Ekologija i zaštita životne sredine

Maturski, maturalni, seminarski, diplomski i master radovi iz ekologije i zaštite životne sredine.

U poslednje dve decenije prošlog veka svet je pretrpeo značajne promene. Posle raspada blokovske podele i propasti ideologija, njihovo mesto počela je da preuzima globalizacija. Ekonomija, tehnologija i masovni mediji predstavljaju pozitivne aspekte globalizacije a rezultati globalnog povezivanja institucija u ovim oblastima su dragoceni. Ipak, globalizacija ima svoje negativne aspekte. Postavlja se pitanje da li je moguće ustanoviti univerzalne vrednosti oko kojih bi se okupile raznovrsne kulture čovečanstva? Primer ovih univerzalnih vrednosti mogu se naći u polju ekologije. Podjednako je važno zaustaviti stvaranje efekta staklene bašte i čoveku koji živi u Americi, Sibiru ili pripadniku plemena u istočnoj Africi, iako oni možda nemaju zajedničku svest o postojanju tog problema i potrebi njegovog rešavanja. Ipak, takav problem postoji, i samo ujedinjenjem na jednom nadnacionalnom nivou ovaj i slični problemi mogu biti prevazidjeni.

Globalna ekologija i zaštita prirode

Ubrzani napredak nauke i tehnologije doveo je do stvaranja novih rizičnih situacija. Čovečanstvo je suočeno sa rizicima kakvih je u ranijoj ljudskoj istoriji bilo malo. Oštre rasprave se vode o samom pitanju postojanja ili nepostojanja rizika. I opet je globalno zagrevanje odličan primer. Iako većina eksperata koji proučavaju klimatske promene tvrde da globalno zagrevanje postoji i da je čovek taj koji ga uzrokuje, postoje naučnici koji dovode u sumnju takve tvrdnje. Jedan od glavnih problema vezanih za nove rizične situacije jeste – pitanje odgovornosti.
Vlade svetskih država ne smeju biti izostavljene izvan procesa procene rizika, iako se one svojski trude da breme odgovornosti i odluke prepuste naučnicima i ekspertima. Eksperti teško da mogu da usaglase koji ekološki rizici zaista prete a koji ne. Iz tog razloga vlasti moraju na sebe preuzeti odgovornost da odluče, ne samo o tome kako se ponašati u slučaju rizičnih situacija, već i kada i kako proglasiti da one postoje, kao i koje preventivne mere treba preuzeti da bi se rizične situacije sprečile. Vlada treba da se konsultuje sa ekspertima i da dobro proceni kada treba proglasiti opasnost od rizične situacije. Ako vlast prerano proglasi postojanje nekog rizika, a ispostavi se da rizika nema ili da je manji nego što je u prvi mah izgledalo, za vladu će se reći da širi paniku. Drugi ekstrem se javlja ako vlasti predugo čekaju sa objavljivanjem postojanja rizika, biće optužene za prikrivanje. Odabir trenutka kada će javnost biti upozorena na rizik je veoma bitan, kao i činjenica da upozorenje bude dovoljno jasno da svi shvate ozbiljnost situacije. Vlasti moraju paziti da ne dodje do „informativnog premora“ javnosti. Primer za ovu situaciju je, opet, globalno zagrevanje. Rizici koji su u vezi sa ovim fenomenom, toliko su široko propagirani da ljudi lako mogu postati siti priča o njima, i iz tog razloga neosetljivi prema stvarnim opasnostima koje ono nosi.
Verovatno najefikasniji odgovor na nove ekološke rizike jeste prihvatanje principa predrostrožnosti. Ovaj princip ponekad znači zauzimanje neprijateljskog stava prema tehnologiji i nauci. Postoje dve varijante primene ovog principa. Prva je racionalna i ona znači da je preduzimanje akcija pre pojave rizika potpuno osnovano. Na primer, moraju se preduzeti akcije koje će ublažiti efekte globalnog zagrevanja, iako još nije na uverljiv način dokazano da ono postoji. Medjutim, čovek se već toliko upleo u svoje fizičko okruženje, što namerno, što nenamerno da je sada kasno da ostanemo bliski prirodi. Dobar primer predstavlja rasprava o genetski modifikovanoj hrani. „Oni koji su njeni protivnici osećaju da nivo uplitanja u „prirodu“ što ga njena proizvodnja podrazumeva, ničim nije zagarantovana dokle god unapre ne znamo kakve posledice ona ima. Pa ipak, genetski modifikovana hrana nudi potencijalne blagodeti koje moraju biti dovedene do toga da budu jednako korišćene, a što bi bilo glupo naprosto odbaciti. Stalno smo prisiljeni da procenjujemo rizik – da procenjujemo gde je ravnoteža izmedju opasnosti i blagodeti što ih nude naučni i tehnološki razvoj.