Autoritarni rezimi izmedju dva svetska rata

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz istorije.

Između dva svetska rata, Evropa je bila rastrzana fašizmom. Tokom drugog svetskog rata, borba protiv Sila osovine i građanski rat progutali su našu naciju. Na kraju tog perioda, komunizam je ponovo rascepkao Evropu i mada je Jugoslavija zadržala svoj suverenitet, komunizam je ostavio Jugoslaviju daleko od slobodnih evropskih institucija.

Ratna zbivanja na tlu bivše Jugoslavije su tragedija za njene gradane i šok za svetsku zajednicu. Za krvavi raspad jugoslovenske državne zajednice odgovorni su, pre svega, unutrašnji politicki i vojni cinioci, mada ne treba iskljuciti niti potcenjivati umešanost i odgovornost pojedinih medunarodnih faktora, bilo da je rec o podsticajima i podršci, bilo da je rec o nesnalaženju, neznanju i aroganciji u pokušajima da se pomogne u rešavanju vec razbuktale krize.

Propast sistema tzv. realnog socijalizma u istocnoevropskim zemljama nije mogla da zaobide ni titoisticki autoritarni režim ple- biscitarnog cezarizma, politickog života pretvorenog u prazan ritu-al, poremecenih kulturnih komunikacija, ekonomske neefikasnosti, nerada i materijalne bede. Pošto je materijalno osiromašio i duhovno opustošio živote gradana, taj režim je doživeo svoj istorijski krah, što je cinjenica od istorijskog znacaja.

Autoritarni režim titoistickog totalitarizma uništavao je rea-lni život jedne nedovoljno razvijene i nedovoljno integrisane ze- mlje na jugu Evrope. “Veliko slavlje” lažnog progresa, materijalnog “blagostanja” baziranog na potrošnju upotrebljenim inostranim kre-ditima, fingirane demokratije “samoupravnog socijalizma”, ideološke prevare o bratstvu i jedinstvu, predimenzionirane meduna-rodne uloge titoizma, završilo se neprijatnim budenjem, kao što je to mamurluk kartaroša ili pijanica, i još neprijatnijim saznanjem da je zemlja u velikim dugovima, privreda u rasulu, dok su osnove kulturnog života više nego skromne. A ne treba zaboraviti da su u stvaranju tih lažnih predstava o životu u titoistickom totalitarizmu mediji, do krajnjih granica korišteni u propagandne i represivne svrhe, odigrali ulogu koja nije ništa manja od one koju je odigrala politicka policija. Politicki sukobi dešavali su se u uskim krugovima oligarhijskih mocnika i završavali su se u pravilu “dvorskim pucevima” u kojima su stradali neki od najbližih saradnika autokratskog vode. U koncentricnim krugovima represije koji su u tim prilikama stvarani stradalo je mnoštvo ljudi na koje je vlast stavila svoju despotsku ruku. Mnogi od tih ljudi apsolutno nisu shvatali uzroke svog licnog stradanja. Selektivnost represije nije iskljucivala njenu masovnost, a strah je postao dominantna ljudska emocija. A strah, vešto korišten u sredstvima masovnih komunikacija kao sredstvo manipulacije, bio je veoma loša podloga za širenje ljudskih težnji ka slobodi i demokratiji.

Nestankom sa javne scene licnosti Josipa Broza, pocetkom osamdesetih godina, poremecena je labilna ravnoteža onih uskih oligarhijskih, pretorijanskih, krugova koji su ga nasledili i koji su u borbi za njegovo naslede odustali od jugoslovenske opcije. Kao posle smrti Aleksandra Makedonskog, da povucem jednu istorijsku paralelu, stvorene su na tlu sada vec bivše Jugoslavije satrapije, a jugoslovenski geopoliticki prostor je refeudalizovan. Nestankom sizerena novi feudalci koji su veoma cvrsto omedili svoje feude stupili su u otvorene sukobe. Jugoslavija je kao država dovedena do ekonomske, politicke, kulturne i moralne propasti. Naravno, nedemokratski krakter i prve i druge Jugoslavije ne ostavlja prostor za lament nad takvim tokom dogadaja, ali se svaki civilizovan co- vek mora, ipak, zapitati da li je taj raspad morao biti i tako krvav.

Kao i u drugim istocno-evropskim društvima, ni u Jugoslaviji izlaz iz istorijskog kraha totalitarizma nije vodio ka demokratskom raspletu, nego je jedan – titoisticki – totalitarizam, preplavljen valom šovinizma, rastocen u šest novih, takode totalitaristickih sistema, cija je politicka osnova – nacionalizam. “Trijumf nacionalizma”, karakteristican ne samo za Jugoslaviju, nego i za druge zemlje tzv. realnog socijalizma i žestok, prvo politicki, kulturni, ekonomski, a kasnije i vojni sukob medusobno suprotstavljenih malih naciona-lizama doveo je do gradanskog, meduetnickog i verskog rata na tlu bivše Jugoslavije koji je u prethodnim decenijama i godinama brižljivo pripreman. Mnogi gradani Jugoslavije su takav razvoj dogadaja snagom instinkta samoodržanja sa strahom predosecali, dok je zbunjena medunarodna zajednica pokušavala da oko jugoslo-venskog “papenovog lonca” bez sigurnosnog ventila izgradi cordon sanitaire, da bi štete od buducih sukoba za evropske zemlje, a pre svega za Evropsku zajednicu, bile što manje. A o koristima da se i ne govori.

U savremenom krvavom i tragicnom sukobu jugoslovenskih nacionalizama i državica ogromna vecina sredstava javnih komuniciranja, pre svega televizija kao najmocnije sredstvo uticaja na osiromašeno stanovništvo koje u svim državama nastalim na tlu bivše Jugoslavije vlasti najstrože kontrolišu, ali takode i radio sta-nice i novinske kuce, dnevni listovi i nedeljnici, ne samo da su glavni centri ratne propagande, nego su i direktni ucesnici i potpaljivaci ratnog plamena. Medu vec zaplašene gradane sijali su novu emociju – mržnju. Rekao bih mržnju prema svemu što nije i ne pripada mojoj naciji, novostvorenoj državi, vojsci. Tamo gde su postojala plodna polja saradnje, skoro preko noci su zamenjena visokim zidovima i svim drugim preprekama. Pripadnici mog na-roda su žrtve i ništa više, pripadnici drugog naroda su dželati i ništa više. U ponašanju prema pripadnicima drugih naroda sva su sredstva dozvoljena: ubijanje, silovanje, proterivanje, svi oblici mucenja. Tamo gde su nekad stajale crkve (pravoslavne ili katoli- cke, svejedno) cija su zvona pozivala vernike na molitvu ili džamije vitkih minareta sada su travnjaci, jer su cak i temelji tih ljudskih svetinja razrušeni. Vukovar, Sarajevo, Mostar simbolicke su žrtve ljudske bestijalnosti, ali su i ogledalo zlocinacki efikasnog ostvarenja nacionalnih ciljeva.

Milioni proteranih ljudi koji su se kao reka razlili evropskim drumovima kao svugde nerado videni gosti i nigde dobrodošle izbeglice, desetine hiljada ubijenih i stotine hiljada ranjenih ljudi, razoreni gradovi i sela, industrijski objekti i putevi, nisu samo sve- docanstvo o razmerama najnovije balkanske tragedije, nego su i recit rezultat razorne ratne propagande u mas medijima. Ako se pri tome ima u vidu da su gradani jugoslovenskih zemalja skoro pola veka držani u stanju politickog nepunoletstva, da se javno mnenje na prostorima bivše Jugoslavije nikada nije moglo razviti u zrelu instituciju demokratije, da nikada nije moglo steci izrazito demo-kratski