СЛАТКО И ВОДА (Успомени кнежевића Милана М. Обреновића)

Данашњи историчари српског друштва и културе упустили су се у једно посебно занимљиво трагање, у прошлост народног живота у Србији, које треба да им одговори на питање: шта је српски „бренд“? Под тим изразом подразумевају оригиналне националне производе, најпре у производњи напитака и у кулинарству, који су постали у Србији, справљени по изворним старим српским рецептима. Ту су, у првом реду, познати и у свету признати српски алкохолни напици: српска шљивовица, црногорска лоза и неки други специјалитети, који су, увек и свугде означавани као српски, у Србији постали и ту се по одређеним рецептима произвођачa најбоље и справљају.

Један од старијих специјалитета српске кухиње, који је повезан и са добродошлицом госта у посети било ком домаћинству у Србији било је по­служење саслатким и ча­шом хладне во­де. Том чину угошћења код Срба угледни српски лекар Радивој Ј. Вукадиновић обратио је посебну пажњу. Он износи „да у целој Србији, а и у многим местима Босне и Херцеговине, постоји један леп српски обичај. Када коме у посету одете, у које било доба дана, то ће вас домаћица при посети послужити – слатким и во­дом. За слатко се бира увек најбоље и најплеменитије воће и наше га вредне домаћице праве с највећом вољом. Слатко је у Србији тако добро, укусно и лепо по изгледу, да се без претеривања може упоредити са најбољим ’слаткишима’ на Западу. Уз слатко се служи увек и чаша воде. Наше домаћице и на то пазе и уживају кад уз слатко понуде и чашу бистре, хладне и добре воде за пиће.“

Доктор Р. Ј. Вукадиновић даље истиче да се у Србији одомаћио „у неким крајевима нашег народа“, кад се оде у кућу „каквог уваженог свештеника, лекара, професора или трговца“ да изнесу пре подне ракију (и коњак) или после подне вино. Али, то по њему, није право српско угошћење, па чак је и штета здрављу.

„Нема лепшег послужења од слатког и чаше добре, хладне воде, нарочито лети!“ – тврди доктор. „Сви наши Срби из разних крајева“, наставља, „кад нама у посету дођу, не могу да се нахвале нашег слатког“. Па не само наши Срби“, истиче др Р. Вукадиновић, „но и силни странци који послом дођу у посету нашим виђеним људима, описују у својим извештајима и то, како су при посети били послужени изврсним слатком и чашом воде и како им се тај обичај врло допада...“

Часопис „Жена“ је 1912. године пренео у целости позитивно мишљење угледног српског лекара др Р. Ј. Вукадиновића о српском „куваном воћу у шећеру“, које у Србији зову једном реч­ју – „слатко“, а уредница Милица Милетић-Томић обећала је да ће у наредном броју овог женског гласила донети и „упутство“ како се справља добро слатко.

И доиста, како је то напоменуо др Радивоје Вукадиновић, многи странци који су у XIX веку посећивали кнежевину, а потом и краљевину Србију били су пријатно изненађени првим угошћењем које их је у српским домовима чекало, тамо где су долазили; уз топло гостопримство понуђен им је искрени осмех домаћице и на послужавнику – слатко и во­да. Издвојили смо из страних бележака два исписа угледних странаца који о томе говоре.

У време владавине краља Александра Обреновића и краљице Драге у Србији је боравио познати енглески новинар Адолф Смит, који је 1895. године написао серију путописних репортажа о Србији и Србима, обилазећи манастире, села и градове кроз које је пролазио. Нашавши се јуна месеца у Крагујевцу, он је за свој лист „The Philadelphia Evening Telegraph“ написао следеће: „Крагујевац је још познат и као друга столица Кнеза Милоша. Још стоји ту његов ’конак’ и сад служи као дом домандујућем ађутанту и дивизијару, па и као нека врста официрског клуба ил’ касине. На горњем спрату налази се соба у којој је кнез Милош примао службене посете... Цело ме после подне вођаше из куће у кућу, у посету месним првацима. Ту је сад у свакој кући преда ме излазило српско слатко– врло лепа ствар! – са којим се ваља послужити; и ја сам то чинио одбацујући узгред оне чаше ’воде’ које уз слатко иду као начелни протест... Ну, сем слатка бих почашћен још и српским вином и колачима и кавом и веч­но неизбежном цигаром дувана. Отворено признајем да је оно туце оваквих посета и овака част толико урадила за мој даљи апетит, да сам те вечери рахат без вечере у кревет отишао...“

Већ у следећем броју уредништво часописа „Жена“ (бр. 10, 1912, 640–641) објавило је четири рецепта: слатко од лимуна, слатко од поморанџе, слатко од бресака (кајсија и шљива) и слатко од лубенице. Кад је реч о раширености спремања слатка у домаћинствима селa, вароши и градовa у Србији, доктор Вукадиновић је препоручивао: „да све честите домаћице у целом Српству тај лепи обичај у своју кућу унесу. Тим обичајем ће још боље обележити своју кућу као праву српску...“ Познато је – и не тражећи посебне примере – да се слатко од давнина припремало у свакој српској кући. Ко се не би присетио и оних сцена: док је домаћица стављала слатко у тегле, деца су нарочито волела да оближу остатке куваног слатка из шерпе.

На овај весели детаљ подсетио ме карактеристичан пример из недавно изашле књиге Радована Поповића Жи­во­ти без ла­жи, Београд, 2008. У огледу о сликарки Лизи Крижанић (1905–1982), Једно лепо пријатељство, аутор наводи, на страни 137, да је њено право име Драга Марић-Крижанић; „Лиза“ је надимак настао још у детињству: „тепали су јој ’лиза’, јер је волела да ’лиже слатко’.“ Драга Марић-Крижанић, у јавности позната као Лиза, била је једна од најлепших девојака у староме Београду између два светска рата."

У време краља Милана и краљице Наталије Обреновић у Србији је боравио један изузетан гост, познати сликар Влахо Буковац, дошао да наслика портрет краљице Наталије Обреновић. Зато га је краљица Наталија примила на двор где је боравио више дана. И он је као прво послужење добио слатко са чашом хладне воде, што му је остало у пријатном сећању, па је поводом тога у својим мемоарима и ово записао:

„Док је краљица говорила о слици и одијелу, уђе у дворану лакај са сребрним послужавником на коме је био овећи кристални суд са оним изврсним воћним компотом што га у Србији зову ’слатко’. На краљичину понуду латих се жлице и стадох да се помало залажем. Компот је био слађи од меда, па се мени тешко низ грло омицало. Био сам у великој неприлици, јер сам сматрао да један дио тога морам из уч­тивости да поједем. У неки мах, поче да ме облива зној, јер сам осјећао да ћу тешко моћи да и пола тога поједем, а да се какогод не осрамотим. Наједанпут се краљица сва зажари у лицу и прасну у смијех. Уједно ме уч­тиво опомену да, забога, не једем толико ’слатког’, јер да би ми то могло нашкодити. И узе да се жали на дворскога маршала што ме није упозорио на обичај (у истини мало чудноват), да се од тог компота узима само једна жличица и онда залива водом. Ја сам, свакако, у том тренутку одахнуо; па иако ми није било до шале, радо сам се и сам насмијао.

Послужник је, међутим, донио нови компот. Краљица као да је хтјела да ме поучи како се узима ’слатко’, захвати жличицом и принесе устима мало компота, па онда положи жличицу на другу страну послужавника. Сад сам тек схватио краљичин смијех и мој ужас постаде још већи...“

Тако се домаће српско слатко као производ гостољубивих српских домаћица нашло у центру пажње страних гостију. У периоду владавине династије Обреновића видимо да је оно одомаћено на српском двору, и у време краљице Драге, и у време краљице Наталије. Да ли је тако било и код Обреновића који су владали кнежевином Србијом?

Овај скромни детаљ српске гостољубивости не би био од значаја за историју српске књижевности и културе да нема неког одјека и у њима. Пажњу привлачи у том смислу један краћи текст, овде приложен онако како је и објављен, где је, можда, први пут у писаној форми, ђач­ки али спретно, поменуто слатко и вода. Тај мали текст занимљив је не само по причици у којој се слатко и вода помињу, него и по лич­ности која га је на један симпатичан начин у њега уткала.

Наиме, ради се о једном кратком тексту са насловом Децо, и ви ћете оста­ри­ти кад вам време до­ђе, који је написао и потписао млади рано преминули кнежевић Милан М. Обреновић (1819–1839), који је као кнез Србије заменио свог оца, књаза Милоша, задржавши се на престолу само неколико месеци. Поменута прича наводно је превод „с францускога“, како тамо стоји. Превод је урађен, вероватно, под надзором кнежевићевог учитеља француског језика, а објављен у алманаху „Урани(ј)а“ за 1838. годину, штампаном у Београду, у Правителственој књигопечатњи.

У тој краткој причи говори се о томе како је мала Љубица (узето је заправо име кнежевићеве мајке – кнегиње Љубице; можда и по сугестији анонимног француског учитеља!), видећи „једну старицу, сгурену и са штапом у руци, која с великим трудом иђаше“, успела да једном својом хвале вредном детињом услугом освежи и обрадује изнемоглу старамајку. Она је у оближњој „гостилници“, наводи млади кнежевић-преводилац, узела „бутељ и чашу“ и – „по­служије с ’ладном во­дом и сладки­шем“. И даље: „старица, коју је Љуби­ца по­служи­ла водом и сладки­шем била је врло тронута добротом мале девојчице...“ Даљи сиже причице тече складно и наивно, али са доста укуса и може се прочитати, иако није предмет нашег даљег разматрања.

Тако се, ето, чаролијом малог преводиоца једно класич­но српско послужење, које је на српски кнежевски двор увела свакако кнегиња Љубица (од деце и ближњих звана „Нака“), односно српскослатко(„слаткиш“) и ча­ша(х)ладне во­де, нашло у једну „француску“ причицу унесено, онако како је довитљиви учитељ француског желео и онако како ју је млади кнежевић без размишљања у отмени француски оквир превео.

Кнежевић Милан М. Обреновић није дочекао да остари на престолу кнежевине Србије. Умро је млад, већ наредне 1839. године, а весници те тужне смрти били су и неки други документи. Најпре, она позната слика Јована Исаиловића Кнез Ми­лан Обрено­вић на одру (1839), која се налази у Народном музеју у Београду. Најзад, о његовој смрти извештава српску јавност и једна штампана Про­кла­ма­цїя, редак и ретко објављиван документ, у којој се говори: „Са сердеч­нымъ сокрушенї­емъ Намyстничество Княжескогъ Достоинства извhщава савъ Народъ Србскїй, да насъ е надежда кою смо имали о оздравленїю одавно болуюћегъ Княза нашегъ Милана, издала, и да е Он ютросъ у 7 саатїй оставїо земно и преселїо се у небесно жї­лище...“

Ипак, остао је најбоље у сећању и памћењу млади кнежевић Милан, овековечивши у једној поуч­ној причици (да ли „с француског“?) своју добру „Наку“, српску кнегињу Љубицу и њен оригинални освежавајући српски специјалитет, слаткоиво­да, којим се радо у Србији послужујемо и данас.