Karakteristike svetskog otvorenog trzista

• Pojava globalno organizovane proizvodnje i trenutni trnsfer novca je potpuno nov i
tako prodoran da lomi zaštitni zid između lokalnog i globalnog. Da li ovo prihvatamo
kao apsolutnu istinu, ili je preciznije razumevanje da je nova svetska ekonomija samo
delimičan fenomen i da globalni protok dobara nije uspostavljen na svetskim osnovama, već uglavnom između Evrope, Severne Amerike i Japana na koje ukupno otpada preko 80% izvoza i stranih direktnih investicija!? Uprkos masivnom rastu izvoza, nisu sve zemlje i regioni integrisani u svetsko tržište. U najboljem slučaju, globalizacija je samo delimična i neujednačeno rasprostranjena po intenzitetu.;

• Globalizacija se može iskusiti ravnomerno na svim kontinentima, regionima i nacijama, a zasnovana je na laissez-fair modelu anglo-američkog iskustva. Upravo u trenutku kada je nacionalna država potrebna ljudima širom svetakako bi ih podržala u uslovima globalizacije savremenog sveta, ispada da se ona povlači i ostavlja ih na cedilu. Svuda se može osetiti moćna sila globalizacije koja redefiniše norme i praksu funkcionisanja država, odnosno njenih vlada.;

• Novi konkurentski pritisci pomeraju političke granice savremenih država. Da li je
suprotno bliže istini? Samo su u ograničenom broju zemalja elite postavljene u borbeni poredak protiv država i njihovih institucija (tržište radne snage pre svega zbog činjenice da je praksa pokazala da su radnici rigidna i anti-tržišna struktura; socijalna politika zbog zato što je napadnuta da je suviše darežljiva i skupa; i kulturna politika koja je žigosana da je u pojedinim segmentima nacionalistička i da predstavlja prepreku slobodnom kretanju ideja)!;

• Globalizacija uglavnom jača snage prinude države deregulisanjem tržišta radne
snage, manjom potrošnjom i manjim oporezivanjem. Ili umesto toga, nije li slučaj da
tržišta takođe imaju nivelišući efekat na autoritet država, ako ne sa namerom, onda kao
posledicu politike identiteta i novih društvenih pokreta? Keynes možda nije toliko aktuelan, ali širom sveta se mogu registrovati društveni pokreti koji se suprotstavljaju
državnom autoritetu i neregulisanim tržištima u iznenađujuće novim oblicma manifestacije, obično sa većom efektivnošću nego što to mnogi mogu da poveruju.;

• Nacionalna država je potrošena snaga. Svedoci smo da danas imamo daleko više
nacionalnih država u svetu nego što je to ikada bio slučaj, post-nacionalne nacionalne
države predstavljaju tipičan primer contradictio in adjectum-a. Državna uprava nastavlja da bude najefektniji menadžer danas u svetu, preuzimajući odgovornost za opšte dobro, bezbednost, očuvanje životne sredine, društveni kapital, zdravlje, obrazovanje, itd. Centralni izazov, danas, predstavlja napor da se država učini još odgovornijom i predusretljivijom, transparentnijom i efektivnijom kao menadžer državnih resursa i opšteg dobra.;
• Arhitekte globalnog poretka su veoma inovativne transnacionalne korporacije,
ekonomski subjekti koji imaju sposobnost da anticipiraju daleku budućnost i čija
organizaciona struktura stvara predpostavke za eksploataciju nove globalne ekonomije kao velike poslovne šanse. Dostizanje globalne konkurentnosti, izučavanje metodologije optimalne za iskorišćavanje ovih ekonomija na globalnom nivou i adaptiranje na razlike lokalnog tržišta, nisu pravolinijske ili automatske kao što tvrde teoretičari. Mnogi globalni giganti počinju da shvataju da oni nisu bogom dani na uspeh, već da se nalaze u sferi opasnog rizika. Ovi globalni igrači nisu pod kontrolom, nisu u stanju da koriste mnoge od novih tehnologija i nisu u mogućnosti da se zaštite od promenjivosti i nepredvidivosti globalnog poslovnog ciklusa.;

• Globalizacija uglavnom nije milenijumski projekat klase transnacionalnog biznisa,
već samih država. U tom slučaju, postavlja se pitanje koje su specifične karakteristike
tipične države koja postavlja standarde i pravila za druge? Mogu li se SAD uzeti kao
model za uspeh u savremenom globalnom ekonomskom poretku, ako imamo u vidu
specifičnosti njnih institucija i organizacije uopšte?

U periodu posle Drugog svetskog rata, državna struktura vlasti počivala je na tri osnovna
principa: socijalnoj politici, kenzijanskom makroekonomskom pristupu upravljanja i
fordističkom modelu odnosa zaposlenosti originalno dizajniranog za industriju masovne
proizvodnje.
Novi oslonci moderne države protežu se na suprotnu stranu od prethodno
navedenog kenzijanskog pristupa. Njegovi simboli bi mogli da budu novi sloj radnika
angažovanih ugovorima na određeno vreme, slabo plaćenih radnika i ne povezanih u sindikate sposobne da brane i odbrane njihove interese. Sa svojim sistemom zavisnosti od trgovine standardizovanim proizvodima koji su sastavljeni ko zna gde i prodati po najnižim mogućim cenama; ovaj žestoko konkurentni sektor prodaje na malo, obezbeđuje potrošačima kulturu masovne potrošnje ali onu koja je sve manje i manje ukorenjena u domaćoj industriji.
U ovom kontekstu, lako je da se uoči zašto su SAD otišle najdalje u de teritorializaciji svog nacionalnog sistema proizvodnje, praćeni Australijom, Kanadom i V. Britanijom. Ovaj sistem masovne potrošnje zahteva delokalizaciju u meri u kojoj je to moguće u odnosu na visoke cene proizvodnje u razvijenim državama sveta. Ako vlade žele da budu deo ove nove civilizacije u nastajanju, one moraju da nauče da aktivno učestvuju u kreiranju ekonomskog ambijenta svetskog tržišta i to bi trebalo da predstavlja njihov primarni cilj. Otuda agenda javne politike svake zemlje mora da bude proširena da bi uključila nova međunarodne sporazume o politici konkurentnosti i korporativnog ponašanja. Zaista, zemlje moraju da budu sposobne da obezbede sporazume koji omogućavaju legalno i legitimno povezivanje, čime se postiže jačanje međuzavisnosti sa drugim zemljama u regionu i šire. Ovi moćni formalni instrumenti spontano nameću globalnu agendu sa transformisanom vizijom modela po kome društvo treba da bude organizovano. Oni propisuju nova pravila igre za privatne i državne subjekte, obezbeđuju okvir odnosa i delovanja između države i tržišta i imaju plan kreiranja bogatstva koji se oslanja na nove privatne inicijative i oblike aktivnosti i reorganizovanih firmi usklađenih sa novim potrebama međunarodnog ambijenta.
Trend razvoja savremene globalne ekonomije kreće se u pravcu rastuće nekompatibilnosti između nacionalnih država sa jedne, i proizvodnje i investicija sa druge strane. Sve se više i više investicija i proizvodnje generiše izvan okvira nacionalnih ekonomija. Ono što je karakteristično je to da se većina industrijskih zemalja oslanja na izvoz kao kritičnu komponentu bogatstva i zaposlenosti. Izvoz je bio jedini pokretač i kreator bogatstva naroda.