Autoritet i delegiranje

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz raznih oblasti.

Sa ulogom moći se susrećemo svakodnevno. Vrlo je mali broj dogadjaja i pojava u grupama, organizacijama ili društvu, koje se mogu objasniti bez poziva na moć. Ipak, moć je dosta kasno i dosta malo počela da se proučava u oblasti organizacionog ponašanja. Glavni razlog za to je specifičnost nacionalnih kultura zapadnih zemalja u kojima su menadžment i organizaciono ponašanje najrazvijeniji i u kojima ima najviše istraživanja u toj oblasti.

Delegiranje je dodjeljivanje poslova pojedincima ili timovima. Efikasno delegiranje daje poslove ljudima koji su najbolje obučeni da ih urade i daje im odgovarajući nivo slobode da završe posao na najefikasniji i najproduktivniji način.

Delegiranje je veština za koju smo svi čuli, ali je malo onih koji je razumeju. Ono se može koristiti ili kao izgovor da se prebaci neusjeh na podređene, ili kao dinamično sredstvo za motivisanje obučavanje vašeg tima kako bi ostavario svoj potpuni potencijal.

Delegiranje nije nikad statično. Kao što se poslovi koje vaš tim radi menjaju, način vašeg delegiranja se takođe mora prilagoditi. Takođe, vremenom se i ljudi razvijaju i menjaju pa se istovremeno i vaš način delegiranja ovim ljudima mora menjati. Biti sposoban za delegiranje je ključna veština za sve one koji su odgovorni za druge – ustvari za svakoga koji mora navesti druge ljude da urade zadatke za njih.

AUTORITET

Kategorija autoriteta – ispunjava svaki društveni odnos koji počiva na neodredjenosti i podredjenosti. Tako je autoritet jedna od središnjih kategorija svakog političkog i pravnog poretka.

Izraz ’’autoritet’’ je latinskog porekla. Ima raznovrsna značenja: savest, nagovaranje, preporuka, privolevanje, izvor, jemstvo, potvrda, verodostojnost, važnost, ugled, dostojanstvo, znamenitost, mnjenje, uzor, ali znači i: volju, odluku, nalog, vlast, zapovest.

Bertran de Žuvanel (Bertrand de Jouvanel) definiše autoritet u smislu autoratitativnosti: ’’Autoritetom nazivam sposobnost da se izazove saglasnost drugoga...granica autoriteta je tamo gde prestaje voljni pristanak. Ako bi se ljudi oglušili o svaki autoritet, onda medju njima ne bi bilo ni saradnje, ni sigurnosti, niti društva...’’.

Ovo podsticanje misli o pojmu autoriteta navode na razmišljanje o složenom a često i zagonetnom pojmu dobrovoljnosti u podčinjavanju. Postoji ideja da je autoritet svojstvo, koje pojedinci imaju od samog rodjenja. Naime, pretpostavlja se neka vrsta prirodne moći koja nagoni druge, manje moćne ili slabije, na podčinjavanje i pokornost. Takvo shvatanje zamišlja da je autoritet duboko ukorenjen u biološkoj, vitalnoj sferi čoveka.

Pošto ponašanje objekta autoriteta znači podredjivanje tudjoj volji, vlasti, nalogu, odluci i zapovesti, valja se zapitati da li je to podredjivanje uvek i u svakoj prilici iznudjeno, ili lica koja se povinjavaju autoritativnom imperativu, to mogu činiti u svom stvarnom interesu, dakle dobrovoljno.

Kada postavimo takvo pitanje, mislimo na odnos autoriteta i slobode. Da li podčinjavanjem autoritetu neminovno sledi i porobljavanje objekta autoriteta ? U samom jezgru tradicije skriven je pojam autoriteta kao njen kamen temeljac, a svaka nova epoha predstavlja osporavanje ili rušenje autoriteta na kome počiva stara.

Bakunjin pristaje uz sve ’’prirodne autoritete i uticaje koji leže u suštini stvari, a odbacuje sve službeno nametnute i pravno sankcioniše autoritete. Autoritet je takodje prirodna polazna osnova u vaspitanju dece nižeg uzrasta. Ali sa napretkom vaspitanja i nastave uticaj autoriteta mora postepeno da se smanjuje i da ustupi mesto – odrasloj slobodi’’.

Autoritet i sloboda postaju protivnici ukoliko se sloboda pretvori u samovolju, a autoritet u nasilje. U sukobu izmedju autoriteta, koji je božanskog, i razuma, koji je ljudskog porekla, autoritet uvek ima prednost. Tek od vremena prosvećenosti stoji uverenje o neodrživosti nerazumne poslušnosti.

Autoritet bez umnog opravdanja nema dakle, nikakve vrednosti.