarnaciju mrtvih. Eurinoma ("velika lutalica«) bio je naziv za boginju vidljivog meseca; njeno sumersko ime bilo je Jahu ("uvažena golubica''), naziv koji je prešao na Jehovu kao tvorca. Marduk je na vavilonskim prolećnim igrama simbolično prepolovio golubicu kad je
uveo novi poredak sveta.


2. Ofion, ili Borej, je zmija tvorac (demijurg) u jevrejskom i egipatskom mitu, a u ranoj umetnosti Sredozemlja boginja se stalno pojavljuje u njegovoj pratnji. Od zemlje rođeni Pelazgi, koji su tvrdili da su postali od Ofionovih zuba, verovatno su bili neolitski ljudi, prispeli na grčko kopno iz Palestine negde oko
3500. godine pre naše ere, a sedam stotina godina kasnije su ih rani Heleni — doseljenici iz Male Azije, prispeli preko Kiklada — zatekli na Peloponezu. Ali naziv »Pelazgi« se široko primenjivao na sve prehelenske stanovnike Grčke. Tako Strabon (V, 2, 4) navodi Euripida, koji objašnjava da su Pelazgi prihvatili naziv »Danajci« kad je Danaj došao u Arg sa svojih pedeset kćeri (vidi 60, f). To što im se pripisuje raskalašno ponašanje, odnosi se, verovatno, na njihov prehelenski običaj erotičnih orgija. (Herodot: VI, 137). Strabon u istom odeljku kaže da su oni koji su živeli u blizini Atene bili poznati kao Pelargi (''rode"); verovatno im je roda bila ptica-totem.


3. Titani ("gospodari") i Titanke imali su odgovarajuće parnjake u ranoj vavilonskoj i palestinskoj astrologiji, gde su bili božanstva koja vladaju sedmicom svete planetarne nedelje; verovatno da su ih uveli Kanaaniti i Hetiti prilikom naseljavanja Korintske prevlake, početkom drugog mileniijuma pre naše ere (vidi 67, 2) a može biti čak i rani Heleni. Ali kada je u Grčkoj prestao da vlada kult Titana, kad sedmodnevna nedelja nije više bila svojstvena zvaničnom kalendaru, neki pisci počeli su da navode dvanaest Titana, verovatno da bi odgovarali znacima Zodijaka. Hesiod, Apolodor, Stefan Vizantijski, Pausanija i drugi daju nepotpunu listu njihovih imena. U vavilonskom mitu, gospodari, vladari planeta Samas, Sin, Nergal, Bel, Beltis i Ninib bili su svi muškog pola, osim Beltis, boginje ljubavi. Ali u germanskoj nedelji, koju su Kelti preuzeli sa istočnog Sredozemlja, nedeljom, utorkom i petkom vladale su Titanke, dok su Titani vladali ostalim danima. Sudeći po božanskom svojstvu Ajolovih kćeri i sinova, svrstanih po parovima (vidi 43, 4) i po mitu o Niobi (vidi 77, 1), vidi se da je u vreme kada je ovaj sistem prvi put prodro iz Palestine u prehelensku Grčku, radi zaštiite boginja bilo dobro da bude uvek po jedan Titan i jedna Titanka. Ali ubrzo se njihov broj od četrnaest sveo na mešovitu grupu od njih sedmoro. Postojale su sledeće planetarne sile: Sunce za svetlost; Mesec za čini; Mars za rast; Merkur za mudrost;
Jupiter za poredak; Venera za ljubav; Saturn za mir. Grčki klasični astrolozi usaglasili: su se sa vavilonskim,

podelili planetarne sile Heliju, Seleni, Areju, Hermesu ili Apolonu, Zeusu, Afroditi i Kronu — čijim se latinskim imenima još uvek nazivaju dani u nedelji kod Francuza, Italijana i Španaca.


