Esox lucius (Linnaeus, 1758) štuka

Maturski, maturalni, seminarski, diplomski i master radovi iz biologije.

Familiju Esocidae čini pet vrsta od kojih dve žive u Evropi i Aziji, četiri u Americi a jedna kod nas. Staništa su joj kanali, bare, reke, jezera, a najrasprostranija je severna štuka-Esox lucius. Vrsta Esox masquinogy (popularni maski) nalazi se samo u velikim jezerima severne Amerike i dostiže težinu do 50kg. Postoje još vrste Esox americanus, zivi u istočnim delovima Amerike i puno je manja od štuke koja živi u Srbiji (30-38cm), Esox niger- Nova Škotska i Teksas, i Esox reichert ili pegava štuka koju je veoma teško razlikovati i naseljava istočni Sibir.


Superregnum: Eukaryota
Regnum: Animalia
Subregnum: Eumetazoa
Superphylum: Deuterostomia
Phylum: Chordata
Subphylum: Vertebrata
Infraphylum: Gnathostomata
Superclassis: Osteichthyes
Classis: Actinopterygii
Subclassis: Neopterygii
Infraclassis: Teleostei
Superordo: Protacanthopterygii
Ordo: Esociformes
Familia: Esocidae
Genus: Esox
Species: Esox lucius


Morfološke odlike

To su izdužene ribe, sa izduženim, spljoštenim vilicama tako da je glava izdužena i prema vrhu se sužava u vidu pačijeg kljuna. Na donjoj vilici ima više nizova krupnih, oštrih zuba, a na gornjoj su sitniji, ali gušće postavljeni. Takođe ima zuba i na nepčanim kostima i vomeru. Ukupno 700 zuba okrenutih prema unutra tako da plen ne može da pobegne. Mlade ribe su zelene boje, a odrasle tamno-zelenkaste do smeđe, mada boju prilagođava sredini u kojoj živi, po bokovima ima žućkaste pege a leđa su joj tamno zelene boje. Peraja su joj crvenkasta a krljušt sitna. Od medijalnih (neparnih) imamo: leđno peraje (D) 7-8+13-15, ukupno 19-23; analno (A) 4-5+12-14, ukupno16-21, a od parnih grudna (P) 1+13 i tbušna (V) 1+18. takođe kao važan taksonomski karakter imamo boćnu liniju (Llat) 105-130. (P. Simonović, 2001.)
Naraste do 1.5 pa i 2 m (nepouzdan podatak) i do težine od 34 kg (Sibir), obično ne više od 15 kg. Međutim postoje podaci o primerku uhvaćenom u Nemaćkoj 1983. kada je uhvaćen primerak od 1.47 m i teška nevorovatnih 31 kg jer je je bila u pitanju ženka, ženke su obično teže. Smatrao se do sada najvećim uhvaćenim primerkom te vrste u Evropi. Najveca ulovljena štuka je štuka Fridriha II Barbarose koju je on ulovio 1230. godine oznacio je prstenom i pustio u jezero blizu Hejlbrona, a ponovo je ulovljena 1497. godine i to mrežom a imala je 140 kg težine i 5,7 metara dužine a od starosti je već bila potpuno pobelela. Njena slika se čuva u zamku Lautern a skelet i prsten kojim je bila označena u Manhajmu. Ima još dokumentacije i podataka koji nam kazuju da štuka u odgovarajucim uslovima može da živi vise od 100 godina.