Finansiranje emisijom akcija

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.

Finansiranje predstavlja dinamički proces koji obuhvata: a) pribavljanje novca, b) ulaganje novca, c) vraćanje novca i d) usklađivanje izvora finansiranja sa ulaganjima.

a) Pribavljanjem novca za tekuće i razvojne potrebe preduzeća uspostavljaju se finansijski odnosi sa unutrašnjim i spoljašnjim izvorima finansiranja. Pribavljanje novca je osnovna komponenta finansiranja, zbog čega pojedini autori pod finansiranjem podrazumevaju samo pribavljanje novca. Međutim, po našem mišljenju, proces finansiranja se ne završava pribavljanjem novca, već se ona nastavlja drugim fazama finansiranja, ulaganjem i vraćanjem novca.

b) Novac se pribavlja da bi se vršilo njegovo ulaganje u materijalnu, finansijsku i drugu imovinu. Na ovaj način novac se privremeno imobiliše, transformiše i vezuje u različite oblike osnovnih i obrtnih sredstava. Pribavljeni novac treba racionalno ulagati i koristiti ga za one potrebe koje su optimalne.

c) U fazi vraćanja novca uložena sredstva se oslobađaju iz kružnog toka poslovanja i ponovo se ulažu u skladu sa potrebama preduzeća.

d) U poslovanju preduzeća stalno se događaju promene u imovini i izvorima. Ove promene treba oblikovati i vršiti usklađivanje izvora finansiranja u pasivi sa ulaganjima u aktivi po obimu i roku. Ovo se dešava u okviru dinamičkog procesa usklađivanja izvora finansiranja sa ulaganjima po obimu i roku. U ovom procesu usklađuju se rokovi imobilizacije (vezivanja) novca sa rokom raspoloživosti odgovarajućih izvora. Cilj koji se ovim želi postići je da se ostvari usklađenost rokova izvora i ulaganja, što treba da dovede do sinhronizacije novčanih primanja i izdataka radi obezbeđenja solventnosti preduzeća.

2. Finansiranje kao dinamički proces, a ne stanje, prožima sve faze reprodukcije

Da bi preduzeće moglo da započne proces reprodukcije, mora se obezbediti određena količina novca. Tim novcem nabavni menadžment obezbeđuje potrebna sredstva za rad (poslovni prostor, mašine i sl.), predmete rada (sirovine i materijal), radnu snagu, itd. Zatim, proizvodni menadžment organizuje proizvodnju. Na kraju, prodajni menadžment prodaje proizvedenu robu i naplaćuje potraživanja od kupaca. Ovim se završava kružni tok procesa reprodukcije. Uloženi novac se oslobađa i koristi za finansiranje novog ciklusa reprodukcije. Ako je oslobođeni novac, na kraju ciklusa, veći od uloženog novca na početku ciklusa reprodukcije, preduzeće je rentabilno poslovalo.

U kružnom toku reprodukcije novac se transformiše u razne nenovčane oblike imovine koji se mogu tretirati kao potencijalni novac, jer svi oblici imovine predstavljaju novčani potencijal preduzeća bez obzira na to koliko su udaljeni od novčanog oblika imovine pošto se mogu, uz određene rizike, pretvoriti u novčani oblik. Slikovito rečeno, proces kružnog kretanja novca se može zamisliti kao reka ponornica koju čine novčani tokovi (cash flows). Oni poniru, transformišući se u razne nenovčane oblike imovine u fazama nabavke, proizvodnje i prodaje, da bi na kraju puta izronila još veća “bujica” novca, ako je preduzeće dobro poslovalo


Dugoročno finansiranje


Kod dugoročnog finansiranja izvori dugo traju i raspoloživi su više od pet godina. Oni mogu biti:
a) neročni (sopstveni) izvori i
b) ročni (tuđi) izvori.

Neročni izvori nemaju rok dospeća. Kod njih se kapital obezbeđuje emisijom akcija ili iz finansijskog rezultata. Ročni izvori imaju rok dospeća. Kod njih se kapital obezbeđuje emisijom obveznica, dugoročnim kreditima i sl.

Izbor metoda dugoročnog finansiranja ima dugoročne finansijske implikacije na strukturu kapitala, finansijsku stabilnost i finansijsku snagu preduzeća. Na ovaj način se vrši izbor i kreiranje strukture upravljanja preduzećem.

Određivanje vremena i redosleda emisije dugoročnih hartija od vrednosti zavisi od procene budućih kretanja na tržištu kapitala. Ovu emisiju treba odrediti u vreme kada se očekuje rast tržišne cene hartija od vrednosti, odnosno kada se očekuje da će cena hartija od vrednosti biti najviša, pošto će se tada obezbediti najviše kapitala. Pri donošenju odluke o vremenu i redosledu emisije hartija od vrednosti treba voditi računa da preduzeće sačuva fleksibilnost u finansiranju. Sa aspekta fleksibilnosti finansiranja prvo treba emitovati akcije i tako obezbediti sopstveni kapital, koji predstavlja garanciju za vraćanje pozajmljenog kapitala. Posle emisije akcija preduzeće može emitovati obveznice.


Finansiranje emisijom akcija

Emisijom redovnih i prioritetnih akcija preduzeće pribavlja kapital za koji ne postoji obaveza vraćanja. Nedostatak finansiranja emisijom akcija je taj što preduzeću ne donose poresku uštedu kao obveznice, pošto se dividende isplaćuju iz neto dobitka. Isplata dividendi kao izdatak utiče na solventnost preduzeća. Međutim, prednost finansiranja emisijom akcija je što isplata dividendi nije obavezna svake godine, kao što je slučaj sa kamatom. U pogledu roka dospeća ne postoji razlika između redovnih i prioritetnih akcija.


Finansiranje emisijom redovnih akcija

1. Redovne ili obične akcije su pismene isprave o trajno uloženim sredstvima u osnovni kapital akcionarskog društva. To su vlasničke hartije od vrednosti koje predstavljaju odgovarajući vlasnički udeo u kapitalu preduzeća. One označavaju vlasništvo nad delom akcionarskog društva. Na osnovu ovog vlasništva akcionari imaju određena prava:
a) pravo na upravljanje,
b) pravo na dividendu i
c) pravo na deo likvidacione mase.

a) Vlasnici redovnih akcija imaju pravo glasa u skupštini akcionara, odnosno pravo upravljanja i kontrole poslovanja. Vodeću ulogu u skupštini akcionara odnosno upravljanju imaju akcionari koji poseduju veliki kontrolni paket redovnih akcija. U praksi često akcionari sa malim brojem akcija udružuju svoja glasačka prava radi zaštite zajedničkih interesa.