Fridrih Vilhelm Jozef Šeling

Nova tema  Odgovori 
Podelite temu sa drugarima: ZARADITE PRODAJOM SVOJIH RADOVA
 
Ocena teme:
  • 0 Glasova - 0 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Autor Poruka
derrick Nije na vezi
Posting Freak
*****

Poruka: 3,085
Pridružen: Jul 2009
Poruka: #1
Fridrih Vilhelm Jozef Šeling
Fridrih Vilhelm Jozef Šeling

ŠelingFridrih Vilhelm Jozef Šeling rоdiо se 1775. godine u Lebnbergu (Virtemberg). Ро svršenoj latinskoj školi i seminaru studira na univerzittu u Tibingenu, gde sklapa prisno prijateljstvo sa Helderlinom i Hegelom. Klasično obrazovanje, koje su tu zadobili, imalo je odsudnog uticaja na svu trojicu. Šeling i Hegel mire se na polju filozofije nemačkog i klasičnog genija. Da bi dopunio svoje humanističko obrazovanje Šeling napušta teološku-karijeru i predaje se studiju prirodnih nauka u Lajpcigu. Za to vreme on se upoznaje potpuno sa spinozizmom, kao i sa Kantovim i Fihteovim učenjem i izdaje niz spisa u kojima razvija Fihteovo shvatanje transcendentalnog idealizma unoseći u to spinozističke misli. Zatim uspeva da primeni Wissenschafslehre na filozofsko poimanje prirode. Godine 1798. je, pored Fihtea, vanredni profesor na Jenskom univerzitetu, i to sa virlo mnogo uspeha. Šelingovo postupno preobražavanje Fihteove filozofije, naročito pod uticajem romantičara, izazvalo je uskoro rascep između Fihtea i Šelinga. Taj rascep je bio vrlo zaotštren i praćen uzajamnim sumnjičenjima i klevetama. Isti slučaj je bio i sa Šelingom i Hegelom. Posle odlaska Fihteovog iz Jene, Šeling ostaje tu još neko vreme, ali naskoro napušta i on Jenu i odlazi u Vircburg. Potom deluje na Minhemskoj akademiji nauke, u Štutgartu, predaje u Erlangenu i na Minhenskom univerzitetu. Naposletku drži u Berlinu svoja predavanja sa ciljem da izloži novi filozofski sistem, koji bi oborio Hegelov racionalizam i zadovoljuo religiozne potrebe. Ali predavanja nisu imala uspeha i on se potpuno povlači iz javnosti 1854. godine. Umro je u Banji Ragaz.
Postoje pireobražaji u Šelingovom filozofskom učenju, mada je on sam verovao da je uvek izražavao isto samo u različitim oblicima. Šelingova misao u stvari pokazuje hod koji je učinio jedan znameniti duh od mladosti do starosti, a sa njim, zajedno i nemačka filozofija. No ta misao pokazuje odviše suprotnosti da bi mogla sačinjavati jedinstven sistem. Izuzimajući mladićke gadine, u kojima je Šeling još uvek samo učenik Spinoze i Fihtea, njegova misao pokazuje pet različitih perioda sa jedva primetnim prelazima i u stalnom kontaktu sa postkantovskim pokretima. To su: 1) Natur-filozofija, 1797-1799., 2) Estetički idealizam, 1800-1801., 3) Apsolutni idealizam, 1801-1804., 4) Freiheitstlehre, 1804-1813. i 5) Pozitivna filozofija, gledište u starosti.