“ U sprečavanju rizičnih situacija veoma važno mesto zauzima problem jemstva. U današnje vreme rizik i jemstvo uglavnom nemaju dodirnih tačaka. Nema odgovora na pitanje: ko može da obezbedi pokriće ako tehnološka inovacija proizvodi štetne posledice po prirodu ili živa bića. Danas vlada mišljenje da je vlast ta koja treba da preuzme odgovornost za ekološke rizike. Medjutim, bilo bi efikasnije kada bi proizvodjači bili zakonski obavezni da prihvate da u većoj meri jemče za inovacije koje nose sa sobom mogućnost ekološkog rizika. Na primer, proizvodjači genetski modifikovane hrane trebali bi biti zakonski naterani da snose odgovornost za štete koje mogu da izazovu po okolinu i zdravlje ljudi.
Veliki problem u današnjem društvu predstavlja činjenica da nismo navikli da rešavamo ekološka pitanja na nivou državne vlasti, već su rasprave o toj oblasti uglavnom prepuštane naučnicima i stručnjacima. Posledica sve većeg uticaja nauke i tehnologije na ljudkse živote jeste to da se naučna pitanja ne mogu prepuštati više samo ekspertima već i vlasti moraju uzeti udeo u raspravi. Po sredi je proces koji treba da se desi i na globalnom i na lokalnom nivou, u kom država treba da dobije važniju ulogu. Vlade treba da se bave društvenim pokretima i posebnim interesnim grupacijama tako što će sa njima biti u otvorenom dijalogu. „Ekspertsko znanje mora biti demonopolizovano, a pregovori izmedju onih koji donose odluke i stručnjaka vraćeni u javnu arenu, tako da uključuju i mnoštvo ljudi.“
Potrebno je da se mere prevencije preduzmu pre nego što dodje do štete. Slučaj nepravovremene reakcije desio se u Velikoj Britaniji a primeri za to su kriza zbog takozvanih ludih krava i kontraverza o genetski modifikovanoj hrani. „Regulativna tela treba da budu tamo gde se mogu pratiti naučni i tehnološki razvoj sa ciljem da se anticipiraju javne rasprave koje treba da uslede. Njihova uloga treba da bude da te javne debate učine pristupačnim i da učesnici u njima budu dobro obavešteni, kao i to da se one odvijaju u širem okviru demokratskih institucija i zakona.“
Ekološka pitanja su odličan pokazatelj globalne nejednakosti. Dobar primer predstavlja odnos izmedju broja stanovnika zemlje i potrošnjom energije. Sjedinjene Američke Države imaju oko 250 miliona stanovnika što je mnogo manje od Kine i Indije, zemalja koje pojedinačno imaju preko milijardu stanovnika. Ipak, SAD troši sedamdeset procenata više energije nego Indija i Kina zajedno.
Tehničke inovacije i modernizacija na ekološkom planu značajnija je i na svetskom i na nacionalnom nivou. Činjenica da su razvijene zemlje prouzrokovale najveći deo ekološke štete, ne znači da i manje razvijene države treba da prodju isti proces i još više zagade okolinu da bi postigle ekonomski rast. Ekonomski razvoj i siromašnih i bogatih zemalja u budućnosti bi više trebao da zavisi od nezagadjivačkih tehnologija koje u sebe uključuju visok stepen reciklaže. Dobar primer odnosa nanete štete okruženju i ekonomskog napretka je zagadjenje vazduha. Tako na primer, procenat čestica gareži u gradskom vazduhu se smanjio porastom životnog standarda.
Potrebna je jaka politička inicijativa da bi se počeli rešavati ozbiljni ekološki problemi, kao što je globalno zagrevanje. Njegove posledice će osetiti sve zemlje, a u najvećoj meri one koje se nalaze u južnoj hemisferi. Politički dogovori na svetskom nivou koji su do sada postignuti su u okviru Kjoto protokola, nedovoljni za zaustavljanje ovog fenomena. Prema ovom protokolu emisija gasova koji proizvode efekat staklene bašte trebalo bi u prvim godinama dvadeset prvog veka da bude smanjena za osam procenata u Evropskoj uniji, za sedam procenata u Sjedinjenim Američkim Državama i za šest procenata u Japanu. Čak i pod pretpostavkom da svi potpisnici protokola ispoštuju dogovor, globalno zagrevanje će se nastaviti do onog trenutka dok se ne sprovedu mere značajnijeg smanjenja emisije gasova. Čak šestina ukupne svetske emisije gasova koje izazivaju efekat staklene bašte otpada na zemlje u razvoju na čelu sa Kinom i Indijom. Uz obavezujuće medjunarodne sporazume u kojima se vodi računa o potrebama zemalja u razvoju, potrebno je izvršiti promene i na lokalnim područjima. Primer gde je moguće