Edvard Munk

Ekspresionizam je umetnost koja izražava unutrašnju, psihološku sadržinu. Javlja se kao pokret u Nemačkoj 1905. godine, kada je grupa umetnika osnovala drezdensku grupu "Most", kasnije se javlja i grupa "Plavi jahač" u Minhenu i posle Prvog svetskog rata, grupa "Nova stvarnost" u Nemačkoj...

Izraz čiji je tvorac najverovatnije Herbart Valden, izdavač revije avangarde "Der Sturm", 1911. godine, a koji se iz početka odnosio na sve progresivne umetničke pravce prie prvog svetskog rata, počev od fovizma, kubizma, futurizma, pa sve do prvih apstraktnih eksperimenata. Danas, u likovnoj umetnosti, taj se pojam odnosi na poseban umetnički pravac, koji je dosegao svoju najveću tačku razvitka, prvih godina XX veka, naročito u Nemačkoj. Kao reakcija na Impresionizam, koji prenosi spoljašnji izgled prirode i sveta na slikarsko platno, ekspresionisti napuštaju površne stimulacije i iluzije puntiljizma, u korist izražavanja unutrašnjeg duha stimulisanog religioznim, socijalnim, ili psihološkim nagonom, pa čak i optimističkim vizijama budućnosti.

Percepcija realnosti je imala vrednost stimulanse kreativnog momenta unutrašnjeg doživljaja. Za izražavanje tog unutrašnjeg doživljaja ekspresionisti su stvorili novi piktoralni jezik koji se sastojao u nanošenju boje u linijom omeđene površine, ponekad preterujući namjerno, sa dramatičnim i ekspresivnim potezima kista, dosežući granicu karikature. Kao i kubisti, ovi umetnici su se direktno suprostavili senzualnoj umetnosti opijajućeg izraza impresionizma, prikazujući direktnu viziju svetlosti i boje, u korist snažnog ekspresivnog sadržaja.

Kao kontrapozicija futurizmu sa Mediterana, koji je se u to vreme rađao u Italiji kao jedno moderno osveštavanje umetničke problematike, ekspresionizam označava sumnja i melanholija, koju inspiriše delo danskog filozofa Kierkegarda. Umetničko delo ekspresionista vodi ka sublimiranoj odsutnosti ličnosti koja pati zbog svoje slobode. Ekspresionisti grupe "Brücke" dopuštaju sebi slobodno hromatsko izražavanje kontrolisano spontanim kreativnim procesom i artikulisanim senzibilitetom autora. Veštačka harmonija praznog sadržaja prepušta teren asimetričnoj dekompoziciji, koja je najbolje predstavljena u svetski poznatoj slici Edvarda Munka (Vrisak, 1895).

Ekspresionizam – kolevka Edvarda Munka

Edvard Munk je rođen na rustičnoj farmi u selu Adalsbruk u Lotenu u Norveškoj, ako sin Kristijana Munka, sina sveštenika. Kristijan je bio lekar i medicinski oficir, oženjen Lorom Katarinom Bjolstad. Edvard je imao stariju sestru, Johanu Sofi (rođenu 1862), i troje mlađih od sebe, brata Petera Andreasa (rođenog 1865), Loru Katerinu (rođenu 1867), i Inger Mari (rođenu 1868). I Sofi i Edvard su nasledili svoje umetničke talente od njihove majke. Edvard Munk je bio u rodbinskoj vezi sa slikarem Jakovom Munkom (1776-1839) i istoričarem Peterom Andreas Munkom (1810-1863).

Porodica se preselila u Kristijaniju (sada Oslo) 1864, kada je Kristijan Munk postavljen za lekara puka koji je bio stacioniran u tvrđavi Akershus. Edvardu je majka umrla od tuberkuloze 1868., kao i Munkova omiljena sestra Sofi Johana, 1877. Nakon smrti svoje majke, braću i sestre Munk su odgajali otac i tetka Karen.. Često bolestan , veći deo zime mladi Edvard je provodio kod kuće, van škole, i crtao je da bi se zabavio. Tetka i vršnjaci su mu prenosili školsko gradivo. Otac mu je držao časove istorije i književnosti, i umeo je često da zabavlja decu živopisnim pričama o duhovima Edgara Alana Poa.

Očev pozitivan odnos prema deci, međutim, bio je u senci njegovog morbidnog pijetizma. Munk je kasnije napisao: "Moj otac je bio temperamentan, nervozan i opsesivno religiozan-do tačke psihoneuroze. Od njega sam nasledio seme ludila. Anđeo straha, tuge i smrti je stajao pored mene od dana kad sam se rodio ". Otac bi ukorio svoju decu govoreći im da njihova majka gleda prema dole sa neba i tužna je zbog njihovog nedoličnog ponašanja. Opresivna verska sredina, kao i Edvardovo loše zdravlje i živi duh priče, inspirišu jezive vizije i noćne more mladog Edvarda, koji je osetio da smrt stalno navaljuje na njega. Jedna od mlađih sestara Munk je dobila dijagnozu mentalne bolesti u ranoj dobi. Od petoro braće i sestara samo je Andreas bio oženjen, ali je umro nekoliko meseci posle venčanja. Munk je kasnije napisao: "Ja sam nasledio dva od najstrašnija neprijatelja čovečanstva - nasleđe potrošnje i bezumlja".

Vojna plata oca Munka je veoma niska, i njegovi pokušaji da dopuni kućni budžet privatnom praksom nisu uspeli, što je njegovu porodicu držalo u višegodišnjem siromaštvu. Oni su se često selili iz jednog sirotinjskog stana u drugi. Munkovi rani crteži i akvareli prikazuju ove enterijere, kao i pojedinačne objekte, kao što su medicinske bočice za lekove kao i neke pejzaže. U njegovim tinejdžerskim godinama, umetnost je dominantan Munkov interes. U trinaestoj godini, Munk je bio na izložbi gde se divio radu norveških pejzažista. Vratio se kući da kopira te slike, a uskoro je i sam počeo da slika ulja.

Nakon dugog i burnog života, smirio se u Norveškoj. 1940, Nemci su napali Norvešku i Nacistička partija je preuzela vlast. Munku je tada sedamdeset i šest godina. Sa skoro celom kolekcijom svojih radova, na drugom spratu kuće, Munk je živeo u strahu od nacističke konfiskacije. Sedamdeset jedna slika oduzeta od strane nacista je vraćena nazad u Norvešku, tako što su ih otkupljivali privatni kolekcionari od nacista ili njihovih naslednika posle rata, dok drugih jedanaest nikada nije pronađeno. Vraćena je većina, uključujući "Vrisak" (ili "Krik") i "Bolesno dete".


Munk je umro u svojoj kući u Ekeli u blizini Osla, 23. januara 1944, oko mesec dana nakon njegovog 80. rođendana. Nacisti su na sahrani ostavili utisak da je Munk bio nacistički simpatizer. Grad Oslo je kupio imanje Ekeli od njegovih naslednika 1946. i srušio kuću u maju 1960.