Finansijski instrumenti

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Svako tržište, pa i finansijsko tržište ima svoje elemente. Osnovni elementi finansijskog tržista su:
(1) tržište (mesto gde se susreću ponuda i tražnja za finansijskim instrumentima),
(2) finansijski instrumenti (predmet trgovanja na finansijskom tržištu),
(3) učesnici na finansijskom tržistu (odnosi se na finansijske institucije i posrednike).

Finansijski instrumentii (aktiva) predstavljaju drugu grupu osnovnih elemenata finansijskog tržista. Finansijski instrumenti predstavljaju predmet trgovanja na finansijskom tržištu. Ukoliko su isti razvijeni i diverzifikovani, tada je to prvi znak da je finansijsko tržište razvijeno u celini ili u njegovim delovima. Finansijski instrumenti za svoje vlasnike predstavljaju finansijsku aktivu (novčane i finansijske instrumente sa kojima se može trgovati na različitim finansijskim tržištima), a za njihove emitente predstavljaju finansijsku pasivu (obaveze).
Na finansijskom tržištu se putem finansijskih transakcija istovremeno kreira i finansijska aktiva i finansijska pasiva. Radi lakšeg razumevanja kreiranja finansijske aktive i pasive nužno je navesti njihovu sadržinu:
(1) Finansijska aktiva:
a) kupci finansijskih instrumenata = vlasnici = investitori,
b) subjekti štednje,
c) ulažu u različite oblike finansijskih instrumenata i imaju pravo na budući period.
(2) Finansijska pasiva:
a) emitenti finansijskih instrumenata = prodavci,
b) subjekti investiranja,
c) prikupljaju sredstva emisijom različitih oblika finansijskih instrumenata i imaju obaveze prema istima.
Finansijska aktiva obuhvata: hartije od vrednosti, depozite, potraživanja, finansijska prava, žiralni novac, devize, zlato i plemenite metale. Cinjenica je, da hartije od vrednosti predstavljaju najznačajniji, najmnogobrojniji i najrazvijeniji oblik finansijske aktive. Hartije od vrednosti se najčesće dele prema:
(1) roku dospeća (kratkoročne, srednjoročne i dugoročne),
(2) emitentima (država, centralna banka, poslovne banke i firme kao emitenti),
(3) mestu emitovanja (domaće i inostrane hartije od vrednosti),
(4) prema funkciji na tržištu (na osnovne HoV, kao što su akcije, obveznice, zapisi, certifikati, komercijalni papiri i na izvedene HoV kao što su opcije, fjučersi, svopovi i varanti).

Na finansijskom tržištu se susreću ponuda i tražnja za finansijakim sredstvima. Da bi se trgovalo na finansijskom tržištu neophodno je emitovati određene hartije od vrednosti ili neke druge instrumente koji predstavljaju tržišni materijal, a sa kojim se može trgovati. Emitovane hartije od vrednosti, koje mogu mogu biti predmet novčanih transakcija na finansijskom tržištu, se podeliti u sledeće grupe:
(1) hartije od vrednodti državnih ili paradržavnih institucija (koje se emituju kao državne obveznice i blagajnički zapisi),
(2) hartije od vrednosti centralne banke (blagajnički zapisi),
(3) hartije od vrednosti emitovane od privatnih kompanija i banaka (kao što su robni i depozitni certifikati, razne vrste diskontnih papira, bankararski akcepti i sl.).
Sve hartije od vrednosti na finansijskom tržištu se pojavljuju pojedinacno i to u obliku sledecih instrumenata:
(1) državne obveznice,
(2) blagajnički zapisi centralne banke
(3) depozitni certifikat,
(4) bankarski akcept,
(5) blagajnički i komercijalni zapisi poslovnih banaka i preduzeća,
(6) repo instrumenti,
(7) akcije (vlasnički instrumenti),
(8) obveznice i drugi dužnicki instrumenti.

HARTIJE OD VREDNOSTI DRžAVNIH ILI PARADRžAVNIH INSTITUCIJA
DRžAVNE OBVEZNICE

Država emituje hartije od vrednosti u obliku obveznica sa ciljem da iz raznih izvora prikupi slobodna novčana sredstva za pokriće deficita u svom budžetu. Na taj način, država prodajom svojih obveznica na finansijskom tržištu mobiliše "slobodna" novčana sredstva i pokriva svoj tekuci budžetski deficit. Zahvaljujuci emisiji obveznica država se ne zadužuje kod centralne banke za pokriće budžetskog deficita, pri čemu smanjuje pritisak na centralnu banku za novom emisijom novca i inflatornim pokrivanjem budžetskih manjkova. Emitovanjem državnih obveznica radi pokrica budžetskog deficita, država povecava stabilnost svog monetarnog i privrednog sistema. Državne obveznice predstavljaju jedan od instrumenata kratkoročnog tržista hartija od vrednosti. Državne obveznice emituju državni organi da bi preko njih mobilisali "slobodna" novčana sredstva investitora koji imaju višak novčanih sredstava i istovremeno su spremni da kupe emitovane obveznice. Investitori su najčesće: banke, druge finansijske organizacije, privredna preduzeća, vanprivredna preduzeća i fizička lica. država emituje obveznice preko centralne banke, koja propisuje: oblik obveznice, način emitovanja obveznice, način isplate obveznice i način plaćanja kamata po emitovanim obveznicama. državne obveznice mogu biti kratkoročne a mogu biti i dugoročne.
Ukoliko su državne obveznice kratkoročnog karaktera, tada predstavlja tipicne zajmovne hartije od vrednosti. Ukoliko su državne obveznice dugoročnog karaktera, tada predstavljaju kreditne hartije od vrednosti. Bez obzira o kojem se obliku državne obveznice radilo, one se mogu definisati kao pisane isprave putem koje se emitent obavezuje da će kupcu obveznice u određenom vremenskom roku (ili licu naznačenom na obveznici, ili po njegovoj naredbi, ili donosiocu obveznice) isplatiti naznačeni novčani iznos (glavnicu i kamatu). Prava po osnovu državne obveznice mogu se dalje preneti putem indosamenta (ako glase na ime) ili prodajom obveznice (ako glase na donosioca obveznice). što se tiče kupca državnih obveznica treba istaci, da one predstavljaju jedan od sigurnijih oblika ulaganja novčanih sredstava. Državne obveznice prestaju da važe kada emitent obveznice isplati investitoru (vlasniku obveznice) glavnicu i kamatu ili u celini ili u određenim anuitetima.
Državne obveznice se emituju na okrugle novčane iznose sa unapred utvrđenim rokom dospeća njihove naplate. Obveznice na blanketu sadrze elemente kao što su:
(1) oznaka da se radi o obveznici,
(2) naziv i sedište emitenta obveznice,
(3) registarski broj obveznice,
(4) mesto i datum izdavanja obveznice,
(5) kamatnu ili diskontnu stopu,
(6) nominalnu sumu na koju glasi obveznica,
(7) zakonski osnov za emitovanje obveznice,