Pristupanje u EU - uslovi pristupanja

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz medjunarodnih odnosa.

Evropska unija (skraćeno: EU) je međuvladina i nadnacionalna unija (zajednica) dvadeset sedam evropskih država. Unija svoje korene vodi od Evropsko ekonomske zajednice osnovane Rimskim ugovorom 1957. od strane šest evropskih država. Od tada se Evropska zajednica proširila pridruživanjem novih država-članica i stekla veću moć. Ova zajednica je oformljena pod sadašnjim imenom Ugovorom o Evropskoj uniji (više poznatim pod imenom Mastrihtski ugovor) 1992. godine. Mnogi aspekti EU su postojali i pre potpisivanja ovog ugovora, preko raznih organizacija oformljenih 50-ih godina dvadesetog veka. Lisabonskim sporazumom potpisanim decembra 2007. predviđena je izmena sadašnjih sporazuma kako bi se korigovale političke i pravne strukture Evropske unije. Proces ratifikacije Lisabonskog sporazuma je predviđen je do kraja 2008, ali je ratifikacija ugrožena negativnim ishodom na referendumu u Irskoj juna 2008.

Evropska unija stvara jedinstveno tržište putem sistema zakona koji se primenjuje u svim državama članica, što garantuje slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala. Ona zadržava zajedničku trgovinsku politiku, poljoprivrednu politiku i politika u oblasti ribarstva i regionalnog razvoja. Evropska unija je 1999. uvela zajedničku valutu evro, koju je do sada usvojilo 13 država članica.

Političke aktivnosti Evropske unije se ispoljavaju u mnogim sferama, od politike zdravstva i ekonomske politike do inostranih poslova i odbrane. Kontrola pasoša na graničnim prelazima država-članica je ukinuta Šengenskim sporazumom. U zavisnosti od razvijenosti svake zemlje ponaosob, organizacija Evropske unije se razlikuje u različitim oblastima.

2 Pristupanje Evropskoj Uniji

Pridruživanje i pristupanje Evropskoj uniji je strateško opredeljenje zemlje, koje počiva na širokom političkom i socijalnom konsenzusu. Put ka EU se vidi kao put ka modernijem društvu stabilne demokratije i razvijene ekonomije, a politički i ekonomski zahtevi, koje postavlja EU, budući podudarni sa pretpostavkama za uspešnu političku i ekonomsku transformaciju, kao sredstvo, a ne kao cilj razvoja. Na taj način, pridruživanje Evropskoj uniji podrazumeva osvajanje pretpostavki vlastitog razvoja i stabilnosti, uz istovremeno širenje evropskog prostora mira i demokratije.

Proširenje EU: Evropski sporazum (The Enlargement Process: The Europe Agreement)

Proces proširenja EU započet je 30. marta 1998.godine. Evropski sporazum je poseban oblik sporazuma o pridruživanju između Evropske unije i pojedinih zemalja Srednje i Istočne Evrope i baltičkih zemalja. Osnovni cilj Sporazuma je priprema pridruženih zemalja za priključenje EU i zasnovan je na načelima poštovanja ljudskih prava, demokratije, pravne države i tržišne privrede. Evropski sporazum sklopljen je sa deset zemalja: Bugarskom, Češkom, Estonijom, Mađarskom, Latvijom, Litvanijom, Poljskom, Rumunijom, Slovačkom i Slovenijom. Evropski sporazum zaključuje se na neodređeno vreme i sastoji se od sledećih elemenata

- politički aspekt (predviđa bilateralne i multilateralne konsultacije o svim pitanjima od zajedničkog interesa)
- trgovinski aspekt (stvaranje zone slobodne trgovine)
- ekonomsku, kulturnu i finansijsku saradnju
- usklađivanje zakonodavstava (posebno u području intelektualnog vlasništva i tržišne utakmice).
Evropski sporazum stupa na snagu nakon što potpisani sporazum ratifikuju zemlje članice EU, Evropski parlament i odgovarajuća institucija zemalja kandidata predviđena ustavom te zemlje. U periodu između potpisivanja evropskog sporazuma i njegovog stupanja na snagu obično se sklap tzv. Interni sporazum koji uređuje unutrašnje tržište, uključujući i tržišnu utakmicu.

