Ekonomski i socijalni modeli u Evropi i važnost reforme

Evropska unija je tokom gotovo pola veka postojanja2 gotovo permanentno širila svoje nadležnosti na račun kompetencija država članica u ekonomskoj oblasti, jer je jedinstveno unutrašnje tržište osnovno jezgro Evropske unije. Određene kompetencije Unija je širila i u političkoj sferi, mada sporije i u manjem obimu, dok je područje socijalne politike praktično u potpunosti ostalo u nadležnosti država članica.

Na nivou EU postoji regulacija samo iz domena radnih odnosa, i to ograničena (zaštita na radnom mestu, zabrana diskriminacije i slično), dok je socijalna zaštita u potpunosti ostala područje na kome suvereno odlučuju države članice. Počevši od Rimskog ugovora, pominjanje mogućnosti harmonizacije nacionalnih zakonodavstava je uobičajena stvar, ali do nje nije došlo jer je više zemalja, a posebno Velika Britanija, stajalo na stanovištu da bi, usled specifičnosti okolnosti i istorijskih tradicija, države članice i dalje trebalo da samostalno uređuju područje socijalne politike. Na nivou EU usvojena je Socijalna povelja, tj. Povelja o osnovnim socijalnim pravima, ali je istovremeno postavljena čvrsta granica širenju kompetencija Unije ustanovljavanjem principa supsidijarnosti u pogledu socijalne politike u Mastrihtskom ugovoru. A princip supsidijarnosti predstavlja načelo po kome se određeno područje poverava najnižem nivou organizacije na kome se ono može efikasno urediti. U slučaju socijalne politike to praktično automatski znači nacionalni nivo, a ne nivo Evropske unije.

Jedino što postoji na nivou EU po pitanju socijalne politike je tzv. otvoreni metod koordinacije. Naime, politička tela EU postavljaju globalne, uopšteno formulisaneciljeve, kao što su oni iz Lisabonske agende (2000. godina): povećanje stope zaposlenosti i smanjenje siromaštva i socijalne isključenosti. Onda Brisel formuliše kvantitativne indikatore za praćenje ostvarenja ovih i sličnih ciljeva, a zatim se dvogodišnje rade pregledi performansi svih zemalja članica, uz analizu razloga eventualnih odstupanja. Jednostavno, ideja je da se ovakvim političkim pritiskom utiče na ujednačavanje politika zemalja članica, a kroz u gledanje na najbolje i najuspešnije primere. Svakako. pitanje je koliko ovakva strategija harmonizacije politika članica može biti usprešna, a prva iskustva nisu previše ohrabrujuća.

UVOD 3
1 Ekonomski i socijalni modeli u Evropi i važnost reforme 4
1.1 Uloga fiskalne politike 5
1.2 Uloga regulacione politike: tržište rada i proizvoda 12
ZAKLJUČAK 20
LITERATURA 21