Гласовне промене

Непостојано A

Непостојано А је гласовна промена при којој овај самогласник у једном облику речи се јавља, а у другом облику исте речи нестаје. У шали бисмо могли рећи: сад га видиш, сад га не видиш. Узрок овој појави треба тражити у далекој прошлости кад се овај "полувокал" друкчије изговарао и писао(ъ), те је у српском замењен вокалом А: ПАС (кер), а у хрватском ПЕС, али то је тема за студенте и професоре језика српског.
Примери:

номинатив једнине МОМАК
номинатив једнине ДЕВОЈКА
номинатив једнине ПАС


генитив једнине МОМКА
генитив множине ДЕВОЈАКА
генитив једнине ПСА

Ова гласовна промена јавља се:

● у номинативу једнине и генитиву множине великог броја именица мушког рода:
СТАРАЦ / СТАРЦА / СТАРАЦА
ГЛУМАЦ / ГЛУМЦА / ГЛУМАЦА....

● у генитиву множине неких именица женског и средњег рода:
ДЕВОЈКА / ДЕВОЈАКА, ЦРКВА / ЦРКАВА
СРЕДСТВО / СРЕДСТАВА...

● у номинативу једнине неких придева мушког рода:
ХРАБАР / ХРАБРА, ПЛИТАК / ПЛИТКА,
ВРЕДАН / ВРЕДНА, ДОБАР / ДОБРА....

● у радном глаголском придеву неких глагола:
МОГАО/МОГЛА, ИШАО/ИШЛА,
РЕКАО/РЕКЛА, ДИГАО/ДИГЛА....

Напомена: неправилно је: МОГО, ИШО, РЕКО, ДИГО...

Добро је знати да ова гласовна промена проузрокује друге гласовне промене, на пример - палатализацију: ПАЛАЦ/ ПАЛЧЕВИ (Ц испред себе има непостојано А и мења се у Ч.

Палатализација

Палатализација је гласовна промена по којој се задњонепчани сугласници К, Г и Х мењају у предњонепчане Ч, Ж и Ш

● испред Е у наставку за нови облик речи, и пред И у наставку за нову реч, као и иза непостојаног А.

Примери кад К, Г и Х испред Е у наставку за нови облик речи прелазе у Ч, Ж и Ш:

● номинатив ЧОВЕК, вокатив ЧОВЕЧЕ; номинатив ДРУГ, вокатив ДРУЖ Е
номинатив ДУ Х вокатив, ДУШЕ

Примери кад К, Г и Х испред И у наставку за нову реч прелазе у Ч, Ж и Ш:

ЈУНАК + ИНА = ЈУНАЧИНА ДРУГ + ИНА = ДРУЖИНА

ДУХ + ИНА = ДУШИНА (аугментатив)

Палатализација је и у случајевима кад се зубни сугласници З и Ц иза непостојећег А и испред Е и И мењају тако што З пређе у Ж, а Ц - у Ч.

Примери:СТАРАЦ - СТАРЧЕ,
ЗЕЦ - ЗЕЧИНА, КНЕЗ - КНЕЖЕВИ
ВИТЕЗ - ВИТЕЖЕ....

Пажња:

Присвојни придев од властитих именица које се завршавају на КА и ГА примери су где долази до одступања од ове гласовне промене. Правилно је једино: Лука -Лукин,
Невенка - Невенкин, Драга - Драгин итд

Међутим, кад су у питању именице које имају наставак ИЦА,Ц прелази у Ч:Милица - Миличин, Драгица - Драгичин итд.

Сибиларизација

Ова гласовна промена добила је име по сугласницима Ц, З и С који се у науци о гласовима називају сибиланти.