Evolutivna klauzula (Evolutionary Clause)

Formulacija iz sporazuma o pridruživanju, kojom država koja pristupa pridruživanju izražava svoje opredeljenje da stupi u EU, a EU da to opredeljenje uvažava.Uobičajena je formulacija u tzv. evropskim sporazumima:" Uvažavajući činjenicu da je konačni cilj države X da postane članica EU da pristupi EU i da će ovo pridruživanje, prema mišljenju strana, pomoći ostvarivanju tog cilja..."

Kopenhagenski kriterijumi -The Copenhagen Criteria

Na sastanku Evropskog saveta u Kopenhagenu 1993.godine, čelnici država članica EU složili su se da će primiti u članstvo EU pridružene zemlje članice iz Srednje i Istočne Evrope koje izraze želju za to. Te zemlje postaće punopravne članice kada ispune sledeće ekonomske i političke uslove: stabilnost institucija koje obezbeđuju demokratiju, pravnu državu, poštovanje ljudskih prava i pojavu manjina, postojanje efikasne tržište ekonomije i sposobnost preduzeća da izdrže pritisak snaga u EU, sposobnost pre uzimanja obaveza koje proizilaze iz članstva uključujući praćenje ciljeva političke, ekonomske i monetarne unije. Ti uslovi poznati su i pod nazivom Kopenhagenski kriterijumi.

Kandidat za članstvo (The Candidate for EU Membership)

Evropskedržave koje su podnele zahtev za članstvo u EU formalno postaju kandidati odlukom Saveta ministara. Evropski savet poziva Evropsko veće da počne pregovore sa tom državom. Pregovori se vode o tzv. 31. poglavlju acquis communautaire.

Proces pridruživanja (Association process)

Proces izgradnje tesnih odnosa EU sa zainteresovanim državama na osnovu Evropskih, odnosno Mediteranskih sporazuma (za arapske države Sredozemlja i Izrael), podrazumeva politički dijalog i uzajamno otvaranje tržišta, postupno približavanje zakonodavstava, posebno u privredi, i nadzor nad ispunjavanjem preuzetih obaveza.

Proces pretpristupanje (Pre-accession process)

Proces koji prethodi pristupanju kandidata za članstvo i njihovog prihvatanja acquisa EU, sprovodi se na osnovu tzv. Pretpristupne strategije (Pre-accession strategy), koja obuhvata pristupno partnerstvo (Accession partnership), povećanu pretpristupnu pomoć (Pre-accession aid), otvaranje nekih programa Zajednice i sl.

Opšti cilj drzavne politike koji je, istovremeno, i krajnji cilj državne strategije u saradnji sa Evropskom unijom, je pristupanje Zemlje Evropskoj uniji.
Pretpostavlja se da ova državna strategija počiva na opštoj društvenoj i političkoj saglasnosti oko evropske budućnosti zemlje. Sadašnje preovlađujuće evropsko raspoloženje, potvrđeno i donošenjem Rezolucije o pridruživanju Evropskoj uniji u Narodnoj Skupštini, je u velikoj meri apstraktno. Raskorak između visokog opredeljenja za pridruživanje EU i slabog poznavanja suštine procesa i društvenih posledica koje proizvodi karakterističan je za sam početak evropske integracije u svakoj državi. Strategija, stoga, ima za cilj da načelno opredeljenje javnosti i političkih aktera za evropske integracije prevede u konkretna očekivanja svih društvenih slojeva i realne zadatke svih političkih činilaca i institucija. Nacionalna strategija treba da pronađe

SADRŽAJ
1 Uvod 3
2 Pristupanje Evropskoj Uniji 3
2.1 EU kao društveni cilj 6
3 Uslovi za pristupanje EU 8
3.1 Komunikaciona strategija pristupa EU 9
3.2 Demokratija i vladavina prava 10
3.3 Sudski sistem 11
3.4 Posebne mere u oblasti pravosudja 12
3.4.1 Visoki savet pravosudja 12
3.4.2 Javni tuzilac 12
3.4.3 Efikasnost rada sudova i sudija 13
3.4.4 Uticaj sudija na pravosudni budžet 14
3.4.5 Borba protiv korupcije 14
3.5 Ljudska prava i zastita manjina 15
3.5.1 Zastita podataka o licnosti 15
3.5.2 Svojinska prava 15
3.5.3 Regionalna saradnja i politika dobrosusedskih odnosa 16
3.6 Strategija ekonomskog i socijalnog razvoja 17
3.6.1 Elementi strategije i projekcija privrednog rasta 17
3.6.2 Investiciona klima 18
3.6.3 Strateški pravci razvoja korporativnog upravljanja 18
4 Zaključak 19
5 Literatura 20