RIMSKA IMPERIJA

Monteskje smatra da veličina Rimljana leži u njihovom rodoljublju, vojnoj veštini i disciplini, republikanskim institucijama, poštovanju dobrih zakona i ograničenoj teritoriji. Sigurno je da je Rimska imperija, njena slava i trajanje, jedna epoha civilizacije koja je ostavila mnogostruke, neizbrisive tragove i značajne posledice na razvoj Zapada, kao i na kulturni smer kretanja kasnijih epoha i vrednosti velikog dela čovečanstva. Dovoljno je spomenuti da je Rim postao sinonim za pravo, da je utemeljio jedan univerzalan jezik (latinski), najviše doprineo širenju hrišćanstva, a o moći rimskog oružja i veštini njegovih slavnih vojskovođa ispisani su tomovi knjiga. Istoričari dele rimsko doba na dve epohe: period rimske republike koji je počeo 509. p.n.e., zbacivanjem etrurske monarhije, i period carstva, koji je započeo 27. p.n.e. kada je Okvatijvan (Avgust) postao prvi rimski imperator. Kroz vekove rumske istorije sve je bilo u znaku borbe i ratova, kao i slavnih pobeda i moći rimskih legija. Rimska imperija iznenadila je slavne vojskovođe Rima: Scipinona, Afrikanca, Pompeja, Cezara, Avgusta, Sula, Trajana, Hadrijana, Marka Aurelija. Ne treba zaboraviti da su veliki protivnici Rima: Hanibal, Pir, Mitridam I Atila svojim vojničkim genijem doprineli veličini i sjaju pobeda rimskog oružja, jer nema velikih pobeda i slavnih dela bez veličanstvenih i moćnih protivnika koji zaslužuju sve počasti i oreole slave. Rimska imperija se sve više širila, I jednog momenta njena vojska je postala opterećenje i opasnost za svoju državu, jer je postala nedisciplinovana, potkupljiva, nezajažljiva i ubijala komandante. Neprekidno ratovanje i vojevanje na udaljenim granicama i neophodnost podmićivanja trupa, kao cena za njihovu odanost, povlačili su za sobom povećanje državnih izdataka. Buntovna i raspuštena vojska postala je petežak teret za državu i strah za vladare. Koreni krize Rima vodili su nazad do naizgled zlatnog doba Trajana, Hadrijana i Marka Aurelija. Nagovešten je sumrak Rima i njenog slavnog oružja i legendarnih legija.



Aleksandar Makedonski i njegovo doba s kraja 4. veka p.n.e. su na više načina odredili pojavu onih političkih i kulturnih ideja koje su kasnije prožele kraj Republike i Rimsko Carstvo. Od Aleksandrovog doba pojedinac je vladao društvenom i kulturnom pozornicom, jer je demokratija u malim polisima i prolaznim vladama proširena u kraljevstva ili carstva na čelu sa totalitarnim vladarem. U političkom i duhovnom smislu, Aleksandar Veliki i njegovi naslednici bili su preteče Rimske Imperije koja će kroz istorijski hod, uspone, veličinu i slavu proširiti Rim i čije ćemo ostatke nalaziti:

„...razasute sve do močvara severne Britanije, duž prašnjavog puta Sahare i po pesku Mesopotamije. Rimski imperatori nisu bili samo Rimljani niti Italici nego i iz rimskih provincija Španije, Afrike, sa Balkana i Sirije. Među njima, bio je i sin jednog arapskog razbojnika ili neki gusar iz Nizozemske. Od Eufrata do Atlantika... Rimsko Carstvo je obuhvatalo ljude svakojakih jezika i boje kože. Rim je... bio spoj raznorodnih tradicija i naroda, kakav je svet retko video“.

