Aleksis de Tokvil

Aleksis de Tokvil (fr. Alexis-Charles-Henri Clérel de Tocqueville) rođen 29. jula 1805. u Verneuil-sur-Seine, Francuska a preminuo 16. aprila 1859. u Kanu), je francuski politički teoretičar i istoričar. Posle Julske revolucije 1830. u Francuskoj Tokvil je posetio SAD da bi izučavao njihov kazneni sistem. Ovo je doprinelo stvaranju njegovog remek-dela O demokratiji u Americi (pojavljuje se u dva toma 1835. i 1840.). Njegovu političku karijeru prekinuo je državni udar Luja Napoleona Bonapartea 1851. što mu je dalo slobodu da se u potpunosti posveti proučavanju istorije čiji je rezultat, između ostalog, knjiga Stari režim i Francuska revolucija (1856.). Bio je prijatelj Džona Stjuarta Mila i sa njime se dopisivao. U delima De Tokvila izražava se veoma nejasan stav prema razvoju političke demokratije. Njegove ideje izvršile su uticaj i na liberalne i na konzervativne teoretičare kao i na političare.

O delu
Njegovo delo o demokratiji u Americi bilo je više od analize Novog sveta, koja je konzervativnim Evropljanima delovala fascinantno, a prihvatali su je sa skepsom tridesetih godina 19. veka nakon njegovog putovanja u Ameriku. De Tocqueville je verovao da je u Americi video sliku prave demokratije, koja će se u sledećem periodu razviti i u državama Evrope. On je video unapred vekove demokratije, kao i mnoge ambivalence, koje su zaista trebale postati stvarnost.
De Tocqueville nije bit demokratije opisao iz struktura ustavnog poretka, ili procedura u političkim institucijama, nego sa svoje antropološke premise. Slika koju čovek ima o samom sebi je konstitutivna osnova demokratskog doba. Čovek u ovoj epohi stremi strasno ka slobodi, i pokušava pronaći priznanje za sebe u jednakosti sa drugima. Navike koje su u antici bile opisane kao "mores" čine duh demokratije. Duh demokratije je toliko dobar ili loš koliko su dobre ili loše navike građana nasuprot demokratskih principa. Tamo gde se svako oseća slobodnim, mogao bi se u ovoj slobodi početi osećati i ekskluzivnim. Tu mora da deluje mehanizam privatnog vlasništva i poseda pojedinca i demokratskog naroda. Nepoverenje raste među ljudima i ima tendenciju da postane javno mišljenje ili da ono što zovemo javno mišljenje bude pod uticajem tog nepoverenja. Tako pritisak konformiteta sve više oduzima prostora idealu slobodnog čovečanstva. Iz potrebe za slobodom nastala je neophodnost stavljanja pod zakone jednakosti sa "velikim pritiskom javnog menja na pojedinačni duh".
Aleksis de Tokvil je nastanku demokratskih uređenja pridavao obeležje prirodne nužnosti. Drugim rečima, nastanak demokratije je neizbežan, a jedino što je u moći pojedinca je kontrola pravca u kojem će se ona razvijati. Tokvil je govorio o tome da je čoveku dato da upravlja korisnim i štetnim posledicama demokratije, a štetne posledice je u svom delu detaljno analizirao, ne zato što je bio protiv razvoja demokratije, već zato što je hteo da podstakne njene pozitivne strane.
Dok u despotskim društvenim uređenjima, kako to Tokvil kaže, pojedinac dolazi u sukob samo sa mišljenjem pojedinca koji se nalazi na vlasti, i zbog toga najčešće trpi posledice fizičke kazne, u demokratskim društvenim uređenjima pojedinac koji se ne slaže sa mišljenjem većine koja je osvojila vlast trpi osudu javnog mnjenja, ali ne biva kažnjen fizičkom torturom, niti mu se uskraćuju građanska prava, već na neki način, smatra Tokvil, biva izopšten iz zajednice, postaje usamljeni stranac. Da pojedinac ne bi sebe doveo u to stanje, on se obraća javnom mnjenju kako bi saznao šta da misli, kako da se ponaša, šta da govori, i kako bi svaki segment svog života uskladio a da ne dođe u sukob sa javnim mnjenjem. Političko delovanje tog pojedinca je uobličeno javnim mnjenjem, on se odriče sopstvenih uverenja i samog razmišljanja u korist već definisanih pravila koja se nalaze u shvatanjima većine. Samo će takvom pojedincu biti omogućen napredak u demokratskom društvu; sve ono što prelazi granice uobičajenog razmišljanja koje je karakteristično za to društvo biće sputano ignorisanjem i osudom. ''Lanci i dželati'', kaže Tokvil, bili su surova oruđa kojima se nekada tiranija služila, ali u naše vreme civilizacija je usavršila i sam despotizam za koji je izgledalo da nema više šta da nauči.
