Asertivnost, pasivnost i agresivnost u komunikaciji

Komuniciranje je sudbina čoveka kao društvenog i jezičkog bića. Uspeh i kvalitet našeg života, naše psihofzičko zdravlje i zdravlje onih koji nas okružuju i sreća zavise uveliko od kvaliteta komunikacije. Interpersonalni stil, kao način komuniciranja sa okruženjem, nije nužno determinisan ličnošću, ali svakako izvire iz nje, njenog temperamenta, karaktera, nesvesnih slojeva, ne samo u psihoanalitičkom smislu potisnutih sadržaja i poriva, već i u smislu implicitnih, nesvesnih kognitivnih dinamičkih obrazaca.

„Asertivnost spada među ’uvezene’ psihološke pojmove, neprevodive jednom rečju na srpski jezik. Ukratko, ovim izrazom se označava spremnost osobe da potvrdi ili zaštiti svoja prava i da izrazi svoja osećanja na socijalno adekvatan način. Ovaj termin je kod nas u opštoj upotrebi u izvornom obliku, a paralelno se koriste izrazi samopotvrđujuće ponašanje, zauzimanje za sebe, samopouzdano izražavanje”. Asertivnost predstavlja sredinu između dve krajnosti – neasertivnosti i agresivnosti. Neasertivnost je komunikacijski stil osobe koja ima teškoća u izražavanju svojih emocija, potreba, stavova, a naročito joj je teško da odbije tuđe zahteve, pa i onda kada ih smatra neprimerenim ili nerazumnim.

1 UVOD 4
2 Asertivna, agresivna i pasivna komunikacija 5
3 Etičko utemeljenje koncepta asertivnosti naspram pasivnosti i agresivnosti 6
4 ZAKLJUČAK 7
LITERATURA 8