Rim je vekovima osvajao teritorije i narode i širio svoju vojnopolitičku moć. Prvo je propast Aleksandrove moćne države omogućio prodor Rimljana na helenske prostore. Pokoravanje Grčke dovršeno je 146. p.n.e. iako su Grci, koji su bili vojnički poraženi i teritorijalno okupirani, izvršili kulturnu dominaciju celokupnog Rimskog Carstva, a period od 31. godine (sa Avgustom) najčešće se naziva helenističko–rimskim periodom. Aleksandrova osvajanja nisu se dotakla zapadnog Mediterana. U njemu su na početku 3. veka pre Hrista vladala dva moćna grada – države: Kartagina i Sirakuza. U Prvom i Drugom punskom ratu (264–241. i 218–201. p.n.e.) Rim je osvojio Sirakuzu, a Kartagina je izubila svaki značaj. U toku 2. veka p.n.e. Rim je je osvojio makedonske monarhije, dok je Egipat, opstao i dalje kao vazalna država do smrti Kleopatre (30. p.n.e).Španija je osvojena slučajno, u ratu sa Hanibalom; Francusku je osvojio Cezar sredinom 1 veka pre Hrista, a Engleska je pokorena oko stotinu godina kasnije. Granice Carstva, na vrhuncu njegove moći, bile su Rajna i Dunav u Evropi, Eufrat u Aziji i pustinja u severnoj Africi. Osnovno je pitanje, i ujedno istorijska zagonetka, kako je grad Rim postao moćna imperija i najveća svetska vojno-politička sila do toga doba, ako znamo da je na početku rimsku naseobinu sačinjavalo samo nekoliko sela na obalama donjeg Tibra. Naravno, razloga je mnogo i odgovor nije jednostavan, ali:

„... mora se primetiti da ono što je najviše doprinelo da Rimljani postanu gospodari sveta jeste to što su se ratujući sa nizom naroda, neprestano odricali starih običaja čim bi naišli na bolje“.2 Monteskje u ovom delu tvrdi i sledeće:

„U tadašnjim italskim republikama smatralo se da ugovori sklopljeni sa nekim kraljem ne obavezuju njegovog naslednika... Tako su svi oni koji je pokorio rimski kralj smatrali sebe slobodnim pod njegovim naslednikom, pa su ratovi stalno izazivali nove ratove“.

Pored novina koje je prihvatao Rim, zatim stalnih ratova koji su vođeni za neosvojene teritorije, jedan od značajnih razloga moći i slave rimskog oružja i pobedničke politike nalazi se u bitnoj činjenici:

„... što su svi njegovi kraljevi bili značajne ličnosti. Nigde drugde u istoriji ne nailazimo na neprekidni niz takvih državnika i vojskovođa“. Dakle, efikasna unutrašnja organizacija društva, životvorna moć prilagođavanja, stalno kalenje vojnika u ratu, koje su predvodili legendarne vojskovođe, koji jedino mogu ostvariti velike pobede i strategijske podvige, činili su Rim sve moćnijim u svetu surovih nadmetanja oružja, vojski, i država.

Koreni rimske imperije

„Prvobitno, Rim je bio mali grad država, vrlo sličan onima u Grčkoj, posebno takvim koji, kao Sparta, nisu zavisili od spoljnje trgovine. Kraljeve je, poput onih u Homerovoj Grčkoj, nasledila aristokratska republika... osvajanje je... donelo ogromno novo bogatstvo senatorskoj klasi, u nešto manjem stepenu „vitezovima“ kako se nazivala viša srednja klasa“. Posle progona kraljeva vlast je postala aristokratska. U njoj su samo porodice patricija sticale službe, sva dostojanstva i, shodno tome, sve vojne i građanske počasti. Kada je došao period rimske republike stotinak patricija koji su nekad savetovali kralja, sada je u svojstvu rimskog Senata, nastavilo da savetuje nove vladare – dva konzula koja je birao narod, i koji su imali podjednaku vlast. Oni su komandovali vojskom, rešavali nesuglasice među građanima, bili odgovorni za prikupljanje poreza i namirivanje javnih izdataka. Dakle, konzuli su bili zaduženi za sve one društvene uloge u zajednici koje čine esenciju svake vlasti: upravljanje nad monopolom fizičke sile, donošenje i primena zakona i odlučujući uticaj na finansije kroz poreze i način trošenja državnog novca. Naravno, Rim nije osvajao svet bez unutrašnjih sukoba. Između njegovih zidina često je besneo tajni rat. Rimska republika imala je način da zaštiti državu od zloupotrebe vladara, pa su konzuli, da ne bi za stalno prigrabili vlast, predavali dužnost po isteku jedne godine provedene na vlasti. Veću vlast od konzula imao je samo diktator, koji je u slučaju preke potrebe (prvenstveno rata) imenovan na šest meseci.



