ЉУБАВНА ЛИРИКА У ПЈЕСНИЧКОМ ОПУСУ ЈОВАНА ДУЧИЋА

УВОД

Ни за кога као за лирског пјесника љубав и жена не представљају тако судбоносан чин постојања и предмет пјевања. Зато, мисли Дучић, «лирски песник говори о својој љубави озбиљно као о створењу света».
Будући, дакле, да је «све зачето у љубави и сполу, као и дете», и да се «ништа не даје одвојити од општег принципа плођења», љубав је услов и начин постојања лирског пјесника.
Пошто љубав за друге људе нема исту вриједност, «много је мање љубави на свијету него у литератури; у једном роману има више љубави него у једном великом граду». Има људи, говорио је Дучић, који никада не би били заљубљени да нису од других чули да љубав постоји. Међутим, иако у умјетниковом животу жена игра огромну, Дучић у својој склоности ка апсолутном вели пресудну улогу, умјетник ниједној вољеној жени никада није трајно захвалан. Снагу љубавног заноса, и као доживљаја и као надахнућа, пјесник не мјери трајањем, већ интензитетом у тренутку. Управо, да би љубав имала моћ умјетничког плођења, излази да мора бити пролазна. На тај начин, пјесник као умјетник од жене више воли љубав, а од љубави своје дјело, док као љубавник од жене увијек више воли себе. Ту лежи разлог његове нарцисоидности и његовог егоизма. Све зависи од гледишта: као човјек он може бити и циник, али као стваралац он има друге разлоге и више циљеве. Он зна да је у животу и онако све пролазно; само се стварањем и дјелом може претендовати на трајање.



ЈОВАН ДУЧИЋ

Јован Дучић је рођен у Требињу од мајке Јованке и оца Андрије. Тачна година рођења није поуздано утврђена, али се претпоставља да је рођен у периоду од 1869. до 1876. године. Сам пјесник, у неким својим биографским дјелима и биљешкама, као датум свог рођења наводи 5. фебруар 1874. године.
Убрзо послије рођења остаје без оца Андрије који је погинуо у Херцеговачком устанку. По завршеној основној школи у Требињу, одлази у Мостар гдје завршава трговачку школу, и ради као помоћник у радњи свог полубрата Ристе Глоговца. Прву своју пјесму под називом «Самохрана мајка» објавио је 1886. у сомборском часопису «Голуб». Био је члан мостарског пјевачког друштва «Гусле». После смрти сестре Милеве одлази у Сарајево (1890) и похађа учитељску школу. Школу завршава у Сомбору, после чега одлази у Бијељину гдје почиње да ради као учитељ. Одатле су га власти протјерале и забраниле учитељски рад због «ометања јавног реда и мира», а у ствари је ријеч о политичком обрачуну са истакнутим националним активистима. Након пресуде одлази у манастирску школу у Житомислић. Године 1895. одлази у Мостар и запошљава се као учитељ у српској школи. Годину касније са Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем оснива књижевни лист «Зора».
Године 1899. одлази на Филозофско-социолошки факултет у Женеву, гдје остаје све до дипломирања 1906. године. У међувремену му излази прва књига «Пјесме» (1901). По завршетку студија враћа се у Београд и добија службу у Министарству иностраних послова. Српска влада га 1908. шаље у Рим да ради на пословима пропаганде. Те године му излази и друга књига «Песме». После тога је постављен за аташеа Посланства Србије у Цариграду, а одмах потом на исти положај у Софији. Године 1911. му излази књига «Песме». Радећи у посланствима одлази у Рим, Атину, Мадрид и Каиро. Постаје делегат при Друштву народа у Женеви. Пензионисан је 1927. након скандалозне туче са послаником из Берна, М. Јовановићем.
Живи у Београду и спрема своја Сабрана дела. Године 1929. излазе прва (Песме сунца) и друга књига (Песме љубави и смрти) његових Сабраних дјела. Враћен је на мјесто отправника послова Посланства Југославије у Каиру. Излазе трећа (Царски сонети), четврта (Плаве легенде) и пета књига (Градови и химере) његових сабраних дела. Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 1931. године. Годину затим излази му као шеста књига Сабраних дела, «Благо цара Радована». Те исте године као посланик одлази у Будимпешту. После једногодишњег боравка у Будимпешти одлази у Рим гдје остаје четири године. За то вријеме (1933) му излази књига «Градови и химере» на мађарском језику. Године 1934. Дучић у свом родном Требињу подиже споменик Петру Петровићу Његошу, и шаље из Рима петнаест сандука са књигама и предметима за збирку у Требињу. Од 1937. до 1940. ради као посланик и амбасадор у Букурешту. Подиже још један споменик у Требињу 1938. године. Овај пут га подиже у част борцима «Херојима и мученицима за слободу» поводом двадесетогодишњице од ослобађања Требиња.
У продукцији Српске књижевне задруге, 1940. године му излази друго, допуњено издање књиге «Градови и химере». Године 1941. пише тестамент, у коме изражава жељу да буде сахрањен у Требињу. У августу те исте године прелази у САД. У Америци живи код свог рођака Михаила Дучића у граду Гери у Индијани.
И 7. априла 1943. године тај «кнез пјесника», тај «вјечити номад» скончава далеко од своје «родне груде» у туђини. На дан његове смрти излази му књига «Лирика». Умро је од шпанске грознице, а све трошкове сахране, иако је влада понудила да држава све плати, на себе је преузела породица. Државном трошку је препуштена Дукина последња жеља да буде сахрањен у Требињу.
13. септембра 1946. године његове мошти су пренесене у порту српског манастира Светог Саве у Либертвилу, а све његове ствари пребачене у требињску библиотеку.
У Требињу се 1968. године оснива културна манифестација «Дучићеве вечери поезије», а сљедеће године је установљена награда за младе пјеснике из Босне и Херцеговине. Награда је припала Радовану Караџићу, али му због политизације читавог случаја није уручена (уручена му је 1994. године). Већ сљедеће године манифестација је преименована у «Требињске вечери поезије» и одржавана све до 1991. године, да би јој 1994. године поново био враћен стари назив.
За педесетогодишњицу смрти Јована Дучића, њему у част, подигнута су два споменика, у Београду и у Требињу. И коначно после скоро шездесет година Јован Дучић се вратио својим јаблановима, на једно брдо изнад Требиња. Сада је Сунце које нас грије са Ловћена и Стражилова засијало и са Црквина. Наиме остаци Дучићеви су из Америке уз највеће почасти пренесени у Требиње. Напокон се и овај велики путник скрасио и коначно пронашао своје вјечно боравиште. Често су га у животу угњетавали и прогањали, али је коначно његово дјело прихваћено онако како и доликује једном таквом пјеснику.