СИБИЛАРИЗАЦИЈА је гласовна промена по којој задњонепчани
сугласници К, Г и Х мењају се у зубне Ц, З и С испред И у наставку за нови облик речи или нову реч:

Мењају се К у Ц, Г у З и Х у С

Примери: ЈУНАК+И= ЈУНАЦИ, ИЗЛОГ+И = ИЗЛОЗИ,
СИРОМАХ+И= СИРОМАСИ

СИБИЛАРИЗАЦИЈА се врши у дативу и локативу једнине именица женског рода чија се основа завршава на К, Г и Х ● номинатив МАЈКА, НОГА, СВРХА

● датив и локатив МАЈЦИ, НОЗИ, СВРСИ;
● номинатив ЂАК/ ЂАЦИ, ИЗЛОГ/ ИЗЛОЗИ, МОНАХ/ МОНАСИ;
● датив и локатив множине: ЂАЦИМА, ИЗЛОЗИМА, МОНАСИМА;
● вокатив множине: ЂАЦИ, ИЗЛОЗИ, МОНАСИ;
● инструментал множине: ЂАЦИМА, ИЗЛОЗИМА, МОНАСИМА;
● у императиву неких глагола: пећи (инфинитивна основа пек+и = пеци!), лећи (инф. осн. лег+и = лези!)....

Ова гласовна промена се не врши:

● у личним именицама( Ленка / Ленки, Олга / Олги, Фидрих / Фидриху);
● у неким заједничким именицама:
воћка / воћки, лига / лиги, психа /психи, као и оним где би очито дошло до забуне кад би се извршила сибиларизација: дека - деки, а не деци, сека - секи, а не сеци, владика - владики, а не владици итд.

Јотовање

Јотовање је гласовна промена по којој се сонант Ј спаја са непредњонепчаним:

З, С, Д, Т, Н, Л, К, Г и Х грaдeћи предњонепчане:
Ж, Ш, Ђ, Ћ, Њ, Љ и Ч.

Примери: ЈАК+ЈИ= ЈАЧИ,
ДУГ+ЈИ = ДУЖИ, ТИХ+ЈИ = ТИШИ, БРЗ+ЈИ = БРЖИ итд.
Група П+Ј даје ПЉ (скуп+ји=скупљи); Б+Ј даје БЉ (груб+ји= грубљи); група М+Ј даје МЉ ( дим+јена = димљена); група В+Ј даје ВЉ (сув+ји = сувљи.

Пажња:

Често се греши у компарацији придева, правилно је:
строг+ји = СТРОЖИ, а не строжији;
вис(ок)+ји = ВИШИ, а не вишљи;
тесан+ји =ТЕШЊИ, а не теснији;
бесан+ји = БЕШЊИ, а не беснији.

Јотовање се не врши у следећим речима: дјевојка, медвјед, дјеца, дјед, гдје, тјерати, полетјети.

Једначење сугласника по звучности

Кад се два сугласника различита по звучност (звучан и безвучан) нађу један уз другог морају се изједначити и то тако што се први управља према другом.
Ова гласовна промена зове се једначење сугласника по звучности.
Да се подсетимо звучне сугласнике откривамо помоћу следеће реченице: Било Где Добар Ђак Жели Џиновско Знање.

звучни су: Б, Г, Д, Ђ, Ж, Џ, З
безвучни: П, К, Т, Ћ, Ш, Ч, С

Безвучне парњаке открили смо изговарајући звучне шапатом; остала су још три безвучна који немају парњаке: Хајде, Цуро, Фризеру!
Х, Ц и Ф немају парњаке, али утичу на промену. Погледајмо следећи пример; глагол РАСФОРМИРАТИ је настао од префикса РАЗ + ФОРМИРАТИ. Ту се једно звучно З нашло испред безвучног Ф и пошто се први управља према другом, да би се изједначили, З ће заменити његов безвучни парњак С. Придев БЕСКОНАЧАН настао је од предлога БЕЗ и придева КОНАЧАН. Опет се звучно З - нашло испред једног безвучног, у овом случају: К и прелази у свој безвучни парњак С. Наравно, није увек први сугласник звучан, али поступак је исти: први се управља према другом. Ево примера; именица СВАДБА настала је од основне именице СВАТ и наставка БА. Сад се једно безвучно Т нашло испред звучног Б и пошто важи правило да се први управља према другом, замениће га звучни парњак Д. У говору гласовна промена једначење сугласника по звучности се одвија увек, јер је готово немогуће истовремено изговорити један звучни, а други безвучни сугласник. Међутим, у писању има одступања, па се Д испред С и Ш не замењује безвучним Т. Правилно је писати: надсвирати, предсказати, председник, подшишати итд.

