Портрети Лазаревићевих јунака у приповеци '' Све ће то народ позлатити ''

Садржај :



Портретирање код Лазаревића 2

Портрет Благоја казанџије 3

Портрет капетана Танасија Јеличића 5

Портрет Благојевог сина 7

Остали портрети у приповеци 9




Портретирање код Лазаревића



Лаза Лазаревић је многа своја дела проткао разним описима. Без обзира да ли је њихов предмет човек, природна појава или ентеријер, они су тако верно дочарани да читалац стиче утисак да се и сам налази пред неким пејзажом или особом.

Посебну пажњу је посветио портретирању ликова иако је имао тешке и деликатне услове за портретирање, јер је новелистичка форма спутавала вербални размах, ограничавала простор и време, наметала лапидаран израз и захтевала максималну прегнантност речи.1 Њихов изглед је сликао са више становишта, тако да се портретом истовремено откривају физичка конкретизација, карактерне особине и осећања ликова.

Лазаревић је, сликајући физички изглед јунака, нарочито њихове очи, поглед, покрете и гестове, у ствари сликао њихову унутрашњу страну, темперамент, емоције, мисли и нарав. Тачније, у свом уметничком делу спојио је чулну и психолошку дескрипцију. Елементи портретне дескрипције утичу се у нарацију тамо где им је место и онда када су испољени и запажени. На тај начин се ствара снажан утисак о животности лика и о јединству његовог активног деловања и реактивног понашања.2

Лазаревић је често сликао личности у тренуцима њиховог емоционалног реаговања. Зато су његови портрети врло динамични, а елементи портретне дескрипције често су расути по читавом делу и испреплетани са нарацијом и дијалошким казивањем.

Зато портрети Благоја казанџије и капетана Танасија Јеличића, поред тога што делују као сусрети са стварним људима, одмах изазивају и утисак о дужем живљењу са њима. Са њиховим описом, сагледана је и животна ситуација у којој се налазе.



Портрет Благоја казанџије


На самом почетку приповетке приказана је једна статична слика: ''сунце се расплинуло у прекосавској равници '', '' Сава сањиво отиче'' , ''небом се пружају светле беличасте зраке '', '' сумрак се хвата '', '' лађа не стиже '', '' свет се полако разилази ''.3
У контрасту са овом сликом и смиреним ликовима: кочијашима, гостионичарима, дечку са тврдим земичкама, жени Маринка магазаџије, капетаници са бајатим лицем, стоји врло динамичан лик Благоја казанџије.
Управо због те динамичности, сликан је глаголском дескрипцијом. Употребљени су учестали глаголи у пређашњем несвршеном времену, али и прилози који стоје уз ове глаголе и још боље дочаравају Благојеву узнемиреност и нестрпљивост: '' цео дан нестрпљиво ходаше '', '' сваки час запиткиваше '', '' обрташе се непрестано '', '' улажаше у станичну гостионицу '', '' усплахирено истрчаваше ''.
Својим нестрпљивим ходањем и наглим покретима казанџија показује своје унутрашње стање. Понаша се '' као да га цела снага сврби '', ''као да ће одоцнути ''.5 Он све то чини да би побегао од црних мисли, да би заборавио оно што му изједа душу, да не би мислио на повреду коју му је син задобио у рату. Нажалост, не успева у томе. Зато је толико нестрпљив да види свога сина, да види да ли је повреда толико озбиљна. Иако је добио писмо да није ништа страшно, у дубини душе зна да није тако, зна да је нешто много горе. Управо га та мисао тера на такво понашање, на емоционалну тензију и кинетичко савлађивање простора. Управо због тога тако често '' упире поглед преко мирне Саве ''.6 Тај тренутак писац користи да сагледа Благојево лице:

'' Његово лепо избријано, чисто лице, с лаким површним борама, налик на оне облачке у ћилибару, са седим золуфима и брковима, стајаше некако у контрасту с маленим, плавим, ведрим очима, које живо, па ипак с поуздањем, скакаше с једног предмета на други ''.