4. Najzad, govoreći mitološkim jezikom, Zeus je progutao Titane, pa čak i samoga sebe, budući da je i sam prvobitno bio Titan. Jevreji iz Jerusalima klanjaju se transcendentalnom bogu, koji u sebi sadrži planetarne sile nedelje: ova je teorija izražena u simbolima na sedmokrakom svećnjaku i u sedam stubova mudrosti. Sedam planetarnih stubova postavljenih u blizini konjskog groba kod Sparte bili su ukrašeni na starinski način, kako kaže Pausanija (III, 20, 9), a možda su imali veze i sa egipatskim obredima koje su doneli Pelazgi (Herodot: II, 57). Ne zna se jesu li ovu teoriju Jevreji pozajmili od Egipćana, ili Egipćani od Jevreja, ali bilo kako bilo, takozvani heliopoljski Zeus, o kome A. B. Kuk raspravlja u svome Zeusu (I, 570—76),
bio je po svojim obeležjima egipatski i imao je na poprsju, kao glavne ornamente oklopa, sedam planetarnih sila; često su se i poprsja ostalih Olimpljana nalazila na ornamentima u pozadini. U Španiji, kod Tortosa, nađena je jedna bronzana statueta ovoga boga, a jedna druga otkrivena je u Biblosu, u Fenikiji. Mermerna nadgrobna spomen-ploča iz Marselja ima šest planetarnih poprsja i figuru Hermesa u prirodnoj veličini, koji takođe ima veliki značaj — verovatno kao osnivač astronomije. Isto tako je u Rimu Kvintus Valerije
Soranus pripisivao Jupiteru svojstvo transcendentalnog božanstva, iako se u Rimu vreme nije računalo na sedmice kao u Marselju, Biblosu i, verovatno, Tortosu. Ali planetarne sile nikada nisu smele da vrše uticaj na zvanični olimpijski kult, pošto se smatralo da nisu grčke (Herodot: I, 131) pa, prema tome, ni patriotske. Aristofan kaže preko Trigala (Mir 403), da su Mesec i Sunce, »ta stara propalica«, skovali zaveru da izruče Grčku u ruke persijskih varvara.
5. Iz Pausanijinog tvrđenja da je Pelazg bio prvi čovek, može se zaključiti. da su se tragovi neolitske kulture održali u Arkadiji do u klasično doba.



2 HOMERSKI I ORFIČKI MITOVI O STVARANJU SVETA

Neki kažu da svi bogovi i sva živa bića vode poreklo iz vrela Okeana, koji je opasao svet, a da je Tetija bila majka sve njegove dece.1
b) Ali orfičari pričaju da se crnokriloj Noći, boginji pred kojom i Zeus oseća strah2, udvarao Vetar, pa je snela srebrno jaje u utrobi Mraka, a da se iz tog jajeta izlegao Erot, koga neki zovu Fan, i pokrenuo svet iz mirovanja. Erot je bio dvopolan i zlatokrili. Imao je četiri glave pa je ponekad rikao kao bik ili lav, a ponekad je siktao kao zmija ili blejao kao ovan. Noć, koja ga je nazvala Erikepaj i Protogen — Fajtont3, živela je s njim u pećini i pokazivala se u trojstvu kao Noć, Red i Pravda. Ispred pećine je sedela neizbežna majka Rea, udarajući u bronzani doboš, skrećući pažnju ljudi na svoja proročanstva. Fan je stvorio zemlju, nebo, sunce, mesec, ali je Trojna Boginja vladala svetom sve dok njen skiptar nije prešao u ruke Urana.*

1. Homer: Ilijada XIV, 201;
2. Ibid.: XIV, 261;
3. Orfički fragmenti 60, 61 i 70,
4. Ibid.: 66.

*
1. Homerov mit je jedna verzija pelaške priče o stvaranju sveta (vidi 1, 2), ako se uzme da je Tetija vladala morem kao Eurinoma, a Okean obgrlio Univerzum kao Ofion.


2. Orfički mit je verzija na kojoj se oseća uticaj kasnije mističke doktrine o ljubavi (Erot) i teorije o odnosu polova. Srebrno jaje koje je snela Noć jeste Mesec, jer je srebro mesečev metal. Kao Erikepaj (''onaj koji se hrani vresom"), ljubavni bog Fan ("onaj koji obelodanjuje«) sin je Velike Boginje (vidi 18, 4), predstavljen

zlatnom dobu, kad je med kapao sa drveća (vidi 5, b). Rea je udarala u svoj bronzani bubanj da bi sprečila pčele da se roje na pogrešnom mestu, a i da bi rasterale zle duhe, a to su činili i oni što su u misterijama rikali kao bikovi. Kao Protogen — Fajtont ("prvorođeni koji blista«), Fan je Sunce, koga su orfici načinili simbolom svetlosti (vidi. 28, d), a njegove četiri glave u vidu simboličkih zveri predstavljaju četiri godišnja doba. Prema Makrobiju, kolofonsko svetilište poistovećuje ovoga Fana sa transcendentalnim bogom Iao: Zeus (ovan) Proleće; Helije (lav) Leto; Had (zmija) Zima; Dionis (bik) Nova godina. Prenošenje skiptra Noći na Urana prati prodiranje patrijarhata.



3 OLIMPIJSKI MIT O STVARANJU SVETA

U početku svih stvari Majka Zemlja izdigla se iz Haosa i rodila u snu Urana. Gledajući je s ljubavlju sa planine, Uran prosu plodnu kišu na njene tajne pukotine, i ona porodi travu, cveće i drveće, zajedno sa zverinjem i pticama. Ova kiša učini da poteknu reke i da se šupljine ispune vodom, te tako postadoše mora i jezera.
b) Njena prva deca — poluljudi — behu storuki džinovi Brijarej, Gig i Kot. Zatim se pojaviše tri jednooka kiklopa, koji su bili graditelji džinovskih zidova i majstori kovači, najpre u Trakiji, a kasnije na Kreti i u Zikiji.1 Njihove sinove je Odisej susreo na Siciliji.2 Kiklopi su se zvali Bront, Sterop i Argej, a njihovi duhovi su obitavali u vulkanskim grotlima Etne sve dok ih Apolon nije poubijao da bi osvetio smrt Asklepija.
c) Libijci, međutim, smatraju. da se Garamant rodio pre storukih, i da je, kad se digao iz ravnice, ponudio
Majci Zemlji slatki žir na žrtvu.3
1. Apolodor: I, l—l; Euripid: Chrysippus, navodi ga Sekst Empiriic, str. 751; Lukretije: I, 250 1 II, 991;
2. Homer: Odiseja IX, 106—566; Apolodor: III, 10, 4;
3. Apolontie sa Roda: IV, 1493; Pindar: Fragment 84, Izd. Bergk.

*
1. Ovaj patrijarhalni mit o Uranu opšte je prihvaćen u vreme olimpijskog religioznog sistema. Uran, čije je ime počelo da znači »nebo«, zauzeo je, izgleda, položaj Prvog Oca pošto je poistovećen sa pastirskim bogom Varunom, jednim arijskim muškim trojstvom. Njegovo grčko ime je oblik muškog roda od Urana
»kraljica planina«, "kraljica leta«, "kraljica vetrova-" ili ''kraljica divljih volova'', a Urana je bila orgastička boginja leta. Uranova ženidba s Majkom Zemljom obeležava rano helensko nadiranje u severnu Grčku, što je dalo povoda Varunovim obožavaocima da ga smatraju ocem starosedelačkih plemena, iako su ga priznali sinom Majke Zemlje. Prema ispravci ovog mita, zabeleženoj kod Apolodora, Zemlja i Nebo su se odvojili u smrtnoj zavadi, a zatim se ponovo sjedinili u ljubavi. Ovo se pominje i kod Euripida (Mudra Melanipa,
fragment 484, izd. Nauck) i kod Apolonija sa Roda (Argonautica I, 494). Borba na smrt označavala je sukob matrijarhata i patrijarhata izazvanog prodorom Helena. Gig ("rođeni od zemlje«) ima još jedan oblik gigas ("džin"), a džinove su u mitografiji vezivali za planine severne Grčke. Brijarej (''jaki'') nazvan je još i Ajgajon (Ilijada I. 403), i njegov narod može biti libijsko-trački, a Egejsko more dobilo je ime po njihovoj boginji, kozi Ajgis (vidi 8, 1). Kot je rodonačelnik Kotijaca, koji su se klanjali orgastičkoj boginji Kotiti i širili njen kult po Trakiji i duž severozapadne Evrope. Ovo pleme nosi naziv »storuki«, verovatno zbog toga što su sveštenice bile organizovane u družine od pedeset, kao danaide i nereide, a možda i zato što su muškarci bili organizovani u ratničke grupe od stotinu kao rani Rimljani.

2. Kiklopi su, izgleda, bili strukovno udruženje helenskih kovača bronze. Kiklopi znači »prstenooki«, jer su, izgleda, imali prstenast znak tetoviran na čelu u čast sunca, izvora vatre za topionice; Tračani se tetoviraju sve do u klasična vremena (vidi 28, 2). Koncentrični krugovi su deo misterije kovačkog zanata; da bi
iskovao posude, štitove ili obredne maske, kovač je upisivao krug oko centra na pljosnatom disku na kome je radio. Kiklopi su nazvani jednookima i zbog toga što su kovači zatvarali jedno oko da bi ga zaštitili od varnica. Kasnije im se poreklo zaboravilo, a mitografi su ih u mašti smestili u grotlo Etne, da bi objasnili

odakle potiču dim i vatra koji, kuljaju iz kratera (vidi 35, 1). Postojala je bliska kulturna veza između Trakije, Krete i Likije. Kiklopi su biili poznati u svim ovim zemljama. Rana helenska kultura dopirala je i do Sicilije; ali, kako je Samuel Batler prvi pretpostavio, vrlo je verovatno da Odisejev boravak na Siciliji objašnjava i tamošnje prisustvo Kiklopa (vidi 170, b). Imena Bront (''grom''), Sterop (''munja'') i Argej (''sjaj'') su kasnije izmišljena.

3. Garamant je rodonačelnik libijskih Garamantijaca, koji su zauzeli oazu Džado, južno od Fezana. Njih je pokorio rimski general Balbus, devetnaeste godine pre naše ere. Smatra se da su kušitsko--berberskog soja i da su u drugom veku pre naše ere podlegli Lemta-Berberima. Kasnije su se stopili sa crnim urođenicima na južnoj obali Gornjeg Nigera i usvojili njihov jezik. Održali su se do današnjih dana u jednom selu imenom Koromanc. »Garamante« se izvodi iz reči gara, man i te, što znači »ljudi države Gara«. Izgleda da je Gara boginja Ker ili »Q Re« ili »Kar« (vidi 82, 6 i 86, 2), po kojoj su Karijci dobili ime, a vezuju je za pčelarstvo. Pitomi žir, glavna hrana u antičkom svetu, prethodio je žitaricama i uspevao u Libiji. Garamantsko naselje Amon bilo je vezano sa naseobinom Dodona u severnoj Grčkoj verskim savezom, koji, po rečima Ser Flindersa Petrija, verovatno vodi poreklo iz ranog trećeg milenijuma pre naše ere. Oba su mesta imala kao svetilište po jedan stari hrast (vidi 51, a). Herodot opisuje Garamantijce kao miroljubive ali veoma snažne ljude koji su negovali urminu palmu, gajili zito i čuvali stoku (IV, 174 i 183).



