Geneologija morala – Fridrih Niče

Kroz sva Ničeova dela se ponavlja jedno ključno pitanje: šta je to istina jednog tumačenja? isto pitanje, sa stanovišta subjekta, glasilo bi: ko je "ovlašćen" da takvu istinu overava? Ono što će u svom "podzemnom" radu otkriti njegov genije jeste jedan mogući (jedini?) odgovor na to pitanje, ponovljen na hiljadu načina kroz analizu ključnih koncepata naše kulture. Odgovor se, mnogostran i mnogoznačan, pogodan tek za metaforički izraz, neuklopljiv u kanone silogizma, oslanja na presokratsko otkriće da je "čovek merilo svih stvari" ali ide dalje, ka horizontu upitanosti o merilu čoveka. I tu, na antropološkom tlu, nalazi granicu svakog saznanja, shvata da je moć tumačenja samo poslednja reč tumačenja moći, da se iza okoštanih istina tek kriju pravi izvori saznanja koji se nalaze u nadvladavanju a onda i prevrednovanju prethodnih istina. Dakle, kako Niče kaže na jednom mestu: "Utroba bića i ne govori ništa čoveku, ili govori kao i čovek" .

Ovim se dogodilo ono što Fuko naziva "rascepljenošću znaka" , tj. znak je postao izvorno dvosmislen, u istom kulturnom i psihičkom prostoru on "označava" i "prikriva" istovremeno, označava prikrivajući i prikriva označavajući. Sa Ničeom se završava novovekovno apsolutno poverenje u moć racionalnog subjekta izraženo kroz saznajno nadmoćnog tragaoca za istinom ili kao put ka ostvarenju samospoznaje obuhvatnog i samoidentičnog duha. "Strogo govoreći, nauka lišena pretpostavki ne postoji, i sama misao o takvoj nauci nepojmljiva je i paralogična" , zapisaće Niče u svojoj "Genealogiji morala". Naravno, sama ideja o zavisnosti nauka (i filozofije) od određenih pretpostavki nije bila ništa novo ni za Ničeovo vreme. Nju je, u obliku "apriornih sudova", temeljno razradio već Kant.

UVOD
1.1 Biografija Fridriha Ničea 5
1.2 Ničeova volja za moć 7
1.3 Ničeova kritika istine: istina = metafora? 11
ZAKLJUČAK 16
LITERATURA 18