Ekonomski sistem i njegova struktura

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Marksističko tumačenje teorijske ekonomije zasniva se na istorijskom pristupu. To proističe otuda što se njen predmet proučavanja stalno menja. Isto tako, marksisti su uveli istorijski karakter institucija koje predstavljaju oblik organizovanja privrednih subjekata unutar kojih se na jedan utvrđen način u okvru datih svojinskih odnosa odvijaju ekonomske aktivnosti.
Činjenica je da se uslovi materijalne proizvodnje i razmene razlikuju za razne zemlje i pojedine epohe. Naime, tek na određenom stepenu razvitka ljudskog društva počela su se proizvoditi odgovarajuća materijalna dobra.
Primera radi, u prošlom veku nije postojala proizvodnja radio aparata, televizijskih prijemnika, tranzistora, aviona, vasionskih brodova, računara, plastičnih masa, penicilina itd.
Gotovo svake godine prestaje se sa proizvodnjom nekih proizvoda, koji su iz raznih razloga zamenjeni drugim, boljim, kvalitetnijim, a otpočinje se sa proizvodnjom ne samo drugog dizajna i oblika, nego i potpuno dotle nepoznatih proizvoda.
Istorijski karakter teorijske ekonomije se ogleda u tome što se neprekidno menja i usavršava način proizvodnje ljudskog društva. Zbog toga se ekonomska nauka od strane marksista deli na tri dela: ekonomiju pretkapitalističkih društvenih formacija, ekonomiju kapitalizma i ekonomiju socijalizma.
Nasuprot marksističkoj ekonomiji, neoklasična ekonomija je u potpunosti ignorisala istorijski karakter institucija, tvrdeći da se ekonomska aktivnost (proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja) sastoji u optimalnom izboru koje pojedinačni privredni subjekti vrše na osnovu datih institucija (privatne svojine).
Danas se mnogi privredni sistemi nalaze u nastajanju i u tranziciji. Talas tranzicije, uglavnom je zahvatio socijalističke privrede. Otuda se predmet proučavanja teorijske ekonomije kao nauke pomera ka kompromisu koji ne može da zaobiđe ni marksističko tumačenje, a ni neoklasičan stav, po pitanju ekonomske aktivnosti privrednih subjekata. Drugim rečima, predmet proučavanja ekonomske nauke pomera se ka kompromisu koji uključuje ekonomski izbor i uticaj institucija svojine na ponašanje privrednih subjekata.
Među opšte elemente ekonomskog sistema spadaju:
•resursi,
•privredni subjekti,
•aktivnosti i
•institucije

Resursi

Pod resursima podrazumevamo sve raspoložive materijalne i nematerijalne izvore stvaranja materijalnog bogatstva i ekonomskog bogatstva. Prirodni resursi predstavljaju tradicionalno najduže korišćene privredne resurse . U okviru njih spadaju: rudno bogatstvo, voda, vazduh i sve organske i neorganske stvari. Oni imaju važnu ulogu u razvoju privreda većine zemalja u savremenom svetu. NJihov uticaj na razvoj nacionalne ekonomije može da bude različit po svom karakteru, dimenzijama i usmerenosti.
Za pojedine zemlje prirodni resursi su osnovni izvor i bitan katalizator privrednog razvoja, za neke činilac koji usporava ekonomski rast, dok ima i takvih zemalja za koje je karakteristično i jedno i drugo. Značaj prirodnih resursa za ekonomiju jedne zemlje je uslovljen stepenom njene ekonomske i tehnološke razvijenosti, obeležjima izgrađene privredne strukture, te mestom date nacionalne ekonomije u međunarodnoj podeli rada, kao i nizom strategijskih i političkih faktora, koji opredeljuju odgovarajuću razvojnu orijentaciju domaće prirodno - sirovinske proizvodnje. Brojni unutrašnji i spoljašnji činioci predodređuju u svakom konkretnom slučaju zavisnost ekonomskog razvoja zemlje od prirodnog bogatstva.
Ali, u uslovima svetske energetske i sirovinske oskudice dolazi do porasta apsolutnog i relativnog značaja prirodnih resursa za dinamiku proizvodnje svake nacionalne ekonomije.
Raspoloživo prirodno bogatstvo, kao osnova relativno razuđene privredne strukture (funkcionisanje poljoprivrede, energetike, nekih metaloprerađivačkih i industrijskih grana i sl.), postalo je uslov preživljavanja i opstanka u našem slučaju.
Pored prirodnih u okvir resursa ubrajaju se i sredstva za proizvodnju. Ona se mogu posmatrati kao predmeti rada (sirovine i energija) i kao sredstva za rad (mašine, zgrade i oprema). U savremenim uslovima privređivanja posebno mesto kao resursima pripada telekomunikacijama, informacionom sistemima i samim informacijama. Informacije danas sve više dobijaju na značaju, pošto utiču na značajnu uštedu energije i materijala .
Sve se više danas govori i o novcu i ostalim likvidnim sredstvima kao resursima. Poseban resurs predstavlja stanovništvo i to njegov kreativni potencijal. Psihofizičke sposobnosti, radne navike, nivo klasifikacije i sama stručnost najčešće se nazivaju "humanim kapitalom", a on predstavlja jedan od najvažnijih resursa. U tom konteksu preduzetništvo je posebna vrsta rada u kome posebno dolazi do izražaja izuzetan značaj ljudske kreativne sposobnosti.
Preduzetništvo je danas postalo četvrti faktor proizvodnje zahvaljujući visokoj stručnosti u rukovođenju i upravljanju preduzećem od strane stručnih ljudi- preduzetnika i menadžera. Navedeni resursi, može se zaključiti, predstavljaju faktore proizvodnje. Iz dosadašnjeg izlaganja može se konstatovati da njih čine subjekti (čovek sa svojim proizvodnim iskustvom i radnim navikama) i materijalni činioci (sredstva za rad i sirovine- predmeti rada koji su pretrpeli ljudski rad).

