Кратка историја српске књижевности

1 Стара књижевност


• Почеци српске писмености
• Темељи средњовековне културе
• Књижевност епохе Немањића
• Позни средњи век
• Књижевни рад под Турцима

У словенским сеобама на Балкан у току 6. и 7. века Срби су се највећим делом сместили у планинској унутрашњости западног дела Полуострва, заузевши тако средишњи положај између источне и западне скупине јужнословенских племена. Тај смештај одиграће значајну улогу у историји и култури српског народа.
У домаћим и страним изворима средњега века као српска важила је не само област у унутрашњости – Србија у ужем смислу, коју византијски историчар 10. столећа Константин Порфирогенит назива Крштеном Србијом – него и приморске покрајине Захумље, Травунија и Дукља, које су у раном средњем веку биле самосталне или полусамосталне а касније ће све ући у састав најважније српске политичко-правне формације средњег века, државе Немањића. Првобитна Босна пак, која се простирала у горњим токовима река Босне и Врбаса, налазила се у саставу српске државе до 10. столећа, када се одвојила од источне области, Рашке, и почела се развијати као самостална држава.
Упоредо с тим политичким збивањима, у којима су се првобитне државне јединице спајале и поново раздвајале, текли су дубљи процеси етнополитичког и културног формирања народа, чији се појавни облици, услед недостатка писаних докумената, једва могу назрети. У дотицају с позноантичким, хеленским и романским светом, нарочито после примања хришћанства, Срби су се почели мењати и цивилизовати. Тај процес текао је споро, спорије у унутрашњости него на периферији, и спорије, по свој прилици, него код других јужнословенских племена, која су се сместила ближе средиштима тадашњег културног света. Он је захватио углавном горње слојеве друштва, док се обичан пук у бити мало мењао, нарочито онај у дубљој унутрашњости, у планинском подручју, где се првобитно налазило језгро његово. У каснијим бурним историјским збивањима то ће подручје постепено губити некадашњи политички значај, али ће становништво што га је настањивало и даље остати цивилизацијски најконзервативнији и демографски најактивнији део народа. Ту ће се најдуже очувати пагански обичаји и веровања као и прастари облици усменог народног стваралаштва који ће допринети до најновијег времена и послужити као један од основних елемената за духовни препород српског народа и стварање модерне српске нације.
Дубљем продору културе међу Србе и дуге словенске народе сметале су и језичке баријере. Једини културни језици Европе тог доба били су грчки и латински; они су имали своја уређена писма, једино су на њима писане књиге, њима се служило и проповедало у црквама. Тек када су добили сопствено писмо и стали писати књиге на свом језику, Словени су могли широко прихватити савремену хришћанску културу и сами јој током средњег века давати значајан стваралачки допринос.