Tokvil je na demokratiju gledao ne samo kao na jedan politički režim, već, iznad svega, intelektualni režim koji u celini oblikuje običaje društva, dajući mu time sociološku i psihološku dimenziju. Demokratski režimi, tvrdio je Tokvil, određuju naše misli, želje i strasti. Baš kao što je postojao Čovek Renesanse i, u 20. veku, homo sovjeticus, "demokratski čovek" je jedan oblik ljudskog bića. Prema Tokvilu, sistemski efekti demokratije mogu odvesti građane do toga da se odreknu razumnog razmišljanja. Oni mogu samo da se pretvaraju da sami prosuđuju događaje i vrednosti; u stvarnosti, oni će samo kopirati gruba i pojednostavljena mišljenja masa. I zaista, ono što je Tokvil nazvao uticajem "društvene moći" na mišljenje verovatno je najsnažnije u demokratskim režimima - gledište koje predviđa rast demagogije modernih dana i manipulacije medijima.
Tokvil je verovao da nema delotvornih dugotrajnih ograničenja kada je u pitanju ova tendencija. Ni lokalna demokratija, ni mala društva, pa ni provere i bilansi vladinih akcija, ni građanska prava, ne mogu sprečiti opadanje kritičkog mišljenja koje, kako izgleda, uzrokuje sama demokratija. Škole imaju moć da budu nešto više od enklava za zaštitu od korozivne snage društvenih uticaja na to kako funkcioniše um. Slično tome, mada je Tokvil smatrao da isticanje vrline na način kako su to radili naši stari, ili posedovanje religioznih ubeđenja, ponekad može uzvisiti dušu, obe ove stvari sukobljavaju se s demokratskim idealom ako postaju zvanično propisane u javnom životu.
Tiranija se najšeće dovodi u vezu isključivo sa onim političkim sistemima u kojima vlast ne crpe svoju legitimaciju iz volje većine i u kojima, sledstveno tome, ne postoji vladavina univerzalizovanog prava. Reč je, naravno, o apsolutističkim, autoritarnim i totalitarnim formama vladavine. Međutim, iluzija je misliti da tiranija ne može biti svojstvena i parlamentarnim demokratijama, i pored toga što u njima vlast proverava svoj legitimitet na slobododnim demokratskim izborima. Da je to tako, pokazuju mnogi teoretičari modernog doba koji su se bavili problemom "tiranije većine" (među njima i Tokvil i Džon Stjuart Mil). Ovaj fenomen koji je bio karakterističan naročito za rani period razvoja kapitalizma, može imati različite uzroke i modalitete.
Na primer, za Tokvila, kao i za njegovog prijatelja Mila, demokratija u svom krilu nosi opasnost od tiranije većine: demokratija kao postepeno ostvaranje egalitarističkog ideala bremenita je opasnošću od nivelisanja i od toga da završi u despotizmu. To su dva alternativna oblika tiranije koja predstavljaju negaciju slobode. Ali ipak, osnovni uzrok tiranije većine leži u odsustvu podele vlasti zbog čega postojeća izvršna vlast, koju je izabrala skupštinska većina, podređuje zakonodavnu i pravosudnu vlast što joj omogućuje da u velikoj meri vlada bez pravnih ograničenja.
Na neki način je na toj liniji razmišljao i Tokvil kada je u sedmoj glavi prvog dela Demokratije u Americi razmatrao problem o kojem je reč. Kada je većina svemoćna, to izaziva brojne rđave učinke, među njima nestabilnost zakonodavnog tela, samovoljno vladanje zvaničnika, konformizam u mišljenju, nestašicu ljudi vrednih poštovanja u političkoj oblasti. Po njemu, svemoć je uvek rđava – bez obzira na to da li je posredi moć monarha ili moć naroda. Pravi politički problem nije toliko u tome ko drži vlast koliko u načinu kontrolisanja i ograničavanja vlasti. U vezi sa pitanjem da li je vlast dobra ili loša, ne treba suditi po tome da li je ona u rukama mnogih ili nekolicine, već po tome koliko mnogo odnosno koliko malo je njoj dopušteno da čini. "Svemoć mi se čini sama po sebi lošom i opasnom, piše Tokvil. Ne postoji, dakle, ovozemaljska vlast toliko dostojna poštovanja ili sa toliko priznatim svetim pravom kojoj bih dopustio da dejstvuje bez kontrole i da gospodari bez prepreka. Kad, dakle, vidim da se pravo i mogućnost da se sve čini priznaje bilo kojoj sili, zvala se ona narod ili kralj, demokratija ili aristokratija, vršila se ona u monarhiji ili republici, kažem: tu je klica tiranije i idem da živim pod drugim zakonima."
Lek za tiranju ovakvog tipa Tokvil vidi u podeli vlasti: "Pretpostavite, naprotiv, jedno zakonodavno telo sazdano tako da predstavlja većinu, ali da nije nužno rob njenih strasti; izvršnu vlast koja bi imala svojstvenu joj moć i sudsku vlast nezavisnu od tih dveju vlasti; još uvek ćete imati demokratsku vlast, ali neće više biti gotovo nikakvih izgleda za tiraniju."