DNS - Domain Name Server

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz informatike.

Interent je, najjednostavnije rečeno, najveća svetska komputerska mreža. To je ustvari jedna opšta, globalna mreža sastavljena od stotina hiljada lokalnih, regionalnih i nacionalnih mreža. Mnogi ljudi kreiraju vlastite mreže na poslu ili u školi. Broj članova individualnih i malih biznisa neprestano raste i oni kreiraju vlastite on-line servise poput compuserve, america online i prodigy kao i komercijalne internet servis provajdere - Internet servis provajder je organizacija koja omogućava permanentni pristup internetu.
Međutim, ključna tehnologija koja nam pomaže u bilo kojem radu na Internetu je jedna od najređe spominjanih. Reč je o DNS-u, Domain Name Serveru ili Systemu, distribuiranoj bazi podataka, koja u osnovi drži sva imena svih računara i opreme koja je spojena na Internet kako bi ga korisnici lakše mogli koristiti.

U ovom radu pokušat ću u najkraćem da objasnim važnost DNS-a te ono što je u neraskidivoj povezanosti sa DNS-om, počevši od istorijata preko mrežnih adresa i imena računara, zatim načina rada DNS-a sa posebnim osvrtom na gTLD, ccTLD i nove TLD. Dotaknut ću i .ba domen i način na koji se vrši registracija i kakva nam budućnost predstoji na ovom polju.

2 Istorijat

Kako je sve počelo. Američko Ministarstvo odbrane (Department of Defense, DoD) odlučilo je uložiti novac u razvoj svoje nove mreže. On je poveren organizaciji Advanced Research Projects Agency (ARPA). Zanimljivo je reći kako je uopšte nastala sama ARPA: Amerikanci su osnovali tu agenciju za „napredna istraživanja“ nakon što je 1957. Sovjetski Savez lansirao Sputnika, nadajući se da će im ta agencija pomoći da dostignu Ruse u svemirskoj trci.) Tako je 1968. nastala mreža ARPAnet, koja se smatra prethodnicom današnjeg Interneta. ARPAnet je bio eksperimentalni projekt, na kojemu je trebalo proveriti mnoge stvari vezane za mreže. Sama mreža bila je zasnovana na tada novoj, a danas opšte prihvaćenoj tehnologiji paketnog prespajanja. Smatra se da je Internet nastao onoga dana kada je Ministarstvo obrane odlučilo svoj ARPAnet povezati sa nekim drugim javnim mrežama, univerzitetima i naučnim institucijama. Stvoren je protokol kojim se paketi prenose mrežom i nazvan je IP - Internet Protocol. „Internet“ u tom trenutku još nije bilo ime mreže, već je taj pojam predstavljao skraćenu reč internetworking, povezivanje mreža. Razvojem takvog protokola omogućeno je da međusobno komuniciraju različiti tipovi računara: bilo je samo važno da se međusobno dobro „razumiju“. U početku, ARPAnet je spajao samo četiri institucije (uglavnom univerzitetske). (1)

Kako se broj računara koji se povezuju preko mreže povećavao, bilo je potrebno ustanoviti jedinstven komunikacioni sistem koji bi regulisao saobraćaj na mreži. Tako je 1972.godine ustanovljena organizacija IANA (Internet Assigned Numbers Authority - http://www.iana.org) čiji je zadatak bio da dodeljuje jedinstene adrese svim računarima koji su na mreži. Tada je već 20 univerziteta bilo u mreži. U početku su te adrese bile numeričke, tj svaki računar je imao svoj IP (Internet Protocol) broj - nešto kao kućni broj - na osnovu kog je svaki računar na mreži mogao biti lociran, tj. primati i slati pakete informacija.

Kako su mreža i broj korisnika rasli, bilo je teže pamtiti IP brojeve (zamislimo naprimer da umesto adrese http://www.bosnia.ba moramo da pamtite IP broj 216.167.31.240.!!!). Zbog toga je 1984. godine razvijen prvi Domain Name Server (DNS), tj. distributivna baza podataka koja u osnovi sadrži sva imena svih računara i opreme koja je spojena na Internet, čime su Internet adrese dobile današnji oblik.
Sledeći bitan događaj se desio 1991. godine kada se pojavio prvi komercijalni ISP i tako je, pored obrazovnih, naučnih i vojnih institucija, svaki korisnik mogao da registruje adresu na Internetu, čime je Internet ušao u javnu upotrebu. 1992.godine je oformljen InterNIC (http://www.internic.net), kvazi-vladina organizacija koja je organizovala i održavala registraciju domena.

U početku su domeni bili besplatni, ali kada je NSFNet (National Science Foundation Network) prestao da sponzoriše registovanje novih domena, InterNIC je tražio 100.000 US$ za dvogodišnju registraciju domena. Zato je američko Ministarstvo trgovine tražilo da se raspodela i upravljanje domenima prebaci na privatne organizacije. Veća konkurencija je automatski značila i sniženje cena.(2)

Godine 1998. je formiran ICANN (Corporation for Assigned Names and Numbers - http://www.icann.org) - neprofitna, privatna korporacija, koja na principu konsenzusa koordinirala tehničkim upravljanjem Internet domain name sistema, raspodelom IP adresa, parametara Internet protokola i brojeva portova, odnosno svih onih činilaca čija jedinstvenost je preduslov za globalno funkcionisanje interneta. ICANN je akreditovao veliki broj kompanija - registranata širom sveta koje Internet korisnicima omogućavaju registraciju domena i tako je nastao Shared Registration System koji se i danas primjenjuje. Članstvo u ovoj organizaciji je nadasve korisno, a uz to je i besplatno ukoliko želimo da damo svoj doprinos u kreiranju stabilnog Interneta.(3)

3 Mrežne adrese

Na velikoj mreži kakva je Internet, najveći je problem bio osmisliti način imenovanja računara, koji će koristiti svi protokoli, usluge i - na kraju krajeva - sami korisnici da bi komunicirali sa nekim računarom. Sistem IP adresa koji je razvijen imao je mnogo prednosti nad nekim drugim tada predloženim sistemima, pa je prihvaćen za korištenje na ARPAnetu i, kasnije, NSFnetu i Internetu.
Svaki računar na mreži dobija adresu u obliku četiri broja odvojena tačkama - to je ono što ćemo zvati IP adresom. Kako računari najbolje rade sa binarnim brojevnim sistemom, adrese su zapravo predstavljene sa 32 bita. Na primer, mrežna adresa nekog računara može biti 10100001 00110101 00000011 00101000

Ljudima takav format, iz sasvim očitih razloga, nije baš prihvatljiv, pa se takav 32- bitni niz binarnih brojeva pretvara u četiri dekadna broja koja su odvojena tačkom (tzv. dotted quad, iliti „istačkana četvorka“ ako to pokušamo prevesti na srpski). Dekadna adresa dobija se tako da se svaka grupa od 8 bitova zasebno pretvori u svoj dekadni brojni ekvivalent. Adresa gornjeg računara je tako: 161.53.3.40
Kao što odmah primećujemo lakše je upamtiti 4 nego 32 broja. Budući da dekadna vrednost svakih 8 bitova može biti između 0 i 255, ako sada dignemo sada broj 255 na četvrtu potenciju izračunt ćemo da bi se na ovaj način moglo adresirati nešto preko četiri milijarde računara. Ali...
Numerička adresa ima dva važna dela, koja nisu baš očita ako je posmatramo samo kao niz od četiri broja. Međutim, važno je znati da deo adrese predstavlja broj mreže na koje je priključen računar, a da drugi deo adrese predstavlja broj računara u toj mreži.

1 Uvod 3
2 Istorijat 3
3 Mrežne adrese 4
4 Rezervisane IP adrese 5
5 Imena računara 6
6 DNS serveri: pretvaranje FQDN u IP adresu 6
7 Obnuto DNS mapiranje: pretvaranje IP u FQDN adresu 7
8 DDOS 8
9 gTLD i ccTLD 8
10 Nacionalna .ba domena 10
11 Kako registrovati domen? 10
12 Nove gTLD 11
13 Budućnost internacionalnih domena 12
14 Zaključak 13
15 LITERATURA 14