Celije imunskog sistema, antigen prezentirajuce celije

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz biologije i ekologije.

Imunologija je razmerno mlada nauka, iako su neke imunosne pojave bile poznate još u strarom veku. To se uglavnom odnosi na saznanja o zaštićenosti protiv zaraznih bolesti posle preboljenja bolesti ili posle dodira s bolesnicima odnosno sa zaraznim materijalom.

Razumljivo je da su se ta saznanja temeljila na zapažanjima i na iskustvu. Tokom vremena, one su se počele primenjivati i u praksi iako za to nije još bilo nikakvog znanstvenog tumačenja.

Godina 1798., može se smatrati godinom u kojoj su se imunosne pojave i zapažanja počele znanstveno objašnjavati. To je naime, godina u kojoj je E. Jenner izvestio o mogućnosti zaštite velikih boginja ( crnih kozica) ubrzgavanjem gnojnoga sadržaja mehurića što su se pojavili na koži bolesnika od kravljih kozica. Takav početak imunološke znanosti, vezan za istraživanje zaraznih bolesti i njihovih uzročnika, odrediće mesto imunologije među ostalim medicinskim granama: ona će više od jednog stoleća biti neraskidivo povezana sa bakteriologijom.

Iako je Jennerovo otkriće pružalo velike mogućnosti za sprečavanje zaraznih bolesti uspešna će se cepiva početi proizvoditi tek stotinak godina posle, čemu su doprinela najpre, istraživanja Pasteura i Kocha, a potom i ostalih naučnika i istraživača.

“Imunologija je mlada biomedicinska znanost koja proučava imunitet tj., sposobnost orgnizma da se odupre delovanju stranih stvari ( antigena)”.
U početku, dok se imunologija razvijala u krilu mikrobiologije, pod tuđim su se stvarima razumevali mikroorganizmi i njihovi toksini. Umunologija je tada proučavala otpornost na zarazne bolesti.

Ta otpornost temelji se na dvema odbrambenim mehanizmima. Jedan je nespecifična odnosno urođena otpornost, a drugi specifična odnosno stečena imunosti.

Nespecifična otpornost postoji bez prethodnoga dodira organizma s određenim antigenom i usmerena je protiv praktično svih antigena koji ulaze u organizam.

Pojam imunosti u širem smislu reči danas je proširen na specifične i nespecifične reakcije protiv najrazličitijih antigena a ne samo mikroorganizama i toksina u smilu očuvanja antigenskoga i genskoga integriteta organizma.

Pojam imunosti “u najužem smislu obično uključuje samo specifičnu imunost “.

Predmet ovog rada u nastavku biće samo jedan ali ne manje značajan i važan segment kojim se bavi imunologija a to su ćelije imunskog sistema: antigen prezentirajuće ćelije i njegova uloga i funkcija. U sklopu rada, biće obrađene sledeće teze:
- pojam antigena prezentirajuće ćelije
- antigenske determinante
- uloga i kompeticija antigena
- prepoznavanje i
- vrste antigena.

Ćelije imunskog sistema: antigen prezentirajuće ćelije – uloga i funkcija

Pojam antigena prezentirajuće ćelije

“Antigeni su složene molekule što ih imunosni sastav prepoznaje kao tuđe. “
Međutim, svaka takva molekula neće uvek potaknuti imunoreakciju pa valja razlikovati imunogenično i antigenično svojstvo molekule.

Imunogenična je ona molekula koja može potaknuti specifičnu imunoreakciju; antigenična molekula takvu reakciju ne potiče, ali može reagovati sa protivtelima ili sa senzibiliranim limofcitima ako oni već ne postoje.

Prema tome, imunogenične su molekule uvek antigenične, a antigenične ne moraju uvek biti imunogenične. Antigeni mogu prouzrukovati i različite oblike alergijskih reakcija pa ih u tom slučaju nazivamo alergenima.

Saradnja limofcita T i B važan je korak u proizvodnji antitela. No, neki antigeni mogu podstaći limofcite B na proliferaciju i stvaranje protivtela i bez saradnje limfocita T. Takvi antigeni nazivaju se antigenima nezavisnim o timusu. Ostali antigeni koji ne mogu podstaći limofocite B bez pomoći limfocita T, jesu antigeni zavisni o timusu.

Antigenske determinante

Protivtela i limfociti najčešće ne prepoznaju celu antigensku molekulu.
Prepoznavanje i reagovanje događa se na ograničenim delovima molekule koji se nazivaju antigenskim determinantama ili epitopima.

Ta su područja, dakle, odgovorna za specifičnost reakcije izmedu antigena i protivtela, odnosno limfocita. Broj antigenskih determinanata na jednoj molekuli određuje antigensku valenciju te molekule. Taj je broj promjenljiv i zavisi o veličini molekule i njene složenosti. Tako, na primer, molekula albumina jajeta ima najmanje 5 determinanata, a molekula tireoglobulina 40, iako je verovatno da gotovo svaki deo belančevinske molekule dostupan protivtelima ili limfocitnim receptorima može biti epitop.

Ipak, neka područja antigenske molekule imaju izraženija antigenična svojstva, pa će se većina protivtela podstaknuta tom molekulom vezati za takva područja. Ta se područja nazivaju imunodominantnim epitopima, a obično se nalaze na spoljnim, izloženim delovima antigenske mo¬lekule, posebno na petljama polipeptidnih lanaca koji nemaju čvrstu tercijarnu strukturu. Imunoreakcija na neki složen antigen rezultanta je imunosnih odziva na svaku pojedinu determinantu.

U određivanju veličine antigenskih determinanata vrlo su korisni sintetički antigeni ili prirodni polimeri građeni od istih monosaharida. Za primer može poslužiti dekstran, polisaharidni lanac koji se sastoji od mnogo molekula glukoze. Metodom blokiranja antidekstranskih protivtela oligosaharidima sa sve većim brojem molekula glukoze u lancu utvrđeno je da se antigenska determinanta na molekuli dekstrana sastoji od šest molekula glu¬koze. Sto se tiče antigenskih determinanata na belančevinama, one mogu sadržavati 10 do 20 aminokiselina.