Crtanje i slikarstvo

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz likovne kulture.

Појам уметности је изазивао много пажње и у складу са тим било је и много покушаја да се одговори на питање шта је уметност. Сва решења проблема уметности можемо поделити у две групе: супстанцијалистичка и релационистичка.
Значајно је мишљење Аристотела који је дао једно незаобилазно супстанцијалистичко решење. Он је сматрао да је уметност способност коју имају човекова дела да подражавају. Суштина (супстанца) је била та способност подражавања, на грчком се то звало “мимезис” а уметничка дела је поделио према средствима подражавања. Тако на пример средсво подражавања код књижевности је реч, код сликарства је то боја а код музике тон. Oво мишљење је било заступљено скоро две хиљаде година па је због тога незаобилазно и ако оно данас није прихваћено. Ово решење је касније било инспирација многих других: ренесансним естетичарима, естетичарима из доба реализма па и Платону који је у основи имао супротстaвљене ставове Аристотелу. „За све њих израз мимезис је значио нешто друго, али у основи исто“ .
Другачије мишљење је имао нововековни филозоф Имануел Кант који је сматрао да уметничка дела морају естетски да делују. Та његова концепција се назива „аестесис“.
Треће супстанцијалистичко решење је дао италијански естетичар Бенедето Кроче који је уметност видео у човековој способности да се стваралачки изражава (лат. expresia).Грчки израз за ову појаву је „поиесис“.
Релацонистичко решење је решење енглеског теоретичара и песника Т.С. Елиота. Који не тражи супстанцу, присутно нешто у делу, већ сагледава уклапање нових уметничких дела у већ постојећи поредак (релација).
За савремену естетику уметност није ни „мимезис“ ни спознаја објективне стварности већ је то нова стварност која се ствара свуда око нас и она је предмет али не било какав, она је естетски предмет.
Естетско је по дефиницији лепо али далеко је од истине да је сва уметност лепа што нам објашњава психологија чије је предмет интересовања постала и естетика. И ако смо настали од истог претка наше вредности нису исте због различите културе, афинитета, укуса и многобројних оквира које нам намеће друштво.
Уметност тежи ка томе да разумемо сами себе а уметници су ти који се труде да нам укажу на могуће путеве који најчешће не одговарају стварности.

Просторне и временске уметности

У подели уметности на просторне и временске, односно на оне које су опипљиве, чврсте и оне које су чулне, ликовну уметност сврставамо у просторне уметности. Насупрот ликовној у временске убрајамо рецимо: балет, музику и филм. Код њих постоји један временски период где посматрамо делове одређене уметности а о целини можемо добити утисак тек на крају. Нпр. о уметничкој вредности неког филма не можемо говорити само на основу једне сцене.

Шта је уметничко дело?

Уметничко дело мора бити опипљива ствар (у уметничко дело не можемо и поред естетске вредности уврстити оно што је створила природа). Све што је створила природа може постати уметничко дело само ако се појави и човек као субјекат који делује на тај природни ресурс. Не смемо никако заменити стварање уметничког дела и дела неког занатлије. Оно што занатлија ствара својом вештином и поред тога што је та вештина добра називамо „ручни рад“. Уметничко дело треба разликовати од „израде“ јер уметник никад не може да зна и поред бројних цртежа и студија, код сликарства, који ће бити крајњи исход његовог рада. Ниједна машина не може заменити уметника. Уметнику је потребан дар, односно таленат. Поједина уметничка дела не захтевеју велику техничку увежбаност и за већину уметничких дела се не користи готов материјал. Редак пример је Пикасова „Глава бика“ направљена 1943. од делова бицикла.
Неки уметници попут Микеланђела су своја дела сматрали живим па је метафора коју је Микеланђело користио о рађању уметничког дела њима ближа истини него опис тог процеса као механичког. Микеланђело је у каменом блоку видео контуре „заробљеног лика“ (скулптуре).

Оригиналност

Оригиналност уметничког дела је веома битна особина без које ниједно уметничко дело не би ни могло да буде сматрано за уметничко. Појам оригиналног је тешко дефинисати. Сматра се да је неко дело оригинално ако не личи на неко друго, односно ако није плагијат. Код неких уметничких дела видан је утицај али се она не сматрају плагијатима ако имају неки свој печат.
Многи уметници који су тежили управо тој оригиналности нису били схваћени у време у које су стварали. Добар пример је француски сликар Пол Гоген чије мишљење о оригиналности доста говори о уметности. Он каже: „Ја сам савршено помирен с тимe да ћу дуго остати несхваћен. Радећи оно што је већ било урађено, био бих плагијатор и сматрао бих себе ништаријом; радећи друго, опходиће се према мени као према беднику. Више волим да будем бедник него плагијатор“ !

Публика

Уметност нема масовну публику и уметник не зна унапред каква ће бити реакција публике. То је још једна разлика и особеност уметности у односу на занатсво. Публика није масовна управо због наше природе јер човку је увек оно што му је познато лепо а необичног (оригиналног) се на неки начин плаши. Свима су познате фразе наших родитеља, баба и дедова о „лепим старим временима“ и честе прогнозе о „мрачној и тешкој будућности“.

Уметност и друштво

Међузависност уметности и друштва је одувек постојала и постоји и дан данас и поред тога што неки уметници то не желе да признају. Мотиви, теме, форме и материјали увек зависе у извесној мери од средине у којој уметник ствара.
-Тема уметничког дела је предмет уметниковог стварања нпр. она може бити: религијска, митолошка, историјска, мртва природа итд.
-Мотив уметничког дела је такође предмет али је то ужи појам и под њим подразумевамо оно што уметник непосредно искористи за реализовање теме. На пример мотив једне мртве природе може да буде чинија са неким воћем а један од чешћих мотива песама је љубав.
-Форма је у ствари однос између ликовних елемената: линије, боје и других.
И ако су уметност и друштво уско повезани уметност ипак има и своје специфичности што обљашњава зашто уметничка дела побуђују нашу пажњу након дужег временског периода („одолевају зубу времена“). То нам говори о универзалном карактеру уметничких дела која превазилазе све разлике између људи: просторне, временске, религијске, националне, расне, језичке и друге.
Можда гледалац, односно посматрач уметничког дела неће разумети мотив неког дела али импресија коју дело треба да остави на посматрача требало би да буде иста код свих људи. Пример могу бити Рубенсове слике на којима можемо видети приказ женске лепоте по стандардима лепоте који су важили у то време. Жене на Рубенсовим сликама делују исувише дебеле и не подударају се с данашњом сликом лепе жене али слика због тога нема мању естетску вредност.

Ликовне уметности

Постоје четри основне гране ликовне уметности и то су: архитектура, скулптура, графика и сликарство.

Архитектура

Архитектура је ликовна уметност која ствара простор са изабраним материјалом, конструкцијом и у духу епохе. Она ствара унутрашњи простор