Republikanska vlast imala je elemente demokratije, jer je narod mogao da učestvuje u radu novostvorene republike, birao je konzula, od njega je tražena saglasnost za sve objave rata i mira, za uvođenje novih poreza i donošenje zakona. Rim je posle progonstva kraljeva uspostavio godišnje konzule, što ga je dovelo do visokog stepena moći. Republika, stekavši vođe koji se svake godine smenjuju i upiru da pokažu svoje sposobnosti ne bi li zadobili nove dužnosti, nije gubila ni trena radi gordosti vladara: konzuli su pokretali Senat da narodu predloži rat i svakodnevno mu ukazivali na nove neprijatelje. Kako je Rim bio grad bez trgovine i gotovo bez zanata, pljačka je bila jedini način da se pojedinci obogate. Dakle, motiv koji je pokretao Rimljane na stalno ratovanje bio je, pored slave i širenja moći, očigledan ekonomski interes, kao najbolji i najefikasniji način da se ratujuća zajednica koja ima uspeha u borbi brzo i obilato obogati. Ratni plen je zajednički sabiran6 i deljen vojnicima. Ništa od plena nije bivalo izgubljeno, jer se pre polaska u rat svako zaklinjao da ništa neće otuđiti u svoju korist. Rimljani su bili narod sa najvećom verom u zakletvu, koja je oduvek bila osnova vojne discipline. I narod koji je ostao u gradu imao je koristi od pobede. Deo zemlje koji je oduziman pobeđenom narodu delio se na dva dela: jedan je prodavan u korist države, drugi je deljen siromašnim građanima pod izvesnim porezom u korist Republike. Konzuli, koji su trijumf mogli da steknu samo osvajanjima ili pobedom, ratovali su sa krajnjom upornošću – kretali su pravo na neprijatelja. Monteskje naglašava: „Rim je tako bio u stalnom i uvek žestokom ratu. A narod koji je u neprestanom ratu, i po principu vladavine, neizbežno mora ili propasti ili nadvladati sve ostale koji bilo u ratu ili u miru nisu nikada bili skloni da napadnu niti spremni da se brane. Tako su Rimljani stekli duboko poznavanje ratne veštine. U povremenim ratovanjima, većina primera je beskorisna: mir pruža drugačije predstave i zaboravljaju se sopstvene mane i vrline.

Druga posledica stalnog ratovanja je bila ta što su Rimljani u miru živeli isključivo kao pobednici. Oduvek izloženi osvetama, postojanost i odvažnost su im bile potrebne a ove vrline se kod njih nisu mogle razdvojiti od ljubavi prema sebi, porodici, otadžbini...“.

Oružje vojničke slave

U prvih trista godina postojanja republike, Rim se neprestano, očajnički borio i vodio krvave ratove protiv Etruraca, Gala i italskih suseda, posebno protiv žilavih brđana koji su za sebe želeli polja Rimljana, njihove useve i krda stoke. Latini, Hernici, Sabinjani, Ekvi i Volsci strastveno su voleli rat. Svi oni su bili oko Rima; pružili su mu nezamisliv otpor i postali njegovi učitelji u pogledu istrajnosti ratovanja. Pošto je Senat iznašao način da plati vojnike, započela je rimska opsada Veje koja je potrajala deset godina. Kroz ratovanje Rim postaje borbeno veštiji i vojno iskusniji:

„Kod Rimljana se zapaža nova veština i nov način ratovanja: njihovi uspesi postaju sjajniji; bolje koriste sopstvene pobede; osvajanja su sve veća;proširili su... naseobine; ukratko, osvajanje Veje bilo je neka vrsta prevrata“.

Tako je počelo, jer ništa nije tako važno za svaki vojni poduhvat kao uspeh i uzvišeno za vojsku kao slava pobede. Prvi Rimljani bili su vojnici i heroji i zato se s razlogom smatra da je ovaj prvi period od tri veka republikanskog Rima – herojsko doba rimskog naroda. Za to vreme Rimljani su osvojili Italiju i postavili temelje novoj sili na Sredozemlju, zahvaljujući kojoj su stvorili svetsku imperiju. Ako bi se tragalo za uzrocima prevlasti Rimljana u tom periodu, jedan, ali naravno ne i jedini odgovor istorijske zagonetke, mogao bi biti:

„Čini se da nije bilo granica rimskoj neustrašivosti na bojnom polju, na njihovoj samopožrtvovanosti i odanosti gradu i njegovim bogovima“. Jer, „Drevni Rimljani su bili ljudi neuobičajenog kova, koji su svoje vrline stavili u službu zajedničkog ideala u kojem individualne ljudske potrebe igraju male uloge. Nisu Rimljani bili samo hrabri u ratu već i bespoštedni, često krajnje nehumani... i u vreme mira“. Takvi ljudi, koliko god mirotvorci vrteli glavom, odlični su vojnici za velike pobede.

Sa stanovišta vojničkog poziva važno je pitanje kako su stari Rimljani ratovali i šta je omogućilo da se proslave širom sveta. U početku se uloga vojnika i građanina nije mnogo razlikovala, jedan isti čovek je u ratu bio vojnik, a u miru se bavio zemljoradnjom. Ali, to nije bilo lako. „Kada bi rat povlačio sitne zemljoposednike sa polja, žetva bi omanula, a oni su morali da pozajmljuju i tada bi zbog kamata gubili svoju zemlju... Kako su se ratovi bez prekida nastavili, a patriciji nemoćni da se sami bore, siromašnim plebejcima je bilo dozvoljeno da se organizuju i daju vođu, pa da služenje u vojsci uslove garancijom za većom društvenom pravdom. Plebejci su primenjujući silu sprečavali da se neki dužnici, nemoćni da posle rata plate narasle dugove u lancima prodaju u roblje. Zato je uvedeno zvanje narodnog tribuna da štiti obespravljene...“

Nesporan je, dakle, uticaj rata na ratujuću zajednicu i na sve društveno-političke posledice koje nužno izaziva u državi; odnos društva i vojske, krune i mača oduvek je bio dvosmeran i uzajamno vrlo isprepleten i usko međuzavisan. U početku Rimske imperije, koja je bila pre svega zasnovana na snazi rimskog oružja, vojnici su imali presudan uticaj na političke odnose i samu vlast u državi. Tako je narodne tribune (dva) birala vojnička skupština rimskog naroda (comitia centruriata). Svi vojnički sposobni Rimljani predstavljali su skupštinu i smatrano je da su, ako su se borili za Rim da su dovoljno pravedni da odlučuju o svim bitnim pitanjima života i smrti Republike. Za praćenje razvoja vojničke profesije u Rimu vrlo je bitno da:

„U početku vojna služba nije bila plaćena, te su trupe same morale da obezbeđuju ratnu opremu. Pošto su jedino najbogatiji Rimljani bili u stanju da imaju konje, vitezovi (eljiutes), su činili posebnu grupu. Pešadija je bila podeljena na pet klasa i to po imovinskom stanju (prema zemlji i veličini opreme) koju je mogao da ponese svaki vojnik. Ratnici koji su raspolagali svime: delovima oklopa, kacigom, grudnim pancirom, zaštitnicima za noge, štitom, kopljem i mačem – obrazovali su prve tri klase i činili glavne borbene snage koje su zauzimale najopasnije položaje i izlagale se najjačem udaru.



U okviru rimske legije koja je brojala 4.000 do 6.000 boraca i verovatno isto toliko stara koliko i sama Republika, tih pet klasa je podeljeno na centurije koje su brojile oko 50-60 vojnika, a svakom od ovih jedinica je komandovao centurion“. Zanimljivo je da Republika propisala da je naoružanim ljudima bio zabranjen ulazak u grad. Prva tri veka Republike bogati su uvek bili u većini, mač je birao vlast, jer masa siromašnih nije služila u vojsci i nije imala nikakvog političkog uticaja. Kasnije će se to kroz vekove promeniti, kao i mnogo toga u politici i vojnoj službi Rimske imperije. Kroz vekove rimske istorije sve što je bilo suštinsko i presudno zvalo se imenom rata, sukoba i heraklitovske borbe, gde su se sva prelomna pitanja imperije svodila na mnoge odlučujuće bitke i bojeve, i gde je jedina dilema za Rimljane i njihove neprijatelje bila ko će pobediti, a ko biti poražen i zatim propasti. Rimljane su u početku, preko sto godina, ugrožavali njihovi etrurski gospodari. Sledeći izazov za Rim bilo je vreme kada se opasnost sručila na celu Italiju i horda divljih pljačkaša Gala upala preko alpskih tesnaca, donoseći oganj i krvoproliće. Pošto su Gali 387. p.n.e. do nogu potukli rimsku vojsku u krvavoj bici na rečici Aliji, popalili su i opljačkali Rim i poubijali mnoge ostarele senatore. Međutim, i pored poraza Rim se nije predavao. Rimljani su bili ratnički narod i kasnije su vodili veliki broj ratova protiv Gala. Slavoljubivost, prezir prema smrti, čvrstina volje, bili su podjednaki u oba naroda, ali oružje Gala je bilo slabije od oružja Rima; galski štit je bio mali, a mač slab. Rimljani, rođeni pobednici i čvrsti vojnici su oko 280. godine p.n.e. postali suvereni gospodari teritorija od galskog severa (dolina reke Po) do grčkih kolonija na jugu Italije. Rimski vojnici nastavljaju rat: „Došli su u sukob sa opasnim protivnikom Pirom, kraljom Epira. Godine 280. p.n.e. grčka falanga je kod Herakleje savladala rimsku legiju pored ostalog jer je Pir izveo u boj 20 slonova koji su prestrašili Rimljane koji do tada nisu videli slonove.“ Kroz burnu istoriju ratovanja uvek je jedna zaraćena strana ili neko na neprijateljskoj strani želeo drugu vojsku da iznenadi moćnim i tajnim oružjem, koje je do tada neviđeno i koje je toliko dominantno da će biti siguran garant uspeha, i da će protivnika silno uplašiti i potpunio paralizovati, a državi koja ga poseduje potpuno obezbediti veličanstven trijumf. Uvođenje novog i za drugu stranu uglavnom nedostupnog ili nepoznatog oružja, kroz istoriju ratovanja uglavnom je značilo, makar u početku, neprevaziđenu prednost na strani protivnika.13 Rim se, ipak, i pored poraza dobro borio, tako da su Grci izvojevali uspeh po cenu poslovične „Pirove pobede“. Zahvaljujući svojoj istrajnosti Rimljani su postali najmoćniji narod Apeninskog poluostrva. Neki sukobi sudbinski mogu da odrede tok istorije pojedinih naroda ili čitavih civilizacija. „...Pir je zaratio sa Rimljanima u doba kad su oni bili u stanju da mu se odupru i da izvuku pouke iz njegovih pobeda; naučio ih... i pripremio za velika ratovanja... Pirov rat je Rimljanima otvorio oči: protiv toliko iskusnog neprijatelja, postali su marljiviji i posvećeniji nego što su bili ranije. Našli su načina da se zaštite od slonova koji su u prvim sukobima uneli nered u njihove legije; izbegavali su ravnice i tražili pogodna mesta protiv konjice koju su zbog toga prezirali. Potom su naučili da podižu logore po uzoru na Pira, pošto su se divili poretku i dostojanstvu njegovih trupa, dok je kod njih sve bilo u neredu“.

Rat Rimljana sa Pirom, i pored njihovog poraza, značio je mnogo i bio je vojnički vrlo koristan, i time dokaz više da i porazi mogu narodima da ojačaju moć i budu vredniji od slabih pobeda. Pirova slava ogleda se isključivo u njegovim ličnim osobinama. Plutarh pripoveda da je Pir bio prisiljen na rat sa Makedonijom jer nije mogao da izdržava šest hiljada pešaka i pet stotina konja. Pirov primer dokazuje da je vojska nekad prevelik teret za državu i tada zajednica postaje talac ratobornih vojnika, i da vladar neprestano mora da se upušta u nove vojne poduhvate, bez kojih ne može da opstane na vlasti. Naći pravu meru između težnji društva za mirom, sposobnosti ekonomije da podnosi ratne troškove, mudrosti politike, snage vojske i potreba razvoja države, jeste najveći izazov za svaku zajednicu kroz sve vekove istorije. O veštini ratovanja Rimljana govore i sledeće činjenice: „Upuštajući se u rat i smatrajući ga veštinom, Rimljani su u nju unosili svoj duh i sva svoja razmišljanja ne bi li je usavršili... Procenili su da je vojnicima legije neophodno dati jače i teže napadačko i odbrambeno oružje nego što ga ima ma koji drugi narod. ...No, kako u ratovima ima stvari za koje nisu podesne teško naoružane jedinice, poželeli su da se u okviru legije nađe lako naoružani vod koji bi se mogao izdvojiti u borbi i, ukoliko se za tim ukaže potreba, vratiti u njene redove: zatim da se u njoj nađe i konjica, strelci, i praćkaši koji će goniti neprijatelja i dovršiti pobedu: da bude opremljena svim ratnim oruđima koje će nositi sa sobom; da se svaki put ulogori i načini, kao što Vegecije kaže, neku vrstu tvrđave“. Da bi nosili teže oružje, vojnici Rima morali su postati snažniji od ostalih ljudi, a to je postignuto stalnim radom koji ih je jačao i vežbama kojima su sticali okretnost. Kakva je bila obuka rimskih vojnika vidi se iz sledećeg opisa: „Navikavali su ih da hodaju strojevim korakom... da prevaljuju dvadeset milja za pet sati, a katkad i dvadeset pet. Tokom ovih marševa, morali su da nose teret od šezdeset funti. Terali su ih da trče i skaču pod punom ratnom opremom; u vežbanju su koristili dvostruko teže mačeve, koplja, strele, nego kod običnog naoružanja, a ta vežbanja su bila stalna. Ratna obuka nije bila samo u logoru; i u gradu je postojalo mesto kada su građani odlazili da vežbaju (...Marsovo polje)...“. „Vežbe i vojna obuka su predvorje i venac svih ratnih podviga i slavnih pobeda. U staro doba fizičko vežbanje čak i ples su bili sastavni deo vojne veštine“. To se odnosilo i na vojne komandante i same imperatore, makar u herojsko doba Rimske imperije. Pompej, veliki strateg trči, skače i nosi teret kao i svaki drugi njegov savremenik. Lični primer je nezamenjiv u svim vekovima i vremenima (predratnim, ratnim i poratnim), kao i u svim političkim sistemima, jer ljudi vole velike uzore. „Svaki put kad bi Rimljani poverovali da su u opasnosti ili kada bi poželeli da nadoknade kakav gubitak, bilo je za njih uobičajeno da pooštre vojnu disciplinu“. Jer, ona čini esenciju vojnog poziva.

Iz nekoliko drastičnih primera vidi se kako su Rimljani shvatali i sprovodili disciplinu vojnika. Manlije pomišlja na to da proširi svoju vojnu moć i pogubi sina koji je pogazio njegovo naređenje. Scipion Emilijan uskratio je vojnicima sve što je moglo da ih razmazi. Sula je toliko dobro obučio svoje vojnike, zastrašene ratom protiv Mitridata, da od njega zahtevaju borbu ne bi li okončali vlastite muke. Rimske vojskovođe više su strahovale od besposlenosti vojnika nego od samih neprijatelja. „Tako očvrsli ljudi obično su bili zdravi; kod pisaca ne nailazimo ni na jednu drugu vojsku koja ratuje po raznim predelima, a imuna je na bolesti“. Monteskje navodi da su dezerterstva kod Rimljana bila retka, jer vojnici regrutovani iz srca toliko ponosnog, dostojanstvenog naroda, samouverenog u nadmoć nad ostalima, nisu ni mogli da pomisle na takvo poniženje. Osim toga, kako u početku rimska vojska nije bila brojna, bilo je lako držati je na okupu, jer je vojskovođa mogao da ih bolje upozna i lako uoči mane i disciplinske prekršaje. Drugi autori više naglašavaju da su surove kazne bile prepreka bežanju vojnika iz stroja ili same borbe. „njihova neočekivana pojava ledila je žile u neprijatelju: umeli su da se iznenada pojave, naročito posle nekog neuspeha, u vreme kada su njihovi neprijatelji bili uljuljkani pobedom... svaki Rimljanin, čvršći i ratoborniji od svoga neprijatelja, uvek je računao na samog sebe; razume se – bio je hrabar... obdaren vrlinom koja je osećanje sopstvene snage. njihove su jedinice oduvek bile najbolje disciplinovane, bilo je teško i u najljućoj borbi izbeći njihovo grupisanje ili pometnju u neprijateljskim redovima. Tako se u istoriji stalno nalazi kako, mada u početku nadjačani brojem ili žestinom neprijatelja, uspevaju da izbore pobedu“. Narod koji je nekoj ideji potpuno posvećen mora biti pobednik. Šta je posebno poučno u rimskoj istoriji ratovanja i njihovoj taktici: „Glavna pažnja sastojala se u tome da ispitaju u čemu bi ih neprijatelj mogao nadmašiti i time su posvećivali pažnju. Navikli su na prizore krvi i ranjavanja u gladijatorskim borbama koje su preuzeli od Etruraca“. Još je slavni Platon u delu „Država“ savetovao vladarima da deca vojnika od malena gledaju vežbe i bitke svojih roditelja da bi se navikli na napor, krv i strahote rata, koji će biti njihovo zanimanje. Ono što je posebno oduševljavalo kod rimskih vojskovođa i Rimljana kao vojnika jeste stalna spremnost na promene i hod u susret svim novim izazovima. Onaj ko je spreman da se menja i iz poraza izvlači pouke i prihvata dobrodušne savete istorije, sigurno pripada eliti pobednika. Rimljani su poučan primer za to, dok su bili u usponu snaga i svetske moći. „Oštri mačevi Gala, Pirovi slonovi, samo su jedanput mogli da ih iznenade. Obrušili su se na slabost svoje konjice, najpre zbacujući uzde sa konja kako se njihova prodornost ne bi zaustavila; potom su uveli velite. Kada su doznali za španski mač, odbacili su svoj, razvili su znanje o moreplovstvu. Naposletku, kao što kaže Flavije, „rat je za njih bio vežba razmišljanja, a mir vežba tela“. Rimljani nisu ništa prepuštali slučaju i nastojali su da svaku prednost protivnika – geografsku, ekonomsku ili prirodnu, prigrabe za sebe i nisu propustili priliku da se domognu: „numidskih konja, krićanskih lukova, balearskih najamnika, brodova sa Rodosa. Ukratko, nijedan narod nije se spremao za rat sa toliko opreznosti i nije ga vodio sa tolikom smelošću". Onaj ko živi za ideal, ideju, cilj ili veru mora u odnosu na druge koji su u tome manje predani ili su prepuni sumnje u sopstvene sposobnosti i raznih obzira prema drugima – biti najbolji.