CIJENA AKCIJA NA OSNOVU DISKONTOVANIH DIVIDENDI

Metod diskontovanja dividendi je najpoznatiji i najviše korišćen metod za analizu vrednosti akcija. Njegove osnove postavili su Graham i Dod u knjizi «Analiza hartija od vrednosti» još 1934. godine. Metod se zasniva na određivanju cene akcija kao zbira sadašnjih vrednosti svih očekivanih budućih prihoda. Prevođenje budućih iznosa dividende na sadašnju vrednost vrši se pomoću diskontne stope r koja izražava dve stvari:

1. vremensku vrednost novca i
2. rizik očekivanih budućih dividendi.
Formula odražava bazičnu jednačinu metoda DDM. Ona pokazuje da je realna cena akcija zbir svih očekivanih budućih dividendi koje će njeni vlasnici naplatiti u budućnosti. Postoje dve vrste akcija pri investiranju, a to su:

1. akcije rasta – kod kojih su očekivanja investitora da će dobiti veće prihode od budućeg rasta cena i
2. akcije prihoda – kod kojih su očekivanja investitora da će dobiti veće prihode kroz isplatu dividende.

Metodi rasta dividendi – su grupa modela koji se zasnivaju na pretpostavci o rastu dividendi. Ovi metodi u praksi su popularan i čest način zastupljen u raznim analizama. Po ovom modelu stvarna vrednost akcija je zapravo sadašnja vrednost budućih dividendi. Kod ovog metoda prisutna je dilema koja se temelji na izboru da li diskontovati dividende ili ukupan prihod. Ova dilema rešena je tako što se iz ukupnog prihoda vrši nadoknada troškova, isplaćuju dividende i vrše se izdvajanja u fondove. Investitorima i akcionarima važnija je dividenda od ukupnog prihoda, dok će izdvajanje u fondove doprineti u budućnosti povećanju dividende. Zastupnici ovog metoda smatraju da je ispravnije pratiti isplatu dividende na kraju godine. «Osnovnu odrednicu DDM metoda predstavlja posmatranje cene akcija kao zbir sadašnjih vrednosti svih očekivanih budućih dividendi. Za diskontovanje svih budućih cena dividendi koristi se diskontovana stopa (d) koja izražava: a) vremensku dimenziju vrednosti novca i b) zbir očekivanih budućih dividendi»
Ako sa Div označimo dividendu, sa d, diskontovanu stopu, po metodu DDM cena akcije CA računa se na sledeći način:



Po visini i dinamici stope rasta dividende, postoje tri slučaja:
1. Nulti rast dividende je najjednostavniji slučaj. Zasniva se na tome da dividenda uopšte neće rasti i da će vlasnik ostvariti fiksne isplate u budućnosti.

Div1 = Div2= Div n
CA = Div / d
Ovaj metod koristi se za izračunavanje cene prefercijalnih akcija sa fiksnom dividendom.
2. Konstantan rast dividendi nije uobičajen, smatra se da je neostvarljiv zbog čitavog niza prisutnih razloga (firma ima različite faze razvoja, tržište je nepredvidljivo, prisutna je inflacija, ukupni prihodi nisu do kraja predvidivi). Zbog svega navedenog realno je očekivati da se dividende menjaju (rastu) i to putem dve varijante. Dividenda može rasti po konstantnoj stopi:
Div1 = Div0 x (1+s)
Divn= Div0 x (1+s)n

CA = Div0 Σ Div /(1+d) i


Ovaj slučaj uključuje rast dividende i nešto je realniji od prethodnog, iako je pretpostavka o konstantnom rastu prinosa investitora, teško ostvarljiva, te je primena ovog metoda umanjena.

4. Model višestrukog rasta zasniva se na pretpostavci da se dividende isplaćuju po stopama rasta koje su različite po intervalima. U analizu se umesto konstantne stope rasta dividende (s), uključuje realnija premisa po kojoj su godišnje stope rasta dividende različite s1, s2,s3... «Matematički izraz za izračunavanje cena akcija, ako se uključi model višestrukog rasta dividendi, može biti vrlo složen zbog nejednakih stopa koje bi trebalo proceniti. Praktično, za svaku godinu se vrši aproksimacija rasta dividende i odgovarajuća stopa se uključuje u model. To zahteva složen postupak izračunavanja i čitav postupak dobija naglašenu matematičku dimenziju u kojoj se zamagljuje ekonomska suština pristupa».6)

Sva tri navedena modela temelje se na rastu dividende. Međutim, predviđanje rasta dividendi predstavlja nezahvalan posao, jer rast dividende u praksi nije uvek ostvariv, bez obzira na želje akcionara. Stoga, osnovni nedostatak sva tri navedena modela (kad dolazi do pada dividende) je ograničenost njihove primene. Akcije svom vlasniku ne donose unapred poznat prihod, već je on uslovljen uspešnošću poslovanja emitenta i načina raspodele ostvarene dobiti. Ove hartije emituju akcionarska društva. Kako u ovim društvima postoje razlike u pogledu osnivačkog kapitala i vlasničkih prava, ove akcije dobijaju i različita imena. Tako se akcije čiji je emitent akcionarsko društvo u Velikoj Britaniji nazivaju «share», dok im je u Nemačkoj dat naziv «aktie», u SAD «stock» itd. Akcionarsko društvo je u obavezi da vodi knjigu akcionara koja sadrži podatke o akcijama i akcionarima. Akcije se klasifikuju na različite načine i klasifikacija zavisi od kriterijuma koji se uzme kao merodavan.