4 DVA FILOZOFSKA MITA O STVARANJU SVETA

Neki kažu da je prvo bio Mrak, a da je iz Mraka iskočio Haos. Iz jedinstva Mraka i Haosa izašli su Noć, Dan, Pakao i Vazduh.
Iz sjedinjavanja Noći i Ereba (Pakla) rodili su se Kob, Starost, Smrt, Umorstvo, Čednost, San, Snovi, Svađa, Beda, Srdžba, Osveta, Radost, Sažaljenje, tri Suđaje i tri Hesperide. Iz sprege Vazduha i Dana rodili su se Majka Zemlja, Nebo i More.
Iz spoja Vazduha i Majke Zemlje stvoreni su Strava, Obmana, Ljutnja, Nesloga, Laž, Kleveta, Osveta, Neumerenost, Kavga, Sporazum, Zaborav, Strah, Bitka; a takođe i Okean, Metida i drugi Titani, i najzad Tartar i tri Erinije ili Furije.
Iz sjedinjavanja Tartara i Zemlje rodiše se džinovi.
b) More i njegove reke porodiše Nereide, boginje mora. Ipak smrtnih ljudi još nije bilo, sve dok ih, po dozvoli boginje Atene, Prometej, sin. Japetov, nije načinio po obličju bogova. Zato je upotrebio glinu i vodu iz reke Panopeje u Fokidi, a život im je udahnula Atena.1
c) Drugi su rekli da se bog svih stvari — ma ko on bio, jer ga neki nazivaju i Prirodom — pojavio iznenada iz Haosa, odvojio zemlju od nebesa, vodu od zemlje, i gornji vazduh od donjeg. Pošto je razlučio ove elemente, uspostavio je među njima poredak koji vlada do danas. On je podelio zemlju na zone, neke veoma tople, neke vrlo hladne, a neke opet umerene; na zemlji je oblikovao ravnice i planine i odenuo ih travom i drvećem. Iznad zemlje je postavio nebeski svod, koji je podupro zvezdama i obeležio staništa za četiri vetra. On je, takođe, nastanio vode ribama, zemlju životinjama, a nebo suncem, mesecom i planetama, kojih je bilo pet. Na kraju je napravio čoveka — koji jedini od svih živih bića podiže lice nebu i posmatra sunce, mesec i zvezde. Tako su postanje čoveka bogu pripisivali oni koji nisu verovali da je Prometej, Japetov sin, napravio ljudsko telo od gline i vode i da čovekov duh poseduje izvesne lutalačke božanske elemente koje je još u trenutku postanja dobio od boginjinog duha.2

1. Hesiod: Teogonija 211—32; Higin: Fabule, predgovor; Apolodor: I, 7, 1; Lukijan: Prometej na Kavkazu 13; Pausanija: X, 4, 3;
2. Ovidije: Metamorfoze: I—II.
*

1. U Hesiodovoj Teogoniji — na kojoj se zasniva prvi od ovih filozofskih mitova — apstrakcije se mešaju sa Nereidama, Titanima i Džinovima koje nije mogao da zaobiđe. I tri Suđaje i tri Hesperide su Trojna Boginja Mesec u njenom ovaploćenju boginje smrti.

2. Drugi. mit, koji nalazimo samo kod Ovidija, pozajmili su kasniji Grci iz vavilonskog epa o Gilgamešu, u čijem uvodu je zabeleženo predanje da je boginja Aruru prvog čoveka — imenom Eabani, stvorila od gline; iako je Zeus vekovima bio sveopšti gospodar, mitografi su morali da priznaju da je tvorac svih stvari, verovatno, bilo božanstvo ženskog roda. Jevreji, koji su nasledili »pelaški« ili kanaanski mit o stvaranju sveta, sukobili su se s istim problemom: u Knjizi postanja ženski »duh gospodnji« bdi nad vodama, iako
nije taj duh sneo univerzalno jaje; Evi, Majci svega živog, naređeno je da prignječi Zmijinu glavu, iako
Zmiji nije dosuđeno da obitava u paklu do kraja sveta.

3. Slično ovom, u talmudskoj verziji o stvaranju sveta arhangel Mihailo — Prometejev dvojnik, pravi Adama od praha, ali ne po zapovesti "matere svih stvari«, već po Jehovinoj zapovesti. Jehova zatim Adamu udahnjuje život i daje mu Evu, koja, kao Pandora, donosi zlo čovečanstvu (vidi 39, j).

4. Grčki filozofi prave razliku između ljudi koje je stvorio Prometej i nesavršenih bića stvorenih od zemlje. Ove druge je delom uništio Zeus, a delom zbrisao sa lica zemlje Deukalionov potop (vidi 38 c). Slična razlika postoji i u Knjizi postanja (VI 2—4) između ''sinova gospodnjih'' i "kćeri čovekovih'', kojima se oni žene.