Treba istaći da su resursi ograničeni i nedovoljni u odnosu na ljudske potrebe. Oni su produktivni, što znači da u privrednim aktivnostima u kojima se koriste daju veće rezultate od utrošaka. Za organizaciju privrednog života takođe je značajna struktura resursa. Posmatrano sa aspekta obnovljivosti, resursi se dele na obnovljive, mogu se uvećati odgovarajućim aktivnostima i neobnovljive koji se ne mogu stvarati proizvodnim aktivnostima.

Privredni subjekti

Sa razvojem ljudskog društva tokom istorije dolazilo je i do promena u organizaciji proizvodnje. To znači da društvena organizacija proizvodnje nije jednom zauvek data, već se ona menja pod dejstvom raznih faktora, pre svega, zbog razvoja proizvodnih snaga.
Društvena organizacija proizvodnje se javlja kao splet mnogobrojnih subjekata koji su angažovani u proizvodnji materijalnih dobara radi zadovoljenja društvenih potreba. Oni samostalno donose privredne odluke i od njih uživaju korist i snose rizik.
Pod preduzećem u opštem smislu se podrazumeva organizaciona veza između sredstava za proizvodnju i ljudi, koji zajednički proizvode materijalna dobra radi prodaje i pribavljanja prihoda izraženog u obliku novca. S obzirom na to da se proizvodna preduzeća mogu organizovati za: lokalna, nacionalna, međunarodna i svetsko tržište, te raspolažu i različitim brojem radnika, do nekoliko stotina hiljada zaposlenih, što uslovljava različiti obim i dimenzije poslovanja.
Za razliku od proizvodnih preduzeća u kojima se stvaraju materijalna dobra, u domaćinstvima kao osnovnim potrošačkim jedinicama vrši se transformacija proizvoda i usluga u odgovarajuće stanje zadovoljstva koje nastaje kao rezultat podmirenja potreba.
Država kao privredni subjekt vrši transformaciju ulaganja u proizvode koji će zadovoljiti javne i kolektivne potrebe. Država kao organizovana institucija vlasti kupuje i troši materijalna dobra, kao i privatna preduzeća, da bi ostvarila svoje funkcije. Država ne obavlja samo funkcije vlasti, već je angažovana i na sektoru ponude javnih dobara i nadležnosti u oblasti makroekonomske politike, kako bi se ublažile posledice cikličnih privrednih kretanja.

Ciljevi i preferencije

Svaki privredni subjekt, bilo da je pojedinac ili organizovana grupa, ima svoj cilj ponašanja. Taj cilj je determinanta celokupne privredne aktivnosti privrednog subjekta.
U ekonomskoj teoriji polazi se od pretpostavke da za svaki privredni subjekat postoji definisan i dobro urađen skup preferencija i da se shodno tome svaki donosilac odluke ponaša racionalno. racionalnost se pretpostavlja kao maksimirajuće ponašanje, odnosno svaki privredni subjekt nastoji da maksimizira očekivanu vrednost funkcije korisnosti.