Agresivno dete

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz psihologije.


Činjenice koje utiču na razvoj agresivnosti su brojne. Detetov temperament, jer od njega zavisi kako će se dete nositi s agresivnošću; on je deo ličnosti koji je najverojatnije vezan uz genetiku ( tri osnovna temperamenta – lagan ili fleksibilan u 60 % dece, plašljiv ili osetljiv u 25 % dece i težak ili svadljiv u 15 % dece ). Porodica i nivo stresa i pozitivni i negativni odnosi unutar nje utiču kako dete uči o agresivnosti, deca oblikuju svoje ponašanje posmatrajući odrasle oko sebe i imitirajući ih. Zajednica koja razume i podržava dečja prava i nudi im zdrave alternative za rekreaciju i načine kako se nositi s mnogim situacijama. Okolina, kao domaćinstvo, škola i susedstvo, doprinose agresivnosti, npr jaka vrućina ili gužva je povećavaju. Kultura, vezana uz uticaj televizije i društva, gledajući rešavanje problema fizičkim nasiljem, deca uče da je to prihvatljivo ponašanje.

U prvoj godini života plaču i grizu. Mala deca iskazuju agresiju kroz igračke. Pratite koja aktivnost je podstiče. Predškolci, od 2 do 5 godina, učenjem govora, uz roditeljsku podršku smanjuju nivo agresivnosti. Bitno je i znati koje ponašanje je normalno. Normalno je da su predškolci egocentrični i ne mogu sagledati neke veze i s drugog stajališta. Mala deca vide sve ili ništa, ne vide da neko nije skroz loš ili dobar. Ne mogu planirati budućnost, trebaju im konkretne smernice, kao slike, da bi zapamtili kako se ponašati. Ne razlikuju stvarnost i maštu i zbunjuje ih što je stvarno na TV-u. Deca problematičnog temperamenta teško čitaju namere drugih pa želju drugog deteta da mu se pridruži u igri može shvatiti kao neprijateljsku nameru. Školska deca, između prvog i trećeg razreda, gube potrebu da napadaju druge. Agresivno dete će pre udariti brata ili sestru nego prijatelja. Kod kuće će češće zalupiti vratima ili lupati nogama dok će se u školi više kontrolisati. Neka deca nastave s agresivnim ponašanjem i dalje. Dečaci traže više fizičkih konflikata a devojčice ismevaju i vređaju druge. Starija deca naoko prerastu agresivne načine ponašanja no mogu biti izazvana okolinom ili situacijom. Deca koja su tretirana grubo i bez obzira mogu vraćati takvim ponašanjem. Često agresivci postaju vođe grupe vršnjaka koji onda podržavaju takvo ponašanje bilo sopstvenom agresivnošću, bilo prećutnim odobravanjem.

Šta se može učiniti? Postoje načini kako možete pomoći deci u kontroli agresivnosti. Koristite razgovor da biste objasnili osećaje i situacije. Budite čvrsti i dosledni da deca znaju šta mogu očekivati. Dopustite prelazno vreme između aktivnosti; najavite vremenski rok kada će se aktivnost promeniti ili završiti. Pokažite razumevanje za dečji temperament i budite strpljivi. Budite model ponašanja, izbegavajte ljute ispade i nasilje. Izbegavajte nedostatak discipline i preveliku toleranciju ili pak preveliku strogoću ili zahteve. Posmatrajte detetove potrebe za pažnjom, sigurnošću, kontrolom ili osećajem da ga cenite i poštujete. Ponudite mogućnost izbora da oseti moć, ponudite dve prihvatljive opcije. Istaknite dobro ponašanje i pohvalite ga. Kažite kakvo ponašanje očekujete i to ponavljajte jer će zaboraviti. Budite pozitivni, umesto negacije „Nemoj tući.“ recite „Udaranje boli. Molim te koristi se rečima.“. Postavite granice šta dete može koristiti u kući. Limitirajte pristup agresivnim igračkama ( pištolji, mačevi i sl.). Budite detetova kontrola – ponekad reči nisu dovoljne pa ćete morati fizički, nežno ali čvrsto, zaustaviti neželjeno ponašanje. Pripazite na agresivne emisije na televiziji, gledajte tv sa svojim detetom. Pevajte ili pričajte priče o osećanjima i frustraciji, opišite kako se ljutnja može osetiti. Ponekad vaša blizina može umiriti dete pa kada primietite moguću poavu agresivnosti, približite mu se. Maknite predmet kojim dete manipuliše na agresivni način i ponudite mu mirniju aktivnost. Kod odlaska u goste prethodno pripremite dete i recite kakvo ponašanje očekujete.

Nastanak i razvoj agresivnosti kod deteta

Dugo se vremena smatralo da je doba ranog detinjstva lišeno agresivnosti, međutim to je pogrešno jer su agresivna ispoljavanja u ljudskoj vrsti očigledna od prvih dana života te se njihov razvoj može pratiti s vremenom. Istraživači navode da beba ispoljava pozitivne reakcije prema majci kada ona zadovoljava njene potrebe za sisanjem, ali ako su njene potrebe nezadovoljene beba će početi da grize majčine grudi.

Razvoj agresivnosti može se pratiti analizom pojedinih faza detetovog života. Ono svoje prve agresivnosti ispoljava u obliku psihomotornih rasterećenja sa heteroagresivnim (lupanje nogama, udaranje osoba oko sebe, bacanje predmeta) i autoagresivnim (čupanje, griženje, štipanje, lupanje glavom o zid) obeležjima. Oba vida agresije su normalna, jer pulzije postižu cilj u telesnim aktivnostima. Uslovi ispoljavanja agresije i njihovog izazivanja kod deteta i mladih menjaju se u toku razvoja. Najveći broj neprijateljskih osećanja zbog društvenih teškoća i neslaganja s vršnjacima koji postepeno prelaze u ljutnju zbog sprečenosti u svojim planovima javlja se oko četvrte godine. Sazrevanjem i razvojem dete postepeno sve više uči kako da upravlja svojom agresijom. Agresivna ponašanja prisutna su i kod dece i kod omladine, a ispoljavaju se u svakodnevnim aktivnostima i u igri. Devojčice i dečaci su često, ako ne i stalno, u sporu, jedni protiv drugih. Ovde se postavlja pitanje da li je takav stav dečaka i devojčica prirodan ili smo mi krivi za takav stav zbog razlike koju osećamo između njih? Mi svakako zahtevamo od dečaka da budu “muškarci”, što bi navodno trebalo biti izraženo kroz njihovu agresivnost i snagu, dok od devojčica zahtevamo da budu nežne i poslušne jer to smatramo ženstvenim.

Kada govorimo o razvoju agresivnosti kod dece, nalazimo se pred dilemom kako da razlikujemo agresivno ponašanje u ranom uzrastu od manifestacija u emocionalnoj sferi. Nivoi agresivnog ponašanja u manifestnom obliku možemo jasno zapažati tek u razdoblju predškolskog uzrasta. Na primer cepanje papira kod jednogodišnjeg deteta ne možemo klasificirati kao agresivnost, jer je to jedna vrsta eksperimentisanja deteta i upoznavanja okoline, ali kod starije detce predškolskog uzrasta to može predstavljati jednu vrstu agresije prema stvarima. Po tome problem prilagođavanja, odnosno nesposobnosti male dece da se prilagode deci iste dobi, postaje stvaran problem tek kad su ona na tom razvojnom stepenu da mogu ostvariti istinske i stvarne socijalne kontakte sa drugom decom. Početna nesposobnost uspostavljanja saradnje s drugom decom nije agresivnost. O agresivnosti počinjemo govoriti onda kada je dete već sposobno da bar delimično ocijeni posledice svog postupka, ili kad namerno čini zlo i raduje se tuđoj šteti ili bolu.

Okrutnost mališana oko njihove treće godine prema životinjama se drugačije ocenjuje kod dece iz seoske, a drugačije kod dece iz gradske sredine, odnosno mora se voditi računa koliko su česte te pojave, koliko se ponavljaju, koliko su deca fiksirana za njih, kakvi su im tada osećaji. Na drugoj strani važno je koliko je takvo ponašanje posledica stava porodične sredine u kojoj dete živi, odnosno vaspitnog delovanja roditelja na dete. Kada se često ponavljaju okrutnosti koje nisu motivisane situacijom, posebno kad u njima dete nalazi zadovoljstvo, može se govoriti o početku patološkog stanja, ali na koje se većinom može uticati povećanom vaspitnom brigom i lečenjem. Roditelji trebaju pomoći detetu da potiskuje i kanalizuje impulse, pogotovo kod pojačano aktivne dece, a da podstiču na aktivnost pasivnu decu. Agresivna deca prihvataju stereotip agresivnog ponašanja, otimaju drugoj deci igračke i nameću im svoju volju. Ovakvim ponašanjem se postavljaju temelji razvoja netrpeljivosti i agresivnosti.