Antičke teorije o pravu su velika zaostavština čovečanstva i civilazije. Iako nisu strogo postavljene od strane pravnika, koji se u to vreme i nisu formirali, donele su uticaj filozofije u pravu o kojem se počelo drugačije razmišljati, preciznije, tačnije… Teorijska analiza pravnih odnosa i pravni položaj čoveka u društvu u kojem je bila poznata demokratija je i posle toliko godina savremena i aktuelna misao. U ovom radu ćemo dati kratak pregled osnovnih karakteristika tih pogleda.

1 UVOD - 2 -
2 ANTIČKE TEORIJE O PRAVU - 3 -
2.1 Antičke prirodno-pravne teorije - 4 -
3 ZAKLJUČAK - 6 -
4 LITERATURA - 7 -
5 WEB LITERATURA - 7 -

Ријешени предмети и акти се улажу и чувају у архиви органа односно организације. Службеник писарнице је дужан, прије њиховог стављања у архиву, провјерити посебно следеће чињенице :

1. да ли је поступак у потпуности окончан ;
2. да ли се у предмету налазе прилози које би требало вратити странкама ;
3. да ли уз предмет нису припојени акти или прилози неког другог предмета ;
4. да ли су уз предмет хронолошким редом сложени сви прилози назначени на првој унутрашњој страници омота за предмете.

У случају да су омоти за предмете знатније оштећени, прије архивирања се ставњају у нови омот и на њему се исписују податци са ранијег омота.

1. УВОД...........2
2. АРХИВИРАЊЕ И ЧУВАЊЕ ПРЕДМЕТА............3
3. АРХИВСКО ПОСЛОВАЊЕ.............4
3.1 ЛИСТА КАТЕГОРИЈА РЕГИСТРАТУРСКОГ МАТЕРИЈАЛА.....5
3.2 ОДАБИРАЊЕ АРХИВСКЕ ГРАЂЕ ИЗ РЕГИСТРАТУРСКОГ МАТЕРИЈАЛА...5
4. ЗАКЉУЧАК..............8
5. ЛИТЕРАТУРА................9

Organizovani kriminal je vrsta imovinskog kriminala, a karakteriše ga postojanje kriminalne organizacije koja obavlja kontinuiranu privrednu delatnost, koristeći pri tom nasilje i korupciju nosilaca vlasti. Karakteristike kriminalne organizacije su:
• učešće više od 3 lica u kriminalnoj grupi
• stroga hijararhija
• korišćenje nasilnih sredstava, ucena, pretnji
• povezanost sa srodnim organizacijama
• veza sa politikom

Zakon je izmenio definiciju organizovanog kriminala, i odredbe o tome su mnogo bolje od onih koje je imao prvi Zakon. Organizovani kriminal u smislu novog Zakona “predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe, odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna” .

UVOD 3
1 Karakteristike organizovanog kriminala na Balkanu – privredni kriminal 4
2 Balkanski i organizovani kriminal 5
2.1 Pojam organizovanog privrednog kriminaliteta 6
2.2 Osnovne karakteristike organizovnog privrednog kriminaliteta 10
2.3 Uzroci organizovanog privrednog kriminaliteta 13
2.3.1 Uslovi koji pogoduju organizovanom privrednom kriminalitetu 13
2.4 Prevencija organizovanog privrednog kriminaliteta 14
2.5 Osnovni oblici organizovanog privrednog kriminaliteta 16
ZAKLJUČAK 18
LITERATURA 19

Ono što je karakteristično za istraživanje evropskih integracionih tokova, a posebno stvaranja i funkcionisanja Evropske unije, jeste činjenica da oblasti u kojima su države članice Evropske unije spremne da ustupe svoje nadležnosti jednoj nadnacionalnoj zajednici i njenim institucijama postaju sve brojnije. Svakako da objašnjavanje ovog fenomena, gde nacionalni suverenitet više nije nedeljiva i zauvek definisana pojmovna kategotija, leži u rastućoj međuzavisnosti država savremenog sveta. Države članice Evropske unije motivisane su prevashodno idejom i prednostima ekonomskog zajedništva, kao nužnost u visoko globalizovanoj međunarodnoj privredi.

Evropska integracija gazi velikim koracima napred. Građani Evrope, kroz zajedničko tržište i euro, u svom svakodnevnom životu sve više doživljavaju razvoj Evropske unije. Konflikti i krize širom sveta i blizu Evropske unije sve više se shvataju kao izazov zajedničkoj spoljnopolitičkoj odgovornosti Evrope. U periodu koji sledi, treba da se vidi kako će izgledati i funkcionisati sistem između zrelih i bogatih tržišnih demokratija sa nižim stopama rasta sa jedne strane, te novopečenih i pretežno siromašnih tržišnih demokratija koje dinamično rastu, sa druge strane. Evropska unija nema klasičnu Vladu poput država članica, ali ima budžet sa strukturom prihoda i rashoda. Budžet, kao glavni finansijski instrument održava stepen integrisanosti jedne organizacije.

UVOD 3
1 Budžet i finansijska perspektiva EU 4
1.1 Nastanak finansijske perspektive EU 4
1.2 Cilj finansijske perspektive EU 5
2 Razvoj budžeta Evropske unije 6
2.1 Pojam budžeta 6
2.2 Istorijska struktura budžeta EU 7
2.3 Postupak usvajanja budžeta EU 10
3 Finansijska perspektiva EU 13
3.1 Finansijska perspektiva za period 2007. - 2013. 13
3.2 Finansijska perspektiva 2014. - 2020. 15
ZAKLJUČAK 16
LITERATURA 17

U svim radnim organizacijama postoje problemi zaposlenih, koji se manifestuju na razne načine,neki pri samom zapošljavanju, a neki i u samom radu. Problemi sa kojima se zaposleni susreću su: diskriminacija, korupcija, stres, nemogućnost iskazivanja svojih sposobnosti, psihološke turture. Svi ovi problemi dovode do smanjivanja produktivnosti i nezadovoljstva radnika. Jedan od uzroka propadanja kompanija je nemogućnost prilagodjavanja radnika jedan drugom t.j. nemogućnost stvaranja timova. Jedan veliki menadzer rekao je:“ Uzmite mi sve, ostavite mi radnike , opet ću stvoriti sve što sada imam.“ Iz ovih reči shvatamo da su radnici ti koji čine i stvaraju veličinu kompanije. Sledeći od uzroka nenapredovanja kompanije je diskriminacija.

Diskriminacija je različita u različitim krajevima sveta, preko boje kože koja je često presudna, zatim kulturne razlike do religijske podele rada. Sledeći od momenata koji utiču na radnika je atmosfera na poslu koja treba da bude u pobedničkom duhu, a ne praćena psihološkom napetošću.U manje razvijenim državama i kompanijama najveći problem radnika su male nadnice koje ne pokrivaju potrebe radnika, a samim tim stvaraju neraspoloženje radnika i brige, što dovodi do odsustva od posla(psihološko odsustvo), što prouzrokuje manju produktivnost na poslu. Nemogućnost napredovanja je jedan od najvećih problema radnika, jer plata nije jedina satisfakcija i motivacija radnika, jer nekim ljudima je bitniji položaj nego plata, jer važnost radnika u firmi ga čini većim i on ostvaruje veći profit za kompaniju.

