Maturski, seminarski i diplomski radovi iz biologije i ekologije.
Zmije (Ophidia, Serpentes) su podred unutar klase gmizavaca. Srodne su gušterima jer imaju zajedničko poreklo i zajedno sa njima čine najbrojniju grupu recentnih gmizavaca.
Vode poreklo od četvoronožnih gušterolikih gmizavaca od kojih su se evolutivno odvojile i nastavile razviće u pravcu izduživanja tela i gubitka ekstremiteta. Umesto zadnjih nogu kod izvesnih primitivnih vrsta (Boidae, Ilysiidae, Thyphlopidae) nalaze se ostaci karlice koja se završava rožnim kandžama, što ukazuje da su noge kod predaka postojale. Ipak, ovi ostaci karličnog pojasa nemaju vezu sa osovinskim skeletom. Umesto nogu zmije su stekle veoma pokretnu kičmu. Broj pršljenova im je povećan na dvesta (kod nekih vrsta taj broj dostiže i 435). Svaki pršljen ima na zadnjoj strani kuglasto udubljenje, a sa prednje čašicu koja sa susednim pršljenima gradi zglob. Rebra su takođe ovakvim zglobovima sastavljena sa pršljenima. Kreću se talasastim vijuganjem tela, ali se mogu kretati i pravolinijski kada prolaze kroz uzane hodnike. U tom slučaju se kretanje vrši pomoću trbušnih rožnih pločica.
Rep im je kraći od trupa. Lobanja je streptostilna, nemaju jabučnih lukova. Kao i kod guštera, vilica je specifično građena; kvadratum je pokretno sklopljen sa lobanjom. Otvor kloake je poprečno postavljen. Rožne ploče na ventralnoj strani tela su poređane u jednom, a u repnom delu tela u dva niza.
Očni kapci su im srasli, čulo mirisa (Jakobsonov organ) im je veoma dobro razvijen, za razliku od čula vida i sluha. Slušni kanal i bubna opna ne postoje. Na vrhu rascepljenog jezika su smeštena čula za ukus i dodir. Neke zmije su osetljive i na toplotu, odnosno infracrveno zračenje.
Neke zmije su otrovne i utvrđeno je da je upotreba otrova mnogo značajnija za pribavljanje hrane, nego za odbranu. Jedna od razlika između otrovnih i neotrovnih zmija je što su kod otrovnih uočljive žlezde na bočnim stranama glave, pa im je glava trouglastog oblika uz uočljiv vrat. Kod neotrovnih, glava manje primetno prelazi u telo i vrat nije uočljiv. Česta pojava kod zmija je mimikrija. Tada one oblikom i bojom tela imitiraju predmete ili druge zmije. Dešava se da zbog toga neotrovne zmije imaju šare poput otrovnih vrsta. Boja tela im može biti veoma različita, od neupadljivih, mrkih ili sivih vrsta do intenzivno obojenih i šarenih.
Zmije dugo žive, čak i manje vrste. Mnoge žive 40 i više godina. Veličina im se kreće od 15 cm, pa do 11,5 metara, mada postoje tvrdnje da su nalaženi i veći primerci. Većina zmija polaže jaja, ali ima i viviparnih.
Sve zmije su mesožderi. Neke svoj plen ubijaju otrovom, druge ga udave, a neke ga živog jedu. Varenje progutanog plena od zmije zahteva smanjenje telesne aktivnosti i povećanje aktivosti digestivnog trakta. Ukoliko se zmija nađe u neposrednoj opasnosti tokom perioda varenja ona će povratiti svoj plen i pobeći. Zmije takođe imaju neverovatnu pokretljivost viličnog pribora. Gornja vilica, krilata kost i nepčane kosti mogu se pomicati napred, nazad, bočno i obrnuto, a donja vilica koja je spojena sa dugačkom kvadratnom kosti, može da se ispruži jako napred. Ona može da se pomera i bočno jer njeni prednji krajevi nisu srasli već su spojeni jako istegljivom tetivom. Zbog ovakve vilice zmije imaju veliki zev i mogu da uhvate veliki plen. One zariju zube u plen i drže ga čvrsto jednom polovinom vilice, drugom polovinom popuštaju, da bi ga zatim još dublje uhvatile, kao da se „navlače“ na svoj plen.
Zelena Anakonda
Zelena anakonda (Eunectes murinus) je najveći predstavnik familije boa (Boidae), kao i najteža zmija na svetu. Ona je jedna od četiri podvrsta u svom rodu. Anakonda je jedna od najvećih zmija na svetu. Prosečna dužina iznosi blizu 5.5 metara, dok su zabeležene (ali neproverene) dužine od 9.45 m i 11 metara. Po dužini je blizu najdužoj živoj zmiji na svetu, mrežastom pitonu, koji je oko 10 metara dugačak, ali zato drži rekord kao najteža i najglomaznija današnja zmija; može da teži 270 kilograma i u prečniku da ima više od 30 centimetara. Najveća zmija ikada izmerena je verovatno bila ženka anakonde, ulovljena ali ne ubijena, na granici između Kolumbije i Venecuele 1944. godine. Ovaj džin je bio dugačak čak 11.43 metara, ali je nisu izmerili težinu. Ženke su vidljivo krupnije od mužjaka, a anakonde su zmije sa najvećim polnim dimorfizom na svetu.
Njihova boja kože je maslinasto zelena sa crnim mrljama koje se protežu celom dužinom tela. Glava je mala, u poređenju sa veličinom tela, i na njoj se nalaze prepoznatljiva narandžasto-žuta obeležja. Oči su visoko postavljene na glavi, kako bi zmija mogla da gleda iznad vode dok je ostali deo tela sakriven. Zelene anakonde žive pretežno na severu Južne Amerike, u slivovima reka Amazon i Orinoka, u Venecueli, Kolumbiji, Brazilu, severnoj Boliviji, severoistočnom Peruu, Gvajani i na ostrvu Trinidad. Sve anakonde su ponajviše vodene životinje. Hrane se različitim životinjama: ribama, pticama, drugim gmizavcima i sisarima. Osobito krupnije anakonde love tapire, jelene, kapibare, kajmane, a ponekad krokodile i jaguare, ali tako veliki obroci se ne pojedu. Stezanjem ubijaju plen. Najpre ga uhvate svojim moćnim vilicama, a zatim, ili se obaviju oko njega dok ga ne uguše, ili ga stežu u vodi dok se ne udavi. Ponekad, dok su na kopnu, mogu da sa drveta se obruše na plen. Plen celokupno gutaju svojim pokretljivim vilicama koje im omogućavaju da ga progutaju ako veći od prečnika njihovih usta. Nakon velikog obroka, anakonde leže na suncu odmarajući se danima ili nedeljama dok se obrok ne svari.
Kod zelenih anakondi je prisutan i kanibalizam. Postoji više pretpostavki za ovo ponašanje, ali nijedno nije u potpunosti shvaćeno. U zatočeništvu su poznate po svojoj naravi i sklonosti ka agresivnom ponašanju.
Iako zelene anakonde zadaju snažan i bolan ugriz, on nije smrtonosan.
Prosečan životni vek u divljini je 10 godina. Anakonde su ovoviviparni organizmi. Parenje se odvija u vreme kišne sezone, u vodi. Tada nekoliko mužjaka konkurenata formiraju takozvanu loptu oko jedne ženke, a to može da potraje i do četiri nedelje. Mužjaci i ženke se jedino mogu videti zajedno tokom parenja, nakon čega svako nastavi svojim putem. Nakon šest meseci, ženka rađa žive mlade, a broj najčešće varira od 20 do 40, ali ih može biti i do 100. Mlade zmije su po rođenju obično oko 61 cm dugačke i u roku od samo nekoliko sati počinju