Почеци српске писмености

Творци словенске књиге били су два учена Грка из Солуна, Константин (у монаштву Ћирило) и Методије. Они су научили словенски језик од македонских Словена из околине Солуна, мисионарски рад започели су у Моравској 863. године, а затим га проширили на суседну Панонију. Њихови ученици, пошто су након Методијеве смрти (885. г.) протерани из Моравске, разишли су се по земљама словенског југа и у новим, повољним приликама развили су, раширили и довели до коначне победе дело својих учитеља. Нове школе словенске књиге, од којих су најважније охридска, у Македонији (за њу је везан рад Климента и Наума, најистакнутијих ученика солунске браће) и преславска, у источној Бугарској, постале су жаришта из којих се ширила словенска књига и хришћанска мисао по земљама словенског југа и истока.
Делатност Ћирила и Методија и њихових ученика, без обзира на место и државу где се развила, имала је општесловенски карактер. Општесловенске су и најважније тековине њиховог рада: словенска писма, глагољица и нешто познија, ћирилица, први словенски књижевни језик, у науци назван старословенским, и књижевност створена на њему. Ћирило-методијевско наслеђе постаће заједничка основа свих књижевности црквенословенског круга, међу њима и српске; њих ће вековима повезивати заједнички књижевни језик и јединствена православно-византијска културна оријентација.
У време када су деловали Ћирило и Методије у Србији је владао кнез Мутимир, за чије се владавине хришћанство дефинитивно утврдило међу Србима. Има индиција да је тај догађај повезан са словенском мисијом у суседној Панонији. Томе у прилог говорило би једно писмо папе Јована VIII кнезу Мутимиру у којем се српски кнез позива да своју земљу у црквеном погледу подреди панонској дијецези, на чијем је челу стајао Методије. Је ли тада дошло до продора словенске књиге међу Србе или се то догодило, касније, из словенских културних жаришта у Македонији и Бугарској, остаје отворено питање. У првих неколико векова постојања словенске писмености има свега неколико споменика који су, судећи по језику, потекли с нашег тла: глагољско Маријинско јеванђеље из 11. века, два одломка из Апостолских дела, писана такође глагољицом и позната под називом Гершковићев односно Михановићев одломак (први од њих неки стављају у 11. век). О постојању словенске писмености на нашем терену говоре и сачувани епиграфи: – Темнички натпис (10-11 век), Хумска плоча (10-11 век), Плоча судије Градише (12. век), Натпис на плочи у Полицама крај Требиња (друга половина 12. века). Најстарији споменик народног језика јесте писмо босанског бана Кулина Дубровчанина из 1189. Оно је, као и сви споменути епиграфи, писано ћирилицом. Из исте епохе потиче и најстарија ћирилска књига српске редакције, јеванђеље захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Написано на пергаменту лепим, крупним словима тзв. уставне ћирилице и украшено стилизованим иницијалима и минијатурама у боји и злату, Мирослављево јеванђеље јесте не само најстарија него и најлепша српска књига средњег века. Њене језичке особине показују да је српска редакција старословенског језика добила завршни облик.
Српска редакција (или рецензија) настала је на исти начин као и дуге редакције старословенског језика, бугарска, руска, македонска, хрватска: прилагођавањем језика старословенских текстова домаћем (из)говору. Књижевници су, преписујући споменуте текстове, изостављали све оне знакове за које нису постојали гласови у њиховом говору или су их мењали сагласно променама извршеним у живом језику. Дефинитивно уобичајене током 11. и 12. столећа, те су редакције постале језици словенских средњовековних књижевности. Оне све чине заједнички црквенословенски језик, чија се српска варијанта у науци назива српскословенским (док се назив старословенски – негде проширен у староцрквенословенски – употребљава за изворну верзију тог језика).
Упоредо с тим језиком, иако у много мањој мери, користи се и говорни језик, нарочито у правним документима, тако да је за српску, као и за остале црквенословенске књижевности средњег века, карактеристична диглосија (двојезичност). У Србији је током читавог средњег века говорни језик (који се у науци назива старосрпским) у функцији књижевног био сасвим споредан, за разлику од Хрватске и Босне, где је народни говор врло рано почео преовлађивати у писаним споменицима и постепено потискивати црквенословенски.
О раним почецима књижевног рада у зетско-захумском приморју говори и латински спис из друге половине 12. столећа Regnum Slavorum (Краљевство Словена), односно Летопис попа Дукљанина, како се овај спис – преведен, по изјави анонимног аутора, католичког свештеника из Бара, са словенског изворника – обично назива. У то дело ушли су у скраћеном облику и неки ранији списи од којих се посебно спомиње књига о подвизима св. краља Владимира. Дукљански летопис излаже, у облику родослова владара, историју наших земаља од доласка Словена до средине 12. столећа. Он је, нарочито у првом делу, пун поетских прича и легенди – прича о љубави и страдањима Владимира и Косаре најлепша је и најпознатија од њих – у којима налазимо препричана народна предања а можда и трагове ишчезле епске поезије. Други део списа, где је реч о догађајима из ближе прошлости, одликује се снажним осећањем стварности, тако да ово дело – написано на рђавој латинштини и, уз то, мисаоно и стилски крајње сиромашно – сведочи о свом времену живље, потпуније и, упркос легендама и огрешењима о фактографију, веродостојније од већине других, уметнички и културноисторијски значајнијих дела наше старе књижевности.