Једначење сугласника по месту творбе(изговора)

Кад се зубни сугласници С и З нађу испред предњонепчаних - мењају се у најсродније: С у Ш, а З у Ж, ово се још боље види у латиници јер S и Z добијају кукицу: Š, Ž. Да погледамо на примеру именице НОШЊА. Ова именица настала је од глагола НОСИТИ одакле је узет корен речи НОС и додат наставак ЊА. Како се зубно С нашло испред предњонепчаног Њ, замењено је најсроднијим предњонепчаним, а то је Ш.

Ова гласовна промена врши се и у случајевима кад се надзубно Н нађе испред усненог Б и П и мења се у уснено М. Погледајмо примере: придев СТАМБЕНИ настао је од именице СТАН и наставка БЕНИ. Пошто је то тешко за изговор, долази до промене у којој надзубно Н прелази у уснено М јер је и Б уснени сугласник по месту творбе. Правилно је: ИМПУЛС, ПОМФРИТ, БОМБОНА, СИМБОЛ, ИМПЕРАТОР, ИМПЕРИЈА, ИМПЕРФЕКАТ, ИМПРЕСИЈА...

ПАЖЊА:

С и З се не мењају испред Љ и Њ у речима: РАЗЉУТИТИ, ИЗЉУБИТИ, ПОСЉЕДЊИ и сл.
Н се не мења испред Б и П у речима: СТРАНПУТИЦА, ЈЕДАНПУТ, ВАНБРАЧНИ, ЦРВЕНПЕРКА и сл.

ПРОМЕНА Л у О

Ова гласовна промена одиграла се крајем 14-ог века. Свако Л које се нашло на крају речи или слога прелазило је у О.

Данас ову гласовну промену најчешће запажамо у радном глаголском придеву мушког рода једнине: радио, певао, играо, свирао, дошао итд. Некад су ови облици гласили: радил, певал, играл, свирал, дошал. Л се, дакле, нашло на крају речи и прешло је у О. У облику множине мушког рода као и у облицима женског рода и множине и једнинеЛ није било на крају речи, па је остало. Примери: радили, радиле, радила...
Ову гласовну промену запажамо у номинативу једнине неких придева;

номинатив: бео, дебео, кисео, весео

датив: белом, дебелом, киселом, веселом:

* у номинативу једнине неких именица:
део/ дела, пепео/ пепела, петао/ петла итд.
* у свим падежима, осим номинатива једнине и генитива множине именица које се завршавају на ЛАЦ:
гледалац/ гледаоци, гледалаца спасилац/спасиоци, спасилаца итд.
Ова гласовна промена не врши се у речима: болница, стрелац, белац, неваљалац, зналац, молба, школски итд. јер би дошло до забуне. Уз то новонастале речи у тренутку кад је ово правило престало да важи задржале су Л, па имамо дублете: СТО/СТОЛ, ТОПАО/ТОПАЛ, ВО/ВОЛ, СОКО/СОКОЛ итд. Речи које смо преузели из других језика, такође, имају само Л: ђенерал, генерал, маршал, журнал, фудбал, опал, метал, бокал, конзул итд.

Губљење сугласника

Наш језик не трпи гомилање сугласника јер их је тешко изговорити. Ова гласовна промена врши се најчешће у сугласничкој групи СТН која је резултат гласовне промене непостојаногА , па том приликом "настрада" сугласник Т. Тако, рецимо, у номинативу једнине придева ПОСТАН мушког рода, ове гласовне промене нема, али у генитиву једнине кад "излети" непостојано А имамо облик ПОСТНОГ, па Т, ради лакшег изговора, губи се и настаје облик ПОСНОГ. Ту појаву запажамо и у номинативу једнине истог придева женског рода ПОСНА. Губљење сугласника јавља се пошто се у творби речи изврше гласовне промене: једначење сугласника по звучности, а потом и једначење сугласника по месту творбе, и напокон долази до губљења сугласника; тако у глаголу ИШАРАТИ имамо све три промене. Наиме, овај глагол се гради од предлога ИЗ и глагола ШАРАТИ. Ту запажамо да се звучно З нашло испред безвучног Ш, те се по правилу једначења по звучности звучно З управља према другом безвучном Ш и прелази у свој безвучни парњак С; сад имамо овакав облик ИСШАРАТИ, где настаје нов проблем: зубно С нашло се испред предњонепчаног Ш, и мора се са њим изједначити ( једначење сугласника по месту творбе) -тако што ће С прећи у најсроднији - предњонепчани, а то је Ш. Сад имамо облик ИШШАРАТИ, где су се нашла два иста сугласника Ш један до другог и тако настаје и трећа гласовна промена губљење сугласника. Ова гласовна промена јавља се и у грађену изведених речи ( СЛАДОЛЕД +ЏИЈА= СЛАДОЛЕЏИЈА), јер се сугласник Д већ налази у сливеном сугласнику Џ. Ово се још боље види у латиници: SLADOLED+DŽIJA= SLADOLEDŽIJA. Сличну ситуацију имамо у дативу и локативу једнине именице ПРИПОВЕТКА. Кад се К испред наставка за облик И по гласовној промени сибиларизацији промени у Ц (ПРИПОВЕТЦИ) - долази до губљења сугласника Т јер се већ садржи у сливеном сугласнику Ц (ТС). Овде морам нагласити да су исправни облици: ПРИПОВЕЦИ и ПРИПОВЕТКИ, али - неисправан је облик ПРИПОВЕТЦИ.

Одступања од ове гласовне промене су:

у суперлативу придева НАЈЈАЧИ, НАЈЈЕДРИЈИ, НАЈЈАСНИЈИ итд.
у неким сложеницама: ВАННАСТАВНИ, ОТЦЕПИТИ, ПРЕДДРЖАВНИ итд.;
код именица страног порекла са наставком КИЊА и придева са наставком НИ: финалисткиња, протестни, аористни итд.

Асимилација самогласника

Асимилација (лат.): 1. изједначење, претапање једног народа у други (нпр: Срба у Мађаре у Сегедину);2. грам. једначење гласова. Могао бих и о примарном значењу ове речи да вам причам, али овог пута, задржаћу се на секундарном значењу ове речи, тј. о асимилацији самогласника у српском језику. Свима су познате придевске присвојне заменице МОЈ и ТВОЈ. Генитив једнине гласи: МОЈЕГА и ТВОЈЕГА, а исправни су и облици: МОГА и ТВОГА. Е, сад да видимо како је до ових новијих облика дошло. Прво се "изгубило" нестабилно Ј, па су настали облици МОЕГА и ТВОЕГА. Овде се на асимилацију неотпорно Е попут Срба у Сегедину преобразило у О. Тако су настали нови облици МООГА и ТВООГА, и напокон је дошло до нове гласовне промене САЖИМАЊА САМОГЛАСНИКА (ВОКЛАЛА). Овде ћемо да завршимо са гласовним променама уз напомену да се од гласовне промене сажимања вокала одступа у следећим случајевима: ПООЧИМ, ЦРНООК, ЗООЛОГИЈА, ПООДМАЋИ, САМООДБРАНА, АНТИИСТОРИЈСКИ и сл.

Напомена:

Вукову крилатицу "Пиши као што говориш, а читај како је написано" не треба држати здраво за готово, јер се, рецимо, пише: Стојим пред кућом, а чита се: Стојим преткућом.
Овде је очигледно у изговору дошло до гласовне промене једначења сугласника по звучности. Има још примера, а мало простора да их све наведем.