Dekart i metafizički dualizam

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz istorije.

Rene Dekart bio je matematičar, filozof i naučnik čije je delo Geometrija (La geometrie) postavilo osnove današnjoj analitičkoj geometriji. Začetnik je novovekovnog filozofskog pravca racionalizma, a često se kaže da se u njegovom delu mogu naći i neke od prvih empirističkih teza. U Meditacijama o prvoj filozofiji dosledno izvodi ono prvo sigurno saznanja i uobličava ga u čuveno Cogito ergo sum stav koji će značiti izvorni preokret u novovekovnoj evropskoj misli, odvajajući je od srednjevekovnog teocentričnog pogleda sholastičke provenijencije.
Rene Dekart rođen je 31. marta 1596. godine u La Eju u Francuskoj. Obrazovanje je stekao u Anjonu upisavši Jezuitsku školu u La Flešu sa samo osam godina. Tu je proveo osam godina učeći logiku, matematiku i tradicionalnu Aristotelovu filozofiju. Imao je problema sa zdravljem, pa je dobio dozvolu da ostaje u krevetu do jedanaest sati ujutru. Tu naviku je zadržao do kraja života. U školi je Dekart shvatio koliko on u stvari malo zna. Jedini predmet kojim je bio zadovoljan bila je matematika. Ovo saznanje je uticalo na njegov način razmišljanja i na njegov celokupni rad.

Po završetku škole preselio se u Pariz i posle nekog vremena upisao je Univerzitet u Puatijeu. Diplomiravši prava 1616. godine, prijavio se za vojnu školu u Bredau. 1618. godine počeo je da uči matematiku i mehaniku kod holandskog naučnika Isaka Bekmana. Posle dve godine provedene u Holandiji, putovao je po Evropi da bi se 1619. godine priključio Bavarskoj vojsci. U periodu od 1620. do 1628. godine Dekart je putovao po Evropi.
Dekart se vremenom umorio od silnih putovanja i odlučio da se skrasi. Na kraju se odlučio za Holandiju. Tu je živeo tokom sledećih dvadeset godina. Neposredno posle nastanjenja u Holandiji, Dekart je počeo da radi na svojoj prvoj velikoj tezi u oblasti fizike, pod nazivom Svet.
1649. godine švedska kraljica Kristina ubedila je Dekarta da dođe u Stokholm. Dvadesettrogodišnja kraljica je želela da crta tangente u pet sati ujutru, tako da je Dekart razbio svoju životnu naviku ustajanja u jedanaest sati. Želeći da svojim savetima utiče na ćudljivu vladarku tada moćne zemlje kako bi time učinio nešto za mir u svetu, Dekart je podnosio surove uslove u zemlji stena i glečera.
Posle samo nekoliko meseci provedenih na hladnoj severnoj klimi, hodajući svako jutro do palate, Dekart je umro 11. februara 1650. godine od zapaljenja pluća, u pedeset i četvrtoj godini.
Predmet ovog rada u nastavku biće Dekart i njegov metafizički dualizam.
1 Dekart i metafizički dualizam
1.1 Pojam Dekartovog metafizičkog dualizma

Postoji jedna slika koja se vekovima provlačila kroz filozofiju, ali za koju nije posve izvesno od koga je potekla i šta se tačno njome htelo reći. To je ona analogija kojom se kaže da je duša u telu poput mornara u lađi.
Šta god je na stvari, Dekart analogiju s brodom i mornarem, navodi u Meditacijama, upravo da bi pokazao prednost vlastitog metafizičkog dualizma u razumevanju odnosa između duše i tela. S jedne strane, njime je hteo da ukaže na to da platonizam, onda kada tvrdi da je čovek duša koja se koristi telom, greši ako pomoću tvrdnje hoće da negira supstitucijalno jedinstvo između duše i tela, a s druge strane, da je aristotelizam na sasvim krivom putu, kada čoveka posmatra kao supstanciju i kada smatra da moć stvaranja oseta pripada jedinstvu duše i tela a ne samoj duši.
U oba slučaja, analogija, prema Dekartovom uverenju, je bila nesrećno izabrana. Ako se koristila zato da bi pokazali kako je ljudsko telo čoveku spoljašnje, onda je negirala istinski modus jedinstva i time prenebregavala svakodnevno iskustvo koje ljudsko biće ima o sebi.
Ako li se pak koristila da bi se njome predočio što čvršći odnos između ljudske duše i tela, onda je predviđala ono najvažnije: da duša ima znatno prisniju vezu s telom nego što je lađar može imati s lađom, te da se ta prisnost ogleda u tome što duša motri na telo, kao na nešto što joj pripada i što doživljava kao svoje.
Dekart će u Meditacijama, baš taj previd ukazivati, naglašavajući da brodar ne oseća vlastiti brod, da on, istina može znati za stanje u kojem je njegova barka, ali da je takvo znanje posve lišeno oseta, štaviše, odveć bestrasno da bi se moglo računati za valjan opis stvarne bliskosti koju duša ima sa svojim telom.
Sasvim opravdano će ovaj filozof istrajavati na tome da jedinstvo duše i tela ne može biti pravdano prostim razumevanjem funkionisanja tela – onakvim razumevanjem kakvim vlada poznavalac brodske mašinerije – tim pre što tak razumevanje, po Dekartu pretpostavlja čist razum, koji je u svom delanju od tela potpuno odvojen.
Teorijsko znanje o sopstvenom telu, upravo stoga što u svrhu vlastite izvesnosti mora biti oslobođeno svake strasti ili upliva koji duša vezana za telo na znanje može imati, daleko pre potvrđuje njegovu nezavisnost od duše nego njihov spoj. Otuda za Dekarta isključivo čulno iskustvo, zajedno sa sentimentima koji se javljaju u duši zahvaljujući prisustvu tela, mogu predstavljati odlučujući dokaz čovekovog supstitucijalnog jedinstva.
I s obzirom da je do otkrića takve uloge čulnog iskustva, došao zahvaljujući svom dualizmu nije se čuditi što je smatrao opravdanim svaki prigovor kojim se tvrdilo da njemu i njegovoj dualističkoj metafizici spoj duše i tela u potpunosti izmiče. Pogotovo mu je moralo smetati što takvi prigovori najčešće su dolazili od strane sholastičkih filozofa, iako su ovi tobože braneći, čvrstinu zajednice između duše i tela, sasvim zapostavili bliskost koja unutar ljudskog bića među njima zaista vlada.
Umesto da iskustvo uzmu isključivo za nepobitan pokazatelj intimne spone između duše i tela, sholastičari su po Dekartu iskustvu našli mesto koje mu baš zato što iz ove spone proishodi, nikako ne pripada. Mislili su da je ono materijal od kojeg razum apstrahovanjem kroji teorijsku spoznaju, čime su pobrkali apstraktan pojam s urođenom idejom, a supstitucijalno jedinstvo ljudskog bića neopravdano uzeli za argument koji se osporava rad čistog razuma. I zato je Dekart u iskustvu tražio potvrdu zajedništva ljudske duše i tela.