FILOZOFIJA PRIRODE

Nastojeći da razvije i proširi Fihteovo učenje u neobrađenoj kod Fihtea oblasti prirodnog saznanja, Šeling je bio primoran da ga i preobrazi. Kant posmatra zakonitost koju razum propisuje prirodi kao mehaničku, a teleološko važi za njega samo kao posmatranje a ne i kao objašnjavanje prirodnog jedinstva. Fihte je ne uzimajući u obzir kauzalnu zakonitost, dedukovao prirodu teleološki i to samo na najopštiji način, ili najviše samo pojedine njene forme. Ali teleološko stanovište Fihte nije sproveo do u raščlanjavanje pojedinačnih formi prirode. On je samo tvrdao u glavnom da je cela priroda celishodno jedinstvo, koje služi rešavanju moralnog zadatka, ali to nije mogao i da dokaže.
Po Šelingu, cilj prirode se sastoji samo u tome da realizuje uslov pod kojim je jedino moguća moralna radnja, a taj uslov je svesna inteligencija, teorijsko Ja. Priroda se mora shvatiti kao sistem procesa čiji je najviši cilj produkt svesne inteligencije. Nadalje, priroda se mora shvatiti kao nesvesna forma razumnog života čija je jedina tendencija da stvori svesnu formu. Najviši produkt nesvesne inteligencije je animalni život, u kome se njen cilj, svest, realizuje. Filozofsko saznanje prirode sastoji se u tome da se celokupni prirodni proces shvati kao celishodno uzajamno delanje snaga, koje iz najnižih stupnjeva sve višim i finijim potenciranjem vode do geneze animalnog života i svesti. Filozofija prirode je istorija duha koji nastaje.
Pojedini stupnjevi prirodnog života su: "kategorije prirode", tj. nužne forme preko kojih um teži iz nesvesnog svesnom obliku. Time je bilo moguće i pojedinačne empirijske odredbe prirodne stvarnosti dedukovati ili "konstruisati" ka opštoj zakonitosti Ja.
Ovo Šelingovo shvatanje natur-filozofije odgovaralo je potpuno tendencijama nauke njegovog doba i upravo je objedinjavalo pod jedno stanovište sve te pokrete. U to vreme se u ispitivanju prirode oseća snažna tendencija da se shvati veza svih prirodnih snaga i da se posmatra pretvaranje identičnih osnovnih snaga u prividno specifično različne forme pojava. (Odnos Kulonove teorije elektriciteta i teorije magnetskog polariteta, odnos elektriciteta i hemijskih procesa, pronalazak životinjskog elektriciteta kao veze između anorganskog i organskog sveta, zasnivanje uporedne morfologije itd.) Ali za konstruisanje jednog "sistema prirode" egzaktna ispitivanja tada još nisu davala dovoljno materijala, te je Šeling, onde gde je nedostajalo empirijsko znanje poznavanje međučlanova, ispunjavao prazine svojim hipotezama. Docnije, empirijskim ispitivanjem oborene, te hipoteze dale su povoda da se ismeje celokupni pokušaj Šelingov, iako je nesumnjiva zasluga njegova što je - svojim zahtevom da se priroda shvati kao celina i razume identitet njenog delanja u svoj raznovrsnosti formi - dao moćni podstrek razvijanju empirijskih ispitivanja.
Šeling je prirodu mogao objasniti samo teleološki, shvatajući prirodu iz cilja života, koji je dedukovan iz samog bića Ja. Prvobitno i jedinstveno biće prirode je život. Ono što u prirodi izgleda mrtvo jeste samo ukočeni ili još nesavršeni život. Priroda je samo veliko životno jedinstvo, večno prodiranje snaga, pri čemu je glavno samo živost celine. Time Šeling pokazuje srodstvo sa Geteom, a i sa Spinozom, koji krajem 18. veka postaje opet predmet studiranja, iako je Spinazin princip prirodnog jedinstva mehanički, a Šelingov organski.
Individue sa svojim posebnim svestima nisu krajnji cilj prirode, nego su samo nužno sredstvo. Jer, život je moguć samo u borbi i izmeni snaga, a individua (kao i osećaj) počiva na sprečavanju, vezivanju i obuzdavanju suprotnih snaga. Dualizam i polaritet su osnovne forme svakog prirodnog bivanja, a ovo se sastoji uvek u sintezi antagonističkih momenata.
Svaki život je produkt antagonističkih snaga, i svaka pojedinačna prirodna pojava, jeste samo sinteza antitetičkih snaga. Biće prirode je nagon i snaga, a fizički realitet javlja se tek kao njihov produkt. Sistem prirode ima se shvatiti kao jedinstveni život jedne prasnage koja se neprestano transformiše (menja ablik) i tako teži svom cilju.
Ali Šelingova dedukcija kategovija prirode, pojedinih nužnih stupnjeva prirode, zaostaje za ovom koncepcijom celine, što pokazuje i u raznim izlaganjima ne uvek isti red kategorije. Pri ovoj dedukciji glavnu ulogu igra zakon dualiteta i polariteta.
Materiju dedukuje iz suprotnosti repulzije i atrakcije. Na odnos intenziteta ovih dveju snaga svodi funkcije teze, kohezije, elasticiteta, a naročito različita agregatna stanja. Ponderabilnoj materiji odgovara kao nužna suprotnost inponderabilna - etar, a iz sinteze obeju on dedukuje svetlost i toplotu.
Viši stupanj predstavljaju dinamički procesi, elektricitet, magnetizam i hemijski proces. Još viši stupanj čini organski svet. Konstrukcije ovoga osniva Šeling na odnosu triju osnovnih snaga: reprodukcija, iritabilitet (fiziološka osetljivost) i¬senzibilitet (animalna osetljivost). Prva prevlađuje kod biljaka, druga kod nižih, treća kod viših životinja. Ukoliko reprodukcija odstupa, a sposobnost osetljivosti nadvlađuje, utoliko je organizam viši u hijerarhiji stupnjeva. Kontinuirani proces, kojim se pomoću najfinijih prelaza postepeno prelazi iz niže forme na višu, znači za Šelinga razviće (evoluciju). Ali je za njega evolucija čisto idealni odnos, koji pokazuje da stepenice prirode sačinjavaju sistem pojava. U tom sistemu svaka pojava ima određeno meesto u odnosu na ostale, a sastavu sastema ogleda se osnovna ideja sa svim svojim odnosima. Ova teorija "evolucije" predstavlja samo tumačenje pojava, a ne i njihovo objašnjenje. Prelaz priirodnih formi jednih u druge po Šelingu je teleološki, a ne mehanički uslovljen.
Pošto priroda u svim formama svojih pojava nije ništa drugo do duh koji nastaje, odnosno u nekom smislu um koji je postao vidljiv, prirodni i umni svet su u najdubljem osnavu ovom identični. Priroda sadrži nesvesno ono što um sadrži svesno. Tako je Šeling prekoračio učenje Fihteovo i Kantovo, po kojima je suprotnost prirode i uma bila ipak bitna. Njegovo učenje može se nazvati fizički idealizam.