5. Gilgameške tablice kasnijeg su datuma i nepouzdane; u njima je stvaranje postojećeg sveta pripisano Svetloj Materi Ništavila — "Aruru'' je samo jedan od mnogih boginjinih naziva — a osnovna tema je pobuna protiv matrijarhalnog poretka, koji bogovi novog patrijarhalnog reda opisuju kao potpunu zbrku. Bog grada Vavilona, Marduk, pobeđuje, tobože, boginju u vidu morske zmije Tijamata, a zatim drsko
objavljuje da je on, i niko drugi, stvorio bilje, zemlju, životinje, ptice i čovečanstvo. Ovaj Marduk bio je bog skorojević, koji je tvrdio kako je on pobedio Tijamata i stvorio svet, a to je prethodno pripisivano bogu koji se zvao Bel-Bel — što predstavlja oblik muškog roda od reči Belili, koja je ime sumerske Boginje Majke. Prelaženje iz matrijarhata u patrijarhat izgleda da nije mimoišlo ni Mesopotamiju i odigravalo se, kao i svuda, na taj način što se pobunio kraljičin muž, na koga je ona prenela izvršnu vlast time što je dozvolila da uzme njeno ime, da nosi njenu odeću i rukuje svetim predmetima (vidi 136, 4).



5 PET LJUDSKIH VEKOVA

Neki tvrde da nije tačno da je Prometej stvorio ljude, niti da se ma koji čovek izlegao iz zmijinih zuba. Oni kažu da ih je sama od sebe rodila zemlja, kao svoje najbolje plodove, i to na najpovoljnijem mestu u Atici1, i da se prvi čovek Alalkomenej pojavio pored jezera Kopaida u Bojotiji pre nego što je i Mesec postao. On je bio Zeusov savetnik u njegovim sukobima sa Herom i Atenin vaspitač dok je još bila devojčica.2
b) Ovi ljudi su bili takozvana zlatna rasa, podanici Krona, a živeli su bezbrižno i nisu morali da rade;
hranili su se slatkim žirom, divljim voćem i medom koji je kapao sa drveća, pili ovčije i kozje mleko i nikada nisu starili, mnogo su igrali i smejali se a smrt im nije teže padala od sna. Njih više nema, ali se njihov duh održao i ispoljava se u smernosti seoskog življa, u onima koji donose sreću i u zaštitnicima pravde.
c) Zlatnu je smenila srebrna rasa. Ljudi ove rase su takođe bili sazdani po božanskom liku, a jeli su hleb. Bili su potpuno odani svojim majkama i nikada nisu smeli da ih ne poslušaju, iako su mogli da dožive i stotinu godina. Bili su svađalice i glupi i nisu prinosili žrtve bogovima, ali zato nisu ni ratovali među sobom. Zeus ih je sve uništio.

d) Zatim je došla bronzana rasa ljudi koji su pali na zemlju kao plod jasena i bili naoružani bronzanim oružjem. Jeli su meso i hleb i uživali u ratovanju, bili su drski i okrutni. Sve ih je ugrabila Crna Smrt.
e) Četvrta rasa ljudi bila je takođe bronzana, ali su to bili plemenitiji i otmeniji ljudi. Očevi su im bili bogovi, a matere smrtne žene. Oni su se slavno bor


PORUČITE RAD NA OVOM LINKU >>> SEMINARSKI
maturski radovi seminarski radovi maturski seminarski maturski rad diplomski seminarski rad diplomski rad lektire maturalna radnja maturalni radovi skripte maturski radovi diplomski radovi izrada radova vesti studenti magistarski maturanti tutorijali referati lektire download citaonica master masteri master rad master radovi radovi seminarske seminarski seminarski rad seminarski radovi kvalitet kvalitetni fakultet fakulteti skola skole skolovanje titula univerzitet magistarski radovi

LAJKUJTE, POZOVITE 5 PRIJATELJA I OSTVARITE POPUST
25-08-2009 07:56 PM
Poseti veb stranicu korisnika Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
Nova tema  Odgovori 


Skoči na forum: