Forma ugovora

Forma ugovora ili drugih pravnih poslova je (fakultativan ili obavezan) oblik manifestacije pravno-poslovne volje stranaka. Ona je vođena u teoriji pravnih poslova načelom konsensualizma, kao pravilom, i načelom formalizma, kao izuzetkom. Prvo načelo znači da se pravni posao stvara prostom saglasnošću volja stranaka, kod jednostranih pravnih poslova prostom jednostranom pravno-poslovnom izjavom (einseitige Willenserkärung). Drugo pravilo (načelo) znači da ugovor ili pravni posao ne proizvodi pravno dejstvo bez obavezne, zakonom propisane forme.

U svim zemlјama je ugovor sporazum (dogovor, saglasnost volјa) najmanje dva lica, kojim pristaju da preduzmu određene radnje, ili, što je ređe, da se od njih uzdrže. Srpski narod kaže: „Vo se drži za rogove, a čovek za reč“. To znači da je moralno da se obećanja, koja leže u osnovi sporazuma, ispunjavaju kako su data. Ako se obećanje ne ispuni, postoje brojne mere sankcionisanja njegovog davaoca, uklјučujući i pravne mere prinude. Ni u jednoj zemlјi, međutim, ne uživaju pravnu zaštitu svi sporazumi odnosno sva obećanja, jer su pravom iz nje isklјučene neke njihove vrste.

1 UVOD 3
2 Forma kao uslov za zaključenje ugovora 4
3 Vrste formi ugovora 6
3.1 Vrste formi po načinu ispoljavanja 6
3.2 Vrste formi prema pravnom dejstvu 8
3.3 Vrste formi po načinu nastanka 9
4 ZAKLJUČAK 10
LITERATURA 11