ESTETIČKI IDEALIZAM

Posledjih godina 18. stoleća bio je Šeling lično povezan sa romantičarima, tako da se mora ubrojiti među njih. Primajući Šilerove misli u transcendentalnu filozofiju Šeling je preobrazio svoje učenje koje se mora smatrati kao najprečišćeniji oblik romantičke filozofaje.
Transcendentalni idealizam ima da bude učenje o Ja, dok je natur-filozofija učenje o nastajanju Ja. Zajedno sa Fihteom Šeling pridaje biću Ja suprotnost nesvesne i svesne aktivnosti, a s tim teorijsko i praktično Ja. Iz zavisnosti svesne od nesvesne aktivnosti postaje teorijski red svesti, koji od osećaja, preko opažaja i mišljenja dolazi do potpune slobode samosvesti u kojoj se Ja najzad realizuje kao volja. Iz određenosti nesvesne aktivnosti svesnom postaje praktični red svesti koji se predstavlja razvijanjem slobode kroz istoriju. Dotle se Šeling slaže sa Kantom i Fihteom, ali ih prevazilazi dodajući ovim redovima (teorijskom i praktičnom) završnu sintezu koja se iako originalno, oslanja na Kritik des Urteilskraft i Šilerovo učenje o nagonu za igru.
I u teorijskom i u praktičnom redu Ja se javlja kao jednostrano određeno. Zato mora postojati jedna najviša forma njegovog razvića, u kome će ono doći do svoje savršene pojave i pokazati se kao jedinstveno. Estetička funkcija uklanja suprotnost teorijskog i praktičnog Ja, genije kojim je ona uslovljena jeste nesvesno-svesna aktivnost Ja, njegov produkt (umetnost) je stoga najsavršeniji izraz bića Ja. Nauka (kao produkt teorijskog Ja) i moral u svojoj evoluciji kroz istoriju (kao produkt praktičnog Ja) sadrže progressus in infinitum (oboje bi postigli svoj pravi cilj tek u beskonačnosti, a ne u iskustvu).
Umetnost daje u samoj pojavi ravnotežu nesvesne i svesne aktivnosti, u kojoj se ona uzajamno potpuno određuju, i gde nijedna ne preteže nad drugom. Jedino u umetnosti poklapaju se čulni i duhovni svet. Umetnost je otud najviši organ filozofije, jer ona sadrži rešenje problema na kome radi filozofsko mišljenje. Umetnost je savršenost svetskog života, najzrelija pojava Ja, koje čini praosnov svake stvarnosti. U ovom estetičkom idealizmu Šelingovom umetnost se javlja kao kulminacioni pojam metafizičke konstrukcije transcendentalne filozofije.

SISTEM IDENTITETA - APSOLUTNI IDEALIZAM.

Proces prirode ima za cilj genezu Ja, i Ja opet razvija svoju teorijsku, praktičnu i estetičku funkciju samo različnošću svojih odnosa prema prirodi. Ovi rezultati pokazuju da priroda i Ja počivaju na istoj osnovi, i da oba dela filozofije (natur-filozofija i transcendentalna filozofija) zahtevaju najviše obrazloženje pomoću koga bi se njihovi predmeti izveli iz zajedničkog osnova. Taj zajednički osnov prirode i duha naziva sad Šeling apsolutno ili apsolutni um. Kod Fihtea je on čisto ili apsolutno Ja, ali Šeling Ja upotrebljava u smislu individualne samosvesti. Ovim svojim učenjem Šeling otpočinje nov pravac - neospinozizam koji predstavlja stapanje Kantovih principa sa Spinozinim principima izmenjenim vitalističkim učenjem.
Apsolutno se međutim može saznati jedino genijalnom intuicijom, koju imaju samo filozofi "opažajem apsolutnog". Pošto konačni duh koji opaža jeste funkcija i pojava apsolutnog, to opažaj koji filozof ima u Bogu jeste ujedno samoopažaj samog apsolutnog, a odatle izlazi da je pojam apsolutnog identitet subjekta i objekta. Apsolutno je savršeno, nerazdvojno jedinstvo subjekta i objekta, njihova potpuna indiferencija. Ono nije ni idealno ni realno, ni duh ni priroda, nego apsolutna indiferencija ovih odredaba. U izvesnom smislu apsolutno je ništa (Okem, učenik Šelingov i natur-filozof uzima nulu za polaznu tačku svojih dijalektičkih konstrukcija). Ali apsolutno kao indiferencija sadrži u sebi mogućnost diferenciranja pomoću koje može da se razvije u univerzum (sistem različitih pojava). U apsolutnom suprotnosti se uzajamno potiru kao potpuno jednake, u pojedinačnim pojavama suprotnosti su daferencirane, pa jedan ili drugi deo preteže. Različnost konačnih stvari sastoji se u kvantitativnoj diferenciji prirodnog i duhovnog momenta, ili realnog i idealnog momenta.
Apsolutni um razvija se u dva reda koji se postepenošću kvantitativnog odnosa prirodnog i duhovnog elementa tako konstruišu da je u jednom pretežan realni moment – priroda, a u drugam idealni moment - duh. Svaki od tih redova predstavlja jedno razviće koje, polazeći od krajnjeg pola u kome je njegov pretežni momenat najsamostalniji i najviše slobodan od suprotnog, u blizini tačke indiferencije vodi pojavi u kojoj se sa suprotnim momentom najsavršenije identifikuje.
Ppjedine stupnjeve ovoga razvića Šeling naziva potencama. Otuda se ovo njegovo učenje naziva Potenzenlehre.
Šeling je izveo samo realni red, ili red prirode, idealni red (red duha ili istorije), on je samo nagovestio. Krajnji pol realnog reda čini materija, druga potenca je svetlost, treća organizam. U idealnom redu krajnji pol bi bio moralna samosvest, druga potenca ceo teorijski red koji je podređen nesvesnom, a treća potenca je estetička aktivnost. Ni u jednoj od ovih potenca ne izražava se apsolutno, u ljudskom organizmu preteže fizičko; u umetničkom delu idealno. Najsavršenija manifestacija apsolutnog otuda ne može biti data u pojedinačnoj pojavi, nego samo u totalitetu svih pojava, tj. u univerzumu. Univerzum je potenca u kojoj apsolutno iz tačke indiferencije kroz celokupno obilje diferenciranja opet vaspostavlja svoj identitet. U njemu dolaze do apsolutnog jedinstva realni i idealni red, jer je univerzum identitet apsolutnog organizma i apsolutnog umetničkog dela. Identitatssystem je stoga estetički panteizam.
Na Šelinga, međutim, sad ima velikog uticaja Platon. On se najpre opaža kao formalan (spise iz ove periode Šeling stvara u obliku platonovskog dijaloga), a zatim i kao realan. Samo što i Hegel i Šeling tumače Platonov sistem kao novopitagorejci i novoplatoničari, ideje su božanske misli, a ne natčulna bića. Platonovo gledište spaja Šeling sa pojmom intelektualnog opažaja kao samoopažaja apsolutnog. Pored toga što apsolutno opaža sebe, ono opaža sebe i u svim svojim diferenciranjima. Diferenciranosti ili potence postoje dvojako, kao objektivne pojave, tj. kao realne evolucione forme apsolutnog, i kao forme samoopažanja apsolutnog. Ove poslednje naziva Šeling idejama, a apsolutno koje samo sebe u njima opaža Bogom. Božanstvo opaža samo sebe u tim idejama i realizuje ih u objektivnim pojavama prirode i istorije. Od učenja o potencama postalo je učenje o idejama. U potencama empirijske stvarnosti realni i idealni red su ravnopravni, ali pošto im prethodi svet ideja kao praslika, to je idejni momenat prvobitni, a prirodni izveden. Božanstvo je apsolutni identitet u tom smislu što je ujedno beskonačno u ideji i konačno u pojavi i pri tom u obema farmama isto. Međutim, ovde je učenje Šelingovo postajalo sve zamršenije.
Sa ovoga stanovišta Šeling je izvršio značajan pokušaj da iz filozofske misli razvije celokupni višečlani organizam nauka. No sistem identiteta bio je kod Šelinga samo jedan kratak momenat njegovog razvića. On ga uskoro napušta, mada je taj mamenat imao uticaja na razviće estetike, odnosno filozofije umetnosti.

