Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz raznih psihologije.
Reč "determinizam" u filozofiji označava teoriju po kojoj je svaki događaj ili stanje u svetu neizbežan ishod prethodnih uzroka. Ova teorija ima posledice po filozofiju morala, naučnu misao i psihologiju. Što se tiče morala, ako je ova teorija istinita, onda su izbor i slobodna volja iluzorni i ljudska bića se ne mogu smatrati uračunljivim i odgovornim za svoje radnje. U psihologiji, determinizam predstavlja ugaoni kamen i frojdove i bihejviorističke teorije i prakse. I dok niko ne može ozbiljno da dokazuje kako događaji i stanja nisu određeni onim što im prethodi, ili da u nauci i psihologiji poriče vrednost proučavanja i razumevanja uzročnih odnosa između događaja, ipak izgleda da su teorija i pristup potpunog determinizma naučno neodrživi i u praksi suviše restriktivni.
Determinizam svoje osnove pronalazi u genetici. NJen osnivač bio je Gregor Mendel. Eksperimentišući sa običnim graškom, Mendel je razvio ukrštene sojeve sa specifičnim karakteristikama i posmatrao je šta se sa tim karakteristikama dešava tokom nekoliko generacija. Pronašao je da se one nasleđuju prema preciznim pravilima i pretpostavio da u reproduktivnoj ćeliji moraju postojati posebne "jedinice naslednosti", koje prenose pojedinačne karakteristike. On je svoje nalaze objavio 1865. godine, ali su naučnici tek početkom prve decenije ovoga veka počeli da shvataju da zakoni nasleđivanja, koje je formulisao Mendel, važe za sva živa bića, uključujući i ljude. Tada je ViIjem Bejtson (Bateson) skovao termine "gen", za Mendelovu "jedinicu naslednosti", i "genetika", za novu nauku. Genetika je nudila rešenje fundamentalnog problema darvinističke teorije evolucije kako dolazi do uspostavljanja korisnih varijacija kod vrsta.
Kada je 1975 godine E. O. Valson objavio knjigu pod naslovom "Sociobiologija nova sinteza", tvrdio je da je reč o novoj nauci koja se bavi "sistematičnim proučavanjem biološke osnove socijalnog ponašanja". Sociobiologija je u naučnim krugovima ubrzo prihvaćena kao takva i već se nakupilo dosta materijala iz te oblasti, kako naučne tako i popularne. Međutim, temeljni argument sociobiologije, da je svo ljudsko socijalno ponašanje zapisano u genima, stoji pod velikim znakom pitanja i nikako se ne može smatrati dokazanim. Kao teorija ljudske prirode i ljudskog društva, Sociobiologija je radikalno deterministička i redukcionistička. Ona je sklona zaključku da je svo ljudsko ponašanje genetski predodređeno i da je formirano u procesu prirodne selekcije, te da je glupo očekivati ili raditi na bilo kakvom poboljšanju postojećeg stanja. Moglo bi se kazati da privlačnost ove nove nauke leži u njenom olakom opravdanju ljudskog ponašanja i socijalne organizacije, koji su, po njoj, nešto prirodno i neizbežno, bez obzira na sve mane.
Psihološki pojmovi i teorije koje je razvio Sigmund Frojd predstavljaju nesumnjivo najuticajniji sistem mišljenja razvijen krajem prošlog veka. Iako se Frojdovoj psihologiji mogu postaviti zamerke zbog subjektivnosti, pesimističkih shvatanja čoveka, redukcionizma i determinizma, ne može se poreći njen neprekinuti uticaj na naš način shvatanja sebe, drugih i sveta. Mnogi Frojdovi prvobitni saradnici, kao Jung, Adler, Rajh i Rank, odvojili su se od Frojdovih shvatanja zbog njegove svojevrsne pristrasnosti i beskompromisnosti. Ipak, Frojdove su ideje ostale referentne tačke u odnosu na koje su oni razvijali svoje teorijske pojmove i psihoanalitičke metode.
Pre Frojda smatralo se da su uzroci mentalnih oboljenja i nervnih poremećaja organske prirode i da su podložni medicinskom tretmanu. Jedan od njegovih učitelja, francuski neurolog Žan Marten Šarko (J. M. Charcot), doveo je u sumnju ovu pretpostavku uspevši da izleči nekoliko slučajeva histerije metodom hipnoze, što ukazuje na to da i uzroke i izlečenje treba tražiti u psihi ili u onom njenom delu koji se ispoljava tokom hipnotičkog delovanja. Mada Frojd nije tvorac pojma nesvesnog, on je razvio koncepcijski originalne i praktično efikasne ideje o prirodi i dinamizmima nesvesnog.
Svoj praktični rad Frojd je započeo korišćenjem hipnoze kao sredstva za istraživanje nesvesnog da bi potom napustio ovu metodu u korist psihoanalitičke metode koju je sam razvio. U psihoanalitičkoj metodi pacijent se ohrabruje da govori o svojim simptomima, o svom detinjstvu i drugim sećanjima, o svojim snovima (koji su, po Frojdu, "kraljevski put do nesvesnog"). Koristeći posebne tehnike, kao što je tehnika "slobodnih asocijacija", Frojd je iz snova dobijao pokazatelje psihičkih stanja i problema kojih pacijenti nisu bili svesni. Skoro redovno pokazalo bi se da je poreklo problema seksualne prirode u nekoj traumi iz detinjstva kao što su viđenje roditelja u seksualnom aktu, osećanje deteta da je uzurpirano majčinom ljubavlju, ili roditeljsko prebacivanje zbog nekog navodno lošeg ponašanja. Ideja o postojanju dečje seksualnosti bila je šokantna i neprihvatljiva za mnoge Frojdove savremenike. Međutim, tokom svog kliničkog rada Frojd je sakupio brojne dokaze koji su postavku o dečjoj seksualnosti učinili neoborivom. Izvesno je da diskutabilna teza o univerzalnosti pojave koju je Frojd kod dečaka nazvao Edipovnim kompleksom (tj. nesvesne želje da se ubije otac i spava sa majkom), a kod devojčica "zavišću za penisom".
Ostala je, međutim, izvesna činjenica da se seksualnost ispoljava još u detinjstvu i da se neke neuroze u odraslom dobu razvijaju zato što je dečja seksualnost bivala kažnjavana ili potiskivana. U Frojdovoj teoriji psiha je hijerarhijski strukturirana. Elementima ove strukture ne vladaju zakoni harmonije i reciprociteta, već impulsi i konflikti. Glavni vinovnik ovog intrapsihičkog haosa jeste id, neodgovorna komponenta ličnosti koja postavlja infantilne zahteve i traži zadovoljstvo. Instanca u kojoj vlada "princip realnosti" (za razliku od "principa zadovoljstva koji vlada u idu), razum, duševno zdravlje i procenjivanje, jeste ego. Treća instanca je super-ego, viši nivo nesvesnog, sedište ideala, principa i savesti. Ego teži da zadovolji principe super-ega, ali su njegovi napori neprekidno ometani zahtevima koji dolaze iz ida, što čini ravnotežu nestabilnom. Neravnoteža dovodi do mentalnog sloma, pa stručna psiho-terapeutska pomoć postaje neophodna. Ovakva mehanička metafora može se kritikovati kao grubo uprošćavanje, ali ona ukazuje na bazičnu pristrasnost Frojdovog sistema.
Treba još istaći da ono što se kod naučnika shvata kao pristrasnost, kod umetnika se pripisuje vizionarstvu. NJegov stav prema religiji bio je podjednako redukcionistički. Po njemu, religija je "jedna od neuroza čovečanstva". Značajno je istaći da, po Frojdu, super-ego ne predstavlja duhovnu ili kreativnu instancu ličnosti, niti neku "višu sopstvenost" u bilo kom pozitivnom smislu te reci, već pre cenzurišuću i ograničavajuću roditeljsku figuru. Svoje psihološke ideje Frojd je razvio u okviru jedne socio-političke filozofije. Frojd, tako, zaključuje da čovek može potisnuti svoje fundamentalne potrebe za samozadovoljenjem i zadovoljstvom kako bi obezbedio uživanje u blagodatima civilizacije, ali takvo potiskivanje nije dragovoljno, dovodi do frustracija i povremeno se manifestuje kao "tanatos", instinkt smrti i razaranja. To jeste bila jedna pesimistička filozofija, ali to je bila filozofija njegovog doba. I kada je Frojd umro, u predvečerje II svetskog rata, prebegavši godinu da na ranije iz Beča u London, izgledalo je kao da je sama istorija potvrdila njegove ideje.
Pretraga
Spisak članova
Kalendar
Pomoć
