Uvod

 Veliki teret javnog trošenja i mera u kojoj ono povećava troškove u privredi Srbije dobro su poznati i ne iziskuju opse.nu argumentaciju. Iscrpne i pouzdane informacije o obimu i strukturi tog trošenja pružaju pre svega zvanične publikacije Ministarstva finansija Republike Srbije. statistički bilten, zvanični dokumenti i analitičke studije koji i u .iroj javnosti stiču sve veći renome, uveliko se citiraju i nesumnjivo vrše lako prepoznatljiv uticaj. Već i letimičan pogled na te različite publikacije omogućava da se zaključi da nam je dr.ava daleko najkrupniji i najmoćniji akter u raspolaganju resursima i da mnogo toga .to se odvija u na.oj privredi i društvenoj zajednici kao celini zavisi od opredeljenja dr.ave i odluka postredstvom kojih, razume se uz oslonac na prinudu, poseže u raspoloživi dohodak i ostvaruje njegovu dalekosežnu preraspodelu. Pojam javnih sredstava, o kome je reč u ovom tekstu, definisan je u širem smislu. On prirodno obuhvata sve kategorije poreskih prihoda, ali i ostale da.bine iza kojih stoje mehanizmi dr.avne prinude kao što su primanja organizacija obaveznog socijalnog osiguranja sa poznatim sastavnicama penzijskog i invalidskog osiguranja. Tu su zatim prihodi od privatizacije, međuarodne donacije, prilivi po osnovu javnog (posebno inostranog) zaduživanja i mogući prihodi po osnovu kreiranja novčane mase. Paralelno sa prihodima valja pomno pratiti i pažljivo razmatrati i rashode jer oni u pribli.no istoj meri predstavljaju materijalnu osnovu državne moći i jednako snažan skup instrumenata putem kojih dr.ava utiče na privredu, a raspodelu markantno odvaja od obrasca koji bi proistekao iz tržišnih i njima primerenih regulativnih mehanizama.
 

1. Fiskalno opterećenje i njegova profesionalna i opštedruštvena percepcija

O neodmerenom fiskalnom opterećenju privrede rekla je svoju argumentovanu i nepobitnu reč i struka i najšira javnost. Ni u stručnoj ni u široj javnosti nema kolebanja kad je u pitanju ocena velikih fiskalnih nameta i njihovih nepovoljnih razvojnih učinaka. Budući da je ocena prevelikog troška države i njenih zama.nih redistributivnih zahvata tako uverljivo formulisana na raznim nivoima stručnosti, neposredno sledi da ovde nije ostalo mnogo toga da se dokazuje. Dovoljno je tek ukazati na različite i brojne ocene koje su u širokom opticaju, a potom se pozabaviti krupnijim implikacijama visokog učešća fiskalnih nameta i javne potrošnje u dru.tvenom proizvodu ove zemlje. Strategija prezentacije ovih markantnih činjenica biće stoga veoma jednostavna. U prvom pododeljku ovog odeljka biće istaknut mali broj probranih i karakterističnih činjenica, a u drugom, ne.to obimnijem, neke sna.ne i doista upečatljive reakcije na fiskalni teret za koji se ne bi moglo reći da je dugoročno održiv.
 

2. Fiskalno opterećenje društva: neke karakteristične činjenice

 Teret javnih dažbina lako se sagledava iz praktično svih dokumenata i studija koje produkuje i redovno objavljuje MFIN. U bilo kom redovnom mesečnom Biltenu javnih finansija (npr. MFIN 2007b, s. 22, a potom ss. 24-47 i 50-4) mogu se naći sređene cifre koje ne mogu a da ne proizvedu duboku impresiju u vezi sa istinski impozantnom masom sredstava koja na razne načine ubira i preraspodeljuje dr.ava posredstvom svojih brojnih agencija. Analitičke studije urađene u MFIN-u i objavljene u njegovoj re.iji (npr. MFIN 2007a, 21-41) daju u tom pogledu jednu kolekciju vi.e sintetizovanih uvida, pa je i utisak o meri u kojoj dr.ava raspola.e tokovima proizvedenih dobara i usluga utoliko upečatljviji. Za oblikovanje razumljive i ilustrativne predstave o razmerama dr.avnog posezanja u tokove kreiranja i, posebno, redistribicije proizvoda i dohotka posebno su pogodni memorandumi o bud.etu i ekonomskoj i fiskalnoj politici koji već predstavljaju respektabilnu seriju i o va.nim aspektima dr.avne politike pru.aju operativno pogodne uvide ne samo skup.tini i njenim telima nego i naj.iroj javnosti. [1]Tako se u jednom od ovih novijih memoranduma (MFIN 2007c, ss. 30, 34-5) mogu naći sintetičke cifre koje o zahvatanjima i intervencijama dr.ave govore rečitije od bilo kakvih verbalnih komentara. Za 2007. godinu procenjeno je da su ukupni dr.avni prihodi (uključujući i ne osobito velike kapitalne prihode ali bez kapitalnih transakcija) dosegli čitavih 40,1% bruto domaćeg proizvoda (BDP), a da je na poreske prihode od tog iznosa otpalo 35,4%, odnosno blizu 90% javnih prihoda. Ukupni rashodi i izdaci našli su se na približno istom nivou i izneli 40,6% implicirajući konsolidovani deficit od 0,5% BDP-a. Doduše, u jednom od novijih biltena (MFIN 2007b, s. 22) sadr.ana je informacija o pozitivnoj

vrednosti konsolidovanog bilansa za prvih 11 meseci, i to na nivou od nepunih 2% BDPa. Ovim je usput ilustrovana nagla.ena nestabilnost čak i ovako va.nih makroekonomskih pokazatelja, ali poenta je na (relativno) velikoj masi dru.tvenog proizvoda koja biva aproprisana, a potom i redistribuirana u dr.avnoj re.iji. Od značaja je da se i u ovom kontekstu naglasi da se moć dr.ave uspostavlja i ispoljava kroz obe kategorije, i kroz prihode i kroz rashode. Ekonomski i finansijski tokovi se svode na istu resursnu masu, ali se moć javne vlasti (re)produkuje posve nezavisno po osnovu prihoda i po osnovu rashoda. Ta moć se jednom ispoljava prilikom fiskalnih aproprijacija, a potom još jednom, i to kroz zasebne mehanizme, prilikom formiranja izdataka i trošenja ubranih resursa. Ako u obračunu relativnog fiskalnog opterećenja BDP-a tokovi prihoda i rashoda i nisu aditivni, oni se u jednom širem smislu pokazuju kao aditivni kad je reč o formiranju moći zasnovane na upravljanju prisvojenim resursima. Drugim rečima, država uspostavlja i ispoljava svoju moć najpre prilikom prisvajanja dohotka u obezbeđivanju svojih prihoda, a potom jo. jednom prilikom alokacije i tro.enja tako ubranog dohotka[2].

 

3. Fiskalni teret i njegova refleksija u struci i javnosti

 Veliko fiskalno opterećenje nije moglo da promakne onom delu profesije koji je usmeren na praćenje makroekonmskih kretanja i proučavanje njihovih determinanti i implikacija. To je u stvari postala jedna od najfrekventnijih i najsna.nije intoniranih tema u svekolikoj tekućoj naučnoj produkciji iz oblasti makroekonomske analize i ekonomske politike. Tako su S. Stamenković i njegovi saradnici u nekoliko navrata, zapravo u praktično svakom ambiciozno i temeljno postavljenom sagledavanju makroekonomske situacije (npr. Stamenković et al. 2005), daleko najviše pažnje, a svakako nisu izostali ni odgovarajući rezultati i uvidi . usmeravali upravo na tokove dr.avnog finansiranja i krupne op.teprivredne rizike koji iz njih proističu. Isto to pitanje jednako sna.no je nagla.eno i u njegovom samostalnom (ovoga puta bez saradnika) radu o situaciji tokom 2006. i izgledima za narednu godinu (Stamenković 2007). Još više su na fiskalne tokove i njihovu neusaglašenost sa op.tom makroekonomskom situacijom usredsređeni oni specijalizovani radovi (Raičević et al. 2005) koji su isključivo okrenuti tokovima državnog finansiranja. Pored nesumnjivih rizika koji mogu da proisteknu iz eventualnog (konsolidovanog) bud.etskog deficita, oni sna.no upozoravaju i na krupne opšteprivredne hazarde koji rezultiraju iz same (relativno gledano) velike mase oporezivanja i trošenja; (pre)veliko učešće javnih prihoda i rashoda u BDP-u može da bude izvor razornih impulsa nestabilnosti čak i kad su oni uravnote.eni i kad deficita nema. Sna.nu argumentaciju u istom duhu ponudio je i M. Kovačević. Među najefektnije njegove poente spada upozorenje o pogubnoj destruktivnosti preterane ekspanzije javne potro.nje; čak su i projekcije stopa rasta upadljivo asimetrične u smislu da se predviđa osetno veća stopa rasta dr.avnih izdataka u odnosu na projekciju stope rasta BDP-a, izvedenu u okviru istog modela i sa metodologijom koja osigurava uporedivost.

Takav prolom trošenja ne može a da ne poremeti odnose tra.nje i ponude na agregatnom nivou. Inflacione tendencije koje iz tog debalansa moraju da proisteknu utoliko su opasnije ukoliko su još u .ivom sećanju dve nedavne hiperinflacije i razorne turbulencije koje su iz njih izvirale. Osetljivost na inflacione poremećaje i drastično erodirani kredibilitet imaju za posledicu da i umerena povećavanja cena mogu da dovedu do krupnih poremećaja jer se u interakcije generisane naru.enom ravnote.om uključuju i destabilizujući psiholo.ki činioci. Mnogo je segmenata u privredi na kojima ono .to se očekuje biva i ostvareno, i to prvenstveno i baš zbog toga što se očekivalo. Samoispunjavajući potenicjal očekivanja ovde je verovatno jači nego na bilo kom drugom segmentu. I Kovačević skreće pa.nju na okolnost da komotna fiskalna politika prebacuje prevelik teret na monetarnu politiku, ali usput nagoveštava, vi.e u vidu jedne jedva uočljive aluzije, da u jednoj dolarizovanoj privredi dometi monetarne politike mogu da budu osetno ispod nivoa kakav se očekuje u manje izokrenutim okolnostima. Dobar kontekst za proučavanje odveć ekspanzivne državne potrošnje pružala su i izučavanja tranzicije i pratećih poteza na planu institucionalnog prilagođavanja. Tako P. Đukić upozorava da je strategija i politika privatizacije bila smeštena u naglašeno populistički ambijent i da su razne komponente javne politike kumulativno i sinergetski delovale u smislu generisanja sna.nih inflacionih impulsa. [3]Među njegovim poentama za ovo su razmatranje posebno relevantne sledeće dve. Prvo, na planu unutrašnje stabilnosti, tj. u pogledu stope inflacije, znatno smo lošiji od onih zemalja u tranziciji sa kojima možemo smisleno da se poredimo; on podseća da se dvocifrena inflacija, uporediva sa našom, javlja u malom broju zemalja u tranziciji kao što su Bugarska i Latvija. Drugo, opredeljujuće i ključno izvori.te inflacionih impulsa jeste neobuzdana javna potro.nja. Inflacioni pritisci koji izbijaju iz nedovoljno disciplinovanog fiskalnog sistema toliko su snažni da centralnu banku dovode u delikatnu situaciju da, zarad kakvog-takvog odr.avanja inflacije u delimično podno.ljivim okvirima, mora da pribegne neuobičajeno rigoroznim merama, i to merama koje su čak i za nju skupe u smislu veoma lo.ih posledica po njen sopstveni bilans. Dakako, mnogo je važnija činjenica da su te mere, zbog izrazite restriktivnosti, skupe za NBS a, u perspektivi i za dr.avu : tako restriktivna monetarna politika ne može a da se nepovoljno ne odrazi na stopu rasta i zaposlenost. Deficijentnost u domenu rasta i ekspanzije zaposlenosti a to je deo šireg problema zabrinjavajuće krupnog izostajanja nasušno potrebnih performansi u mobilizaciji resursa . ostajala je u političkim porukama u drugom planu sugeri.ući da nekakvo potpunije kori.ćenje rasploživog potenicijala baš i nije visoko u rang listi tekućih prioriteta javne politike. Politika je svoje proklamovane prioritete unekoliko prilagođavala dostignutim performansama umesto da performanse prvenstveno idu linijom koja je implicirana jasno artikulisanim i demokratski legitimizovanim prioritetima. Hipertrofija državnog trošenja postala je u tolikoj meri markantna da je umnogome i uveliko prerasla granice usko stručnog profesionalnog diskursa među specijalistima. Zabrinutost povodom nje u sve većoj meri izra.avaju i pripadnici drugih struka, ukazujući na štetne posledice koje su zabrinjavajuće umnožene i neugodno otežale i izvan čisto ekonomskog domena. Jedna skorašnja manifestacija kritički intonirane zabrinutosti jeste kraći ali vi.e nego nadahnut tekst V. Pe.ić (2008) koja je širenje države sagledala i kao političar i kao politički sociolog. Ona polazi od op.teprihvaćene konstatacije da se državna potrošnja prebrzo širi i navodi cifre o ostvarenim i predviđenim stopama njenog rasta, te, poredeći te stope sa stopama rasta BDP-a, konstatuje aktuelno povećavanje njenog učešća u BDP-u, te takvu ekspanziju karakteri.e kao alarmantnu. [4]No, ona čini i korak dalje i zapa.a da u tom povećavanju javne potro.nje centralno mesto zauzima povećavanje plata dr.avnih činovnika. Uz porast učešća javne potro.nje u BDP-u uočava se i porast učešća činovničkih plata (verovatno i političarskih primanja) u samoj javnoj potrošnji; ne samo da se ona nezdravo nadima, nego se krajnje neugodno kvari i njena struktura. Kao da se dobro iskonsultovala sa nekim ekonomistom, Pe.ićeva dalje podvlači da to podrazumeva prebacivanje tereta stabilizacije na monetarnu politiku, a iz toga sledi povećavanje kamatnih stopa, smanjivanje mase kredita, obaranje investicija, sporiji rast i dalje obespokojavajuće izostajanje toliko potrebnih pomaka u sferi zaposlenosti. Precizno je opisala fenomen istiskivanja (crowding out) iako taj terminus technicus nije koristila; mudro je ocenila da bi takvo isticanje tehničkih detalja ipak bilo previše.
 

Pojam i suština javnih rashoda

Javni rashodi su istorijski vezani za državu i njene funkcije. Povećana uloga države je zahtevala i povećanje javnih rashoda, što je izazvalo i veće interesovanje ekonomskih, a posebno finansijskih teoretičara za ova pitanja. Javni rashodi su neodvojivo vezani za funkcije države i javljaju se kao njihov pratilac.  U literaturi postoje različite definicije javnih rashoda, ali se najprikladnijom smatra ona po kojoj su oni izdaci države i drugih javno-pravnih subjekata za podmirenje kolektivnih potreba u javnom interesu društva. Dakle, javni rashodi predstavljaju upotrebu, odnosno trošenje za kolektivne potrebe finansijskih sredstava koja su ostvarena ubiranjem javnih prihoda.  Pored termina javni rashodi, u upotrebi je i termin državni rashodi. Terminom državni rashodi naglašava se uloga države u trošenju javnih prihoda za izvršavanje njenih funkcij.  Javni rashodi su, kao što je istaknuto, usko povezani sa javnim prihodima, jer su javni prihodi izvor finansiranja društvenih potreba preko javnih rashoda. Oni služe za podmirenje potreba određene države. Te potrebe mogu biti različite po obimu i strukturi. Najčešće potrebe koje se podmiruju preko javnih rashoda mogu se svrstati u tri grupe. To su: a) opšte potrebe (potrebe državne administracije, kao i unutrašnje i spoljne bezbednosti, koja obuhvata finansiranje vojske i vojnih potreba); b) zajedničke potrebe (obrazovanje, kultura, nauka, socijalno osiguranje i sl.); c) potrebe ekonomske prirode države (državne intervencije u poljoprivredi i spoljnoekonomskim odnosima, investicije u infrastrukturi i sl.). [5]

[1] Doc.dr. Meliha Bašić i Alma Malinović, PRIRUČNIK ZA INTERNU REVIZIJU, Beograd, 1992.

[2] Doc.dr. Meliha Bašić i Alma Malinović, PRIRUČNIK ZA INTERNU REVIZIJU, Beograd, 1992.

[3] F. Krajc̆evića, „Kontrola i revizija poslovanja poduzeća“, Beograd, 2004.

[4] F. Krajc̆evića, „Kontrola i revizija poslovanja poduzeća“, Beograd, 2004.

[5] F. Krajc̆evića, „Kontrola i revizija poslovanja poduzeća“, Beograd, 2004.

Zaključak

Veliko fiskalno opterećenje nije moglo da promakne onom delu profesije koji je usmeren na praćenje makroekonmskih kretanja i proučavanje njihovih determinanti i implikacija. To je u stvari postala jedna od najfrekventnijih i najsna.nije intoniranih tema u svekolikoj tekućoj naučnoj produkciji iz oblasti makroekonomske analize i ekonomske politike. O neodmerenom fiskalnom opterećenju privrede rekla je svoju argumentovanu i nepobitnu reč i struka i naj.ira javnost. Ni u stručnoj ni u .iroj javnosti nema kolebanja kad je u pitanju ocena velikih fiskalnih nameta i njihovih nepovoljnih razvojnih učinaka. Budući da je ocena prevelikog troška države i njenih zama.nih redistributivnih zahvata tako uverljivo formulisana na raznim nivoima stručnosti, neposredno sledi da ovde nije ostalo mnogo toga da se dokazuje. Dovoljno je tek ukazati na različite i brojne ocene koje su u .irokom opticaju, a potom se pozabaviti krupnijim implikacijama visokog učešća fiskalnih nameta i javne potrošnje u dru.tvenom proizvodu ove zemlje. Strategija prezentacije ovih markantnih činjenica biće stoga veoma jednostavna. Veliki teret javnog trošenja i mera u kojoj ono povećava troškove u privredi Srbije dobro su poznati i ne iziskuju opse.nu argumentaciju. Iscrpne i pouzdane informacije o obimu i strukturi tog trošenja pružaju pre svega zvanične publikacije Ministarstva finansija Republike Srbije. statistički bilten, zvanični dokumenti i analitičke studije koji i u .iroj javnosti stiču sve veći renome, uveliko se citiraju i nesumnjivo vrše lako prepoznatljiv uticaj. Već i letimičan pogled na te različite publikacije omogućava da se zaključi da nam je dr.ava daleko najkrupniji i najmoćniji akter u raspolaganju resursima i da mnogo toga .to se odvija u na.oj privredi i društvenoj zajednici kao celini zavisi od opredeljenja dr.ave i odluka postredstvom kojih, razume se uz oslonac na prinudu, poseže u raspoloživi dohodak i ostvaruje njegovu dalekosežnu preraspodelu. Pojam javnih sredstava, o kome je reč u ovom tekstu, definisan je u širem smislu. On prirodno obuhvata sve kategorije poreskih prihoda, ali i ostale da.bine iza kojih stoje mehanizmi dr.avne prinude kao što su primanja organizacija obaveznog socijalnog osiguranja sa poznatim sastavnicama penzijskog i invalidskog osiguranja. Tu su zatim prihodi od privatizacije, međuarodne donacije, prilivi po osnovu javnog (posebno inostranog) zaduživanja i mogući prihodi po osnovu kreiranja novčane mase. Paralelno sa prihodima valja pomno pratiti i pažljivo razmatrati i rashode jer oni u pribli.no istoj meri predstavljaju materijalnu osnovu državne moći i jednako snažan skup instrumenata putem kojih dr.ava utiče na privredu, a raspodelu markantno odvaja od obrasca koji bi proistekao iz tržišnih i njima primerenih regulativnih mehanizama Mnogo je segmenata u privredi na kojima ono .to se očekuje biva i ostvareno, i to prvenstveno i baš zbog toga što se očekivalo. Samoispunjavajući potenicjal očekivanja ovde je verovatno jači nego na bilo kom drugom segmentu. I Kovačević skreće pa.nju na okolnost da komotna fiskalna politika prebacuje prevelik teret na monetarnu politiku, ali usput nagoveštava, vi.e u vidu jedne jedva uočljive aluzije, da u jednoj dolarizovanoj privredi dometi monetarne politike mogu da budu osetno ispod nivoa kakav se očekuje u manje izokrenutim okolnostima. Dobar kontekst za proučavanje odveć ekspanzivne državne potrošnje pružala su i izučavanja tranzicije i pratećih poteza na planu institucionalnog prilagođavanja.

Ime

Email

Naslov

Komentar

smanji | povećaj

Dodaj komentar