UČENJE O SLOBODI - IRACIONALIZAM
Sistem identiteta postavio je, međutim, jedan nov problem, apsolutno sa svojim idejama je prvobitno, ali na koji način dolaze ideje do samostalnosti? Kako postaje svet iz Boga? Taj problem naveo je Šelinga na put teozofije, na izmirenje religije i filozofije.
Ideje su večne samoobjektivacije Boga. Ali kao samootkrivenja božja, ideje su u Bogu i sadrže u sebi mogućnost samostalnosti. No ova samostalnost ne mora da postane stvarna, ideje ne moraju da postanu svet u svom metafizičkom realitetu, ukratko, njihovo otcepljivanje od Boga nije nužno i ne može se shvatiti iz bića i božanstva. Geneza konačnog iz apsolutnog je iracionalna, ona je pračinjenica koja se sastoji u težnji ideje da sama postane ono apsolutno. Geneza sveta je greh, potpuno slobodna radnja. Ono što je konačno i što je postalo samostalno treba da se vrati u Bpga, a to je sadržaj celog istorijskog procesa u prirodi.
Univerzum je samorazviće Boga u sebi, iz sebe i ka sebi samom. I samo božanstvo je biće koje se razvija, koje od nesavršenog postaje savršeno, od prirode duh, od grešnog sveto. Početak ovog razvitka čini božju osnovu, ili praosnov, koji kao apsolutni mrak, čisto biće neumne egzistencije, nije ništa drugo do mračno nesvesno htenje (otuda iracionalizam). Ali ovo htenje je upravljeno na apsolutno, ono je težnja za ispoljavanjem, za samoobjektiviranjem, a to znači težnja da se mračni osnov samom sebi obelodani. I tako božanstvo stvara stalno svoju odsliku, svoje samootkrivanje, koje se sastoji u večnim idejama. Na taj način nesvesnom htenju pridolazi svest ili um. Iz suprotnosti uma i onog mračnog nagona postaje svet. U zakonitosti, celishodnosti i lepoti sveta ogleda se um, u bolu i čežnji kao večno nenasitom nagonu ogleda se volja. Pomoću slobode, koja čini suštinu volje, svet se učinio samostalnim, pojedinačna volja emancipovala se od opšte volje. Celokupna sudbina sveta počiva na odnosu individualne volje prema univerzalnoj. U prirodi je individualna volja vezana i potčinjena univerzalnoj volji. U čoveku individualna volja se pobunila protiv univerzalne. Time je otpočeo proces istorije, čiji je zadatak savlađivanje individualne volje od strane univerzalne. To je moguće samo tako ako individualna volja primi u sebe univerzalnu i u nju se preobrazi. Ovaj zadatak moralnog i religioznog života može se izvršiti samo putem saznanja i vlastite volje. Proces istorije je, nasuprot prirodi, više otkrivenje Božanstva. Kraj istorije otkriva se kao postignuće cilja, kao potpuno potčinjavanje individualne volje univerzalnoj. A taj kraj je beskonačno daleko i njegov smisao se otkriva kao povratak svih konačnih stvari Bogu, tj. kao vraćanje Boga samom sebi. Taj povratak je potpuno samootkrivenje praosnova - Deus expliciius (priroda i istorija su Deus implicitus).

POZITIVNA FILOZOFIJA

Zadatak je pozitivne filozofije, po Šelingu, da ispita osnov sveta i njegovo razviće, čije je dovršenje umni svet. Ovaj zadatak proizlazi iz Šelingovog zaključka da se racionalno ne može dedukovati otcepljivanje univerzuma od Boga, te da se ne može naći razlog zašto svet uopšte postoji, zašto se on iz apsolutnog razvio, niti se može naći razlog zašto je nastupilo odvajanje uma od iracianalnog osnova sveta. Pozitivna filozofija mora se stoga oslanjati na iskustvo u kome se neumni svetski osnov javlja, pozitivna filozofija je na taj način metafizički empirizam. Ali ovo iskustvo nije iskustvo koje obuhvata pojedinačne i konačne činjenice, nego iskustvo koje um stiče o beskonačnom svetskom osnovu, religiozna svest. Metafizičko iskustvo pozitivne filozofije je, dakle; religiozni predstavni život čovečanstva u njegovom istorijskom razvitku. Pored božanskog otkrivenja u koje se kao takvo bezrezervno veruje dolazi tu i mitološka forma svesti (naivna prirodna predstava bića božanskog). Šelingova "pozitivna filozofija" je, dakle, filazofija mitologije i otkrivenja. Pojedini momenti božanskog bića kao pojedinačni javljaju se u razviću mitova i otkrivenja i tek apsolutna sinteza svih tih momenata daje apsolutno saznanje božanskog bića. Pojam božanstva, shodno trijadnoj shemi prelazi tri stupnja razvića: 1) nejasni nagon za život (slepa nužna volja), 2) volja koja zna za samu sebe, 3) svest, kao sinteza ona dva momenta i pobeda drugog nad prvim.


PORUČITE RAD NA OVOM LINKU >>> SEMINARSKI
maturski radovi seminarski radovi maturski seminarski maturski rad diplomski seminarski rad diplomski rad lektire maturalna radnja maturalni radovi skripte maturski radovi diplomski radovi izrada radova vesti studenti magistarski maturanti tutorijali referati lektire download citaonica master masteri master rad master radovi radovi seminarske seminarski seminarski rad seminarski radovi kvalitet kvalitetni fakultet fakulteti skola skole skolovanje titula univerzitet magistarski radovi

LAJKUJTE, POZOVITE 5 PRIJATELJA I OSTVARITE POPUST
25-08-2009 07:59 PM
Poseti veb stranicu korisnika Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
Nova tema  Odgovori 


Skoči na forum: