МЕТАФИЗИКА ЉУБАВИ АРТУРА ШОПЕНХАУЕРА

Садржај

Увод............................................................................................................2
Основне карактеристике Шопенхауерове филозофије.........................4
Метафизика љубави .................................................................................9
Мизогинија...............................................................................................25
Завршна разматрања................................................................................27
Литература...............................................................................................29



Увод

Осим човјека, нијeдно се биће не чуди што постоји. Човјеково чуђење је утолико озбиљније што се оно ту први пут сучељава са смрћу, па ме се, осим коначности сваког живота, намеће, са више или мање снаге, и узалудност сваког стремљења. С том свијешћу и чуђењем настаје једино човјеку својствена потреба за метафизиком: отуд је човјек animal metaphysicum. Истина, на почетку своје свјесности и сам човјек себе схвата као нешто што се само по себи разумије. Али то дуго не траје; врло рано, у исти мах кад и прво размишљање, настаје и оно чуђење, које ће онда постати мајка метафизике. Човјек се чуди, пита се о смислу свог постојања. Отуд се истински филозофска настројеност састоји у томе да је човјек способан да се чуди свакодневним, обичним појавама, што га управо и наводи да оно опште у појави учини својим проблемом.
Човјеку су свијет и живот проблем, проблем којег и они најнеукији и најограниченији бивају свјесни у појединим свјетлијим тренуцима, а који утолико јасније и постојаније фрапира свијест уколико је ова свјетлија и разборитија, уколико је образовање пружило више материјала нашој мисли.
Ми убрзо схватамо свијет као нешто чије је непостојање не само замисливо, већ као нешто чије непостојање ваља претпоставити његовом постојању, па тако наше чуђење лако прелази у размишљање о фаталности, која је упркос свему, могла изазвати њено постојање, и захваљујући којој је тако јадна безмијерна снага као што је снага потрбна за произвођење и одржавање таквог свијета, могла бити усмјерена тако одлучно против његовог властитог добра. Према томе, филозофско чуђење у ствари је болна запањеност. Споменуто особено својство чуђења, које нас наводи на филозофирање, очигледно проистиче од призора зла и злости у свијету, који су, чак и у случају када би стајали у најнеправеднијем узајамном односу, чак и кад би их добра надалеко премашила, ипак нешто што ни у ком случају не би смјело да постоји. Но узев у обзир да ништа не може настати ни из чега, то и зло и злост морају имати своју клицу у самом поријеклу или сржи свијета.
Овај закључак је тешко прихватити кад посматрамо величину, поредак и савршенство физичког свијета, јер замишљамо да је оно што је располагало моћи да све то створи, сасвим лијепо могло да избјегне зло и злост. Извор саснања метафизике није само спољно искуство, већ и унутрашње, оно је њој чак и најсуштаственије, оно јој омогућава да на првом јесту споји спољно искуство са унутрашњим, и да од унутрашњег искуства учини кључ и за спољње.
Што се тиче обавеза метафизике, она има само једну: а то је она која крај себе не трпи никакву другу: обавезу да буде истинита.
Дакле, према свему овдје споменутом, немогуће је сумњати у стварност, а још мање у важност љубави, и умјесто што би се чудили да један филозоф узима ту сталну тему свих пјесника, треба се чудити да такву једну ствар која у људском животу увијек игра тако значајну улогу, филозофи нису тако рећи никако разматрали, и да лежи пред нама као неодређен материјал.
Навикли смо да видимо пјеснике како се прије свега баве описивањем полне љубави. Сва та дјела по свом главном садржају нису ништа друго до разноврсни описи, који могу бити кратки или опширни. А најуспјешнија међу њима, као на примјер Ромео и Јулија, Нова Хелоиза, Вертер, стекла су бесмртну славу.