Arapi do opsade Carigrada 717-718

Само четири године послије смрти последњег правог римског цара Јустинијана (527-565) рођен је Мухамед у сиромашној породици, у земљи чије три трећине заузима пустиња, ретко насељена сиромашним номадским племенима која су једва преживљавала. Нико тих година није могао ни да слути да ће у року од једног века ти номади освојити пола византијске Азије, целу Персију и Египат, већи део Северне Африке и бити на путу за Шпанију. Силовити полазак становника Арабијског полуострва у освајање и преобраћање половине медитеранског света спада у најнеобичније појаве у средњовековној историји. Арабија је највеће полуострво на свету: 1.400 миља у својој највећој дужини, 1.250 у својој највећој ширини. Геолошки, она је продужетак Сахаре, део пешчаног појаса који се протеже преко Персије до пустиње Гоби. (Араб значи сушан).

Арабија је огромна висораван, која се стрмо диже до 12.000 стопа, на тридесет миља од Црвеног мора, и косо се спушта преко планинских пустиња на исток до Персијског залива. У средишту се налази неколико травнатих оаза и села са начичканим палмама, где до воде може да се дође само у плитким бунарима; око тог језгра, пешчаре се пружају у свим правцима на стотине миља. Снег ту пада једном у четрдесет година; ноћи су хладне и температура се спушта до три степена Целзијуса. Преко дана од сунца сагори лице и прокључа крв, а ваздух пун песка чини неизбежним ношење дуге хаљине и мараме за главу да би се сачувале кожа и коса. Дуж обала обилне кише стварају услове за развој цивилизације: највише на западној обали, у области Хеxаз где су градови Мека и Медина; а на југозападу, у области Јемена, постојбини древних краљевина Арабије. Предисламска Арабија је била организована као примитиван сроднички систем породица уједињених у кланове и племена.

Племена су добијала имена по наводном заједничком претку; Арабија је као политичка јединица, пре Мухамеда, постојала само у немарној номенклатури Грка, који су цело становништво полуострва звали Саракенои, или Сарацени, што н арапском значи "Источњаци". Тешкоће у комуницирању проузроковале су локалну или племенску самодовољност и партикуларизам. Арабљанин није осећао никакву дужност или лојалност према било каквој групи већој од његовог племена, али је снага његове оданости варирала обрнуто од њене величине; за своје племе он би чисте савести учинио оно што би цивилизовани људи урадили само за своју земљу, религију, или "расу" тј. лагао, крао, убијао и гинуо. Сваким племеном или кланом лабаво је управљао шеик изабран од вођа племена из породице која се традиционално истицала по богатству или мудрости или ратничкој слави.

УВОД 2
1.1 ПРЕДИСЛАМСКА АРАБИЈА 2
2 МУХАМЕД 569 3
3 МУХАМЕД У МЕДИНИ 622-630 6
4 ПОБЕДОНОСНИ МУХАМЕД 630-632 8
4.1 КУРАН 9
5 РЕЛИГИЈА И ДРЖАВА 9
6 МАЧ ИСЛАМА 10
7 УМАЈАДСКИ КАЛИФАТ 661-750 14
8 СИСТЕМ ВЛАДАВИНЕ 16
9 ЗАПАДНИ ИСЛАМ ОСВАЈАЊЕ АФРИКЕ 18
ЗАКЉУЧАК 21
ЛИТЕРАТУРА 22