Uvod ....................... 3
1. Psihološki teror u poslovnom životu –mobing ..... 4
1.1. Definicija mobinga ........... 4
1.2. Problem mobinga .......... 5
1.3. Postupak sprečavanja i otklanjanja mobinga .... 6
1.4. Vrste mobinga ............. 6
2. Seksualno uznemiravanje na radnom mestu ......... 7
3. Starosna diskriminacija .................. 8
3.1. Definisanje starih osoba ......... 8
3.2. Problemi starih osoba ........ 9
3.3. Diskriminacija starih ......... 10
3.3.1. Starosna diskriminacija na radnom mestu .......... 11
3.3.2. Preventiva i mere protiv starosne diskriminacije zaposlenih .......... 12
4. Rasna i nacionalna diskriminacija ......... 14
4.1. Definisanje i oblici rasne i nacionalne diskriminacije ......... 14
4.2. Problemi i mere za sprečavanje rasne i nacionalističke
diskriminacije ........................ 15
4.3. Rasna i etnička diskriminacija na poslu ..... 17
5. Mere nediskriminacije i strategije kompanija ....... 17
Zaključak .............. 20
Literatura ............ 21

Christian-Nils Roberts je napisao: „(…) ako kažemo da svako društvo ima delinkvente kakve zaslužuje, treba pre toga reći da svako društvo ima delinkvenciju u vezi s poslovanjem [ekonomski kriminalitet, prim. autora] kakvu hoće, i da svaka zemlja, svaka ekonomska faza ili svaki politički režim može dati toj delinkvenciji definicije, opise i sadržaje koji su im svojstveni. Da bismo razjasnili tu situaciju, zamislimo se nad razlikama koje postoje: pravni sistemi koji tradicionalno poznaju odgovornost pravnih lica, nasuprot onih koji je otkrivaju i uvode ovih dana, zemlje koje nemaju nezaposlenost nasuprot onih koje se nalaze u dubokoj krizi(…)”

Napisane pre četvrt veka, te rečenice vrlo su aktuelne u poslednje vreme, jer ekonomska kriza bukti i razara ekonomiju svuda u svetu, a definicija ekonomskog kriminaliteta ostaje nepoznata na svetskom nivou, dok multinacionalne kompanije i velike banke imaju ulogu piromana na mondijalizovanim tržištima.

UVOD - 2 -
1.1 Špijunaža - 4 -
1.2 Osnovni elementi krivičnog dela špijunaže - 4 -
1.3 Ekonomska špijunaža - 7 -
ZAKLJUČAK - 11 -
LITERATURA - 13 -

Ugovornim odrednicama, počevši od Ugovora iz Mastrihta (1993), Evropska unija je stvarala okvire za nastanak spoljnopolitičkog, bezbjednosnog i odbrambenog djelovanja. Ti okviri nisu značili i njihovu operacionalizaciju, tj. njihovo produbljivanje akcionim planovima, kao u slučaju važeće Evropske strategije bezbjednosti (2003), čija je operacionalizacija ograničavana obrazloženjem da je potrebnije da ona ostane samo vizija. Zbog čega je Unija toliko čekala sa artikulacijom svoje bezbjednosne i odbrambene politike i djelovanja? Više puta je naglašavano da države članice Unije nisu izgradile svijest ili uobličile interese o potrebi prenošenja dela suvereniteta na Uniju koji se odnosi na spoljnu, bezbjednosnu i odbrambenu politiku.

Drugi argumenti se tiču oslonca Unije na vojne snage SAD posednute na prostoru članica Unije i njihov stalni uticaj putem nezaobilazne i vodeće uloge u NATO, kao i značajnim američkim privrednim prisustvom. Noviji argumenti idu uporedo sa fnansijskom, a sve više ekonomskom krizom, koja ne samo da dovodi do smanjenja budžetskih izdvajanja članica Unije za odbranu već, dovodeći u pitanje evrozonu, u pitanje dovodi i sam projekat Unije. Zbog novih trendova u ekonomiji neki autori su mišljenja da je EU promašen koncept i neodrživ sistem i da će se pre ili kasnije raspasti prvenstveno zbog svoje infacione monetarne politike i tržišnog intervencionizma. Ovo su neke od sitnica koje idu u prilog odbijanju Unije, a ponajviše njenih članica, da u potpunosti preuzme odgovornost i proširi horizonte ne samo vojnog djelovanja već i njenog angažovanja po drugim političkim, ekonomskim i bezbjednosnim pitanjima.

1 UVOD 3
2 Bezbjednosni identitet EU 4
3 Razvoj evropske bezbjednosti 6
4 EU bezbjednosni identitet i NATO 9
5 ZAKLJUČAK 15
LITERATURA 17

Forma ugovora ili drugih pravnih poslova je (fakultativan ili obavezan) oblik manifestacije pravno-poslovne volje stranaka. Ona je vođena u teoriji pravnih poslova načelom konsensualizma, kao pravilom, i načelom formalizma, kao izuzetkom. Prvo načelo znači da se pravni posao stvara prostom saglasnošću volja stranaka, kod jednostranih pravnih poslova prostom jednostranom pravno-poslovnom izjavom (einseitige Willenserkärung). Drugo pravilo (načelo) znači da ugovor ili pravni posao ne proizvodi pravno dejstvo bez obavezne, zakonom propisane forme.

U svim zemlјama je ugovor sporazum (dogovor, saglasnost volјa) najmanje dva lica, kojim pristaju da preduzmu određene radnje, ili, što je ređe, da se od njih uzdrže. Srpski narod kaže: „Vo se drži za rogove, a čovek za reč“. To znači da je moralno da se obećanja, koja leže u osnovi sporazuma, ispunjavaju kako su data. Ako se obećanje ne ispuni, postoje brojne mere sankcionisanja njegovog davaoca, uklјučujući i pravne mere prinude. Ni u jednoj zemlјi, međutim, ne uživaju pravnu zaštitu svi sporazumi odnosno sva obećanja, jer su pravom iz nje isklјučene neke njihove vrste.

1 UVOD 3
2 Forma kao uslov za zaključenje ugovora 4
3 Vrste formi ugovora 6
3.1 Vrste formi po načinu ispoljavanja 6
3.2 Vrste formi prema pravnom dejstvu 8
3.3 Vrste formi po načinu nastanka 9
4 ZAKLJUČAK 10
LITERATURA 11

Ustavom Srbije iz 2006. godine je proklamovano pravo pojedinca da slobodno odluči o zaključenju i raskidu braka, što svedoči o procesu privatizacije porodičnog prava, pri čemu se intervencija države ograničava uglavnom na zaštitu interesa dece, dok se uređenje međusobnih odnosa supružnika sve više prepušta njihovoj inicijativi i saglasnosti. Naime, svako progresivno društvo teži da obezbedi što veće slobode građana, odnosno da ih što manje ograničava uslovljavanjem na razne načine. Moderno porodično pravo karakteriše proces privatizacije, koji se određuje kao stalno uvećanje značaja sporazuma u ovoj oblasti.

Zajednička volja supružnika je uslov zaključenja braka ali i njegovog trajanja, s obzirom da je sporazum supružnika dovoljan da brak prestane. Volja supružnika nije autonomna kada je reč o sporazumu o vršenju roditeljskog prava, budući da je sud ovlašćen da ispituje njegovu usaglašenost sa najboljim interesom deteta. Kada je, pak, reč o sporazumu o imovinskim pitanjima, supružnici su slobodni da se dogovore o podeli imovine prema njima znanim kriterijumima, ne pridržavajući se pravila i kriterijuma koje je zakon predvideo. Sam uzrok za razvod braka više nije bitan, već je volja supružnika za razvodom dovoljna da se konstatuje nepopravljivi slom bračne zajednice.

1 UVOD 3
2 Sklapanje braka u pravnom sistemu Srbije 4
3 Uslovi za sklapanje braka 7
4 Postupak sklapanja braka 8
4.1 Prethodni postupak 8
4.2 Sklapanje braka (venčanje) 9
4.3 Registracija braka 10
4.4 Promena imena 11
4.5 Sklapanje braka u inostranstvu 12
5 ZAKLJUČAK 13
LITERATURA 15

Evropski parlament jedna je od ključnih institucija Evropske unije koji, kao "izraz naroda Evrope" predstavlja interese građana petnaest evropskih država, preko 626 poslanika izabranih na neposrednim izborima. Iako zamišljen kao nosilac "demokratskog legitimiteta" u institucionalnom sistemu tadašnjih Evropskih zajednica, Parlament je od samog osnivanja Evropskih zajednica bio lišen bilo kakvog uticaja na politiku i usvajanje važnih akata Zajednice.

Tek početkom sedamdesetih godina, njegov položaj kao konsultativne skupštine se menja, kada dobija značajna ovlašćenja u kreiranju budžetske politike. Time je otpočeo proces pokušaja da se postepeno, politikom "malih koraka", poveća značaj Parlamenta u procesu odlučivanja i politici Evropskih zajednica. Već 1979. godine održani su prvi direktni izbori za članove Parlamenta, ali je tek ugovorom iz Mastrihta, sa uvođenjem procedure saodlučivanja u procesu donošenja komunitarnih akata, Parlamentu omogućeno da na "ravnoj nozi" sa Savetom učestvuje u usvajanju zakonodavnih akata, i da na taj način vrši politički nadzor nad radom Saveta, kao i da nametne svoju političku volju. Na taj način, Parlament je iz savetodavne skupštine prerastao u organ koji sve više podseća, po svojim ovlašćenjima, na nacionalne parlamente država članica.

1 UVOD 3
2 Nastanak i način rada Evropskog parlamenta 4
3 Funkcije i nadležnosti Parlamenta 7
3.1 Formiranje Komisije 7
3.2 Zakonodavstvo 8
3.3 Budžetske nadležnosti 11
3.4 Nadzor 13
4 ZAKLJUČAK 14
LITERATURA 16

Poslovno pravo je grana prava koja izučava pravila i praksu statusa privrednih subjekata (osnivanje, upravljanje i gašenje) i pravne odnose u koje oni stupaju prilikom obavljanja svoje privredne djelatnosti (ugovori u privredi). Poslovno pravo je jedan važan dio celokupnog pravnog sistema. Riječ je o materiji koja je po svojoj prirodi multidisciplinarnog karaktera i koja obuhvata širok spektar isprepletenih normi iz različitih pravnih disciplina. One se tiču kako samih privrednih subjekata, tako i njihovog poslovanja na tržištu. Obim pravne materije koja se podvodi pod pojam poslovnog prava, stvar je konvencije, ali pošto nema jedinstvenog stava po tom pitanju, razlikuje se od autora do autora. Takođe i sama ta materija se u teoriji označava i nekim drugim sintagmama: trgovinsko pravo, trgovačko pravo ili privredno pravo.

Ne ulazeći u finese teorijskog razlikovanja i razgraničavanja pojmova poći ćemo od konstatacije da su sve te gore iskazane sintagme sinonimi pojmu poslovnog prava. Po pitanju obima materije koju obuhvata opredelićemo se za definiciju da se poslovno pravo prevashodno bavi nizom pravnih pravila u vezi nastanka, funkcionisanja i prestanka privrednih subjekata i da ujedno izučava i pravna riješenja koja uređuju pravne odnose u koje stupaju ti subjekti prilikom obavljanja svoje privredne djelatnosti težeći ostvarenju dobiti. Predmet poslovnog prava čini izučavanje struktura i procesa privrednih subjekata i pravnih karakteristika odnosa u koje oni stupaju obavljajući privrednu djelatnost na tržištu.

1 UVOD 3
2 Istorija poslovnog prava 4
3 Razvoj međunarodnog poslovnog prava 6
4 ZAKLJUČAK 11
LITERATURA 13

Izborni sistem Crne Gore, u širem smislu, je skup svih postupaka i mjera, koji se, regulisani pravnim propisima zemlje, odnose na izbore, tj. na biračko pravo, organizaciju izbora, postupak i tehniku izbora, dodjeljivanje mandata, zaštitu biračkog prava i drugo. Značaj izbornog sistema sastoji se u tome što izbori, u sistemu predstavničke demokratije, predstavljaju način formiranja najviših predstavničkih organa u zemlji. Osnovi izbornog sistema postavljeni su u Ustavu Crne Gore. Oni se potom razrađuju posebnim zakonima, kojima se uređuju izbori. U užem smislu, izborni sistem je način raspodjele mandata. Tu postoje dva osnovna sistema: većinski i sistem srazmjernog predstavništva, sa nizom varijanti (Dontov sistem, Sistem izbornog količnika).

U savremenoj političkoj nauci postoji nekoliko stotina definicija izbornih sistema. No, on u osnovi predstavlja „institucionalni modus unutar kojega birači izražavaju svoje političke preferencije u obliku glasova i unutar kojega se glasovi birača pretvaraju u mandate.” Izborni sistem je, dakle, dio šireg izbornog prava, koji u sebi uključuje izborni obrazac (većinski ili proporcionalni), izborne jedinice, izborno takmičenje, glasanje, metode pretvaranja glasova u mandate i izborni cenzus.

1 UVOD 3
2 Izborni sistem Crne Gore 4
2.1 Modeli izbornog sistema 4
2.2 Izborno zakonodavstvo i razvoj izbornog sistema 6
2.3 Izborni obrazac - metod raspodjele mandata 8
2.4 Sprovođenje izbora 10
3 ZAKLJUČAK 11
LITERATURA 13

Reč bezbednost potiče od prefiksa bez i reči beda (veliko siromastvo, polozaj koji izaziva prezir, nevolja, nesreća, zlo) i predstavlja stanje onog koji je zaštićen od opasnosti, osiguran, siguran, bezopasan. Pored reči bezbednost, u srpskom jeziku je u upotrebi još i reč sigurnost čije značenje potiče od latinske imenice sēcūrĭtas, ātis f. (mir duha, bezbrižnost, sigurnost, bezopasnost) i prideva sēcūrus (bez brige, bezbrižan, bez bojazni, koji se ne boji nikakve opasnosti).

Iako se u našem jeziku ove dve reči u opštoj upotrebi često upotrebljavaju kao sinonimi, sigurnost predstavlja širi pojam od pojma bezbednosti, jer pored odsustva opasnosti obuhvata i izvesnost, samopouzdanje, pa i lako mislenost. Pojam bezbednosti u objektivnom smislu predstavlja odsustvo pretnji po usvojene vrednosti, dok u subjektivnom značenjupredstavlja odsustvo straha od toga da će date vrednosti biti ugrožene. U odnosu na nivo na kome se nalazi vrednost koja seželi zaštititi, odnosno na kojoj se nalazi referentni objekat bezbednosti, razlikujemo ljudsku, državnu, regionalnu, međunarodnu ili globalnu bezbednost. Bezbednost se tradicionalno, i u teoriji i u praksi, vezuje za suverenu državu kaoza glavni subjekat, ali i objekat bezbednosti, i za njen monopol nad legitimnom primenom fizičke i, iznad svega, vojne sile.

UVOD 1
1 Pojam i teorije bezbednosti 4
1.1 Pojam ugrožavanja spoljne bezbednosti 8
2 Izvori ugrožavanja bezbednosti 11
2.1 Vojno ugrožavanje bezbednosti 11
2.1.1 Političke i ekonomske krize 12
2.2 Nacionalna bezbednost 14
2.3 Neoružani vidovi ugrožavanja bezbednosti 16
2.3.1 Uticaj globalizacije 18
2.3.2 Ekspanzija zaraznih bolesti kao oblik ugrožavanja bezbednosti 19
2.3.3 Sankcije kao izvor ugrožavanja bezbednosti 20
2.3.4 Kompijuterski kriminal i tehnička sabotaža 21
2.3.5 Industrijski kriminal 23
ZAKLJUČAK 26
LITERATURA 28

Sudski izvršni postupak ima izuzetan značaj u oblasti odlučivanja o građanskim pravima i obavezama. Ukoliko u izvršnom postupku izostane uspešno ostvarenje potraživanja ili ako ovaj postupak duže traje, ostaje bez smisla odluka o postojanju građanskog prava, ono ostaje samo deklaracija. Krajnji cilј sudske zaštite je ostvarenje prava, a upravo ga efikasan izvršni postupak obezbeđuje. Izvesnost uspešnog ostvarenja potraživanja otvara mogućnosti i smanjuje rizike ugovaranja, međusobnih odnosa preduzetnika i fizičkih lica, stranih ulaganja. To je put kojim se obezbeđuje veći stepen pravne sigurnosti.

Izvršni postupak bio je regulisan Zakonom o izvršnom postupku. Odredbe Zakona o izvršnom postupku primenjuju se i na prinudno izvršenje odluke donesene u upravnom ili prekršajnom postupku koja glasi na ispunjenje novčane obaveze, kao i na obezbeđenje novčanog potraživanja o kome se odlučuje u upravnom ili prekršajnom postupku.

1 UVOD 3
2 Izvršni postupak 4
3 Izvršni sudski postupak prema novom zakonu o izvršenju 5
3.1 Izvršne isprave 7
3.2 Verodostojne isprave 8
3.3 Obim izvršenja 9
3.4 Prenos i prelaz potraživanja ili obaveze 9
3.5 Nadležnost i sastav suda i izvršitelјa 9
3.6 Dostavlјanje 10
3.7 Zahtevi za izuzeće i delegaciju suda 11
3.8 Pravni lekovi i postupak po pravnim lekovima 11
3.9 Obustava i okončanje postupka izvršenja 12
3.10 Protivizvršenje 12
3.11 Izvršitelјi 12
4 ZAKLJUČAK 14
LITERATURA 15

Javni dug se može definisati kao akumulisana pozajmljena novčana sredstva države, odnosno zbir svih potraživanja koja prema državi imaju njezini povjerioci u određenom trenutku. Riječ je o kumuliranim budžetskim manjkovima (deficitima) koje je država finansirala zaduživanjem. Pojam javni dug uglavnom se koristi kao sinonim za finansiranje deficita javnog sektora, svih nivoa vlasti složene države. Ovisno o tome duguje li država povjeriocima u zemlji ili u inozemstvu, razlikuje se unutarnji i vanjski javni dug.

Tek kada se deficitu državnog budžeta dodaju deficiti budžeta nižih nivoa vlasti, te fondova koji imaju deficite (manjak novca), dobije se ukupna zaduženost države prema domaćim ili inozemnim povjeriocima u određenom trenutku. Javni dug jedna je od ključnih ekonomskih varijabli pri određivanju svake ekonomske politike. Javni dug ili državni dug predstavlja ukupnu zaduženost države prema svojim domaćim ili inozemnim povjeriocima.
Deficit predstavlja višak državnih rashoda nad državnim prihodima u određenom razdoblju, najčešće godinu dana. Tako je proračunski deficit tok, a javni dug je stanje zaduženosti države u jednom trenutku. Javni dug zapravo predstavlja kumulirani deficit jer država povećava javni dug kada njezin budžet bilježi deficite. Budžetski suficit smanjuje javni dug.

1.Uvod ................ 2
2.Javni dug u Bosni i Hercegovini ....... 3
2.1.Unutrašnji dug BIH .......... 6
2.2.Vanjski dug BIH ............... 9
2.3.Restitucija ................ 11
3.Zaključak ................. 12
4.Literatura ............... 15

Javna uprava predstavlja izuzetno veliku i značajnu oblast koja pokriva državnu upravu, lokalnu samoupravu rad javnih preduzeća i javnih ustanova. U složenim uslovima savremenog života, uprava je ta koja raspolaže velikim stručnim znanjem, ljudskim potencijalom i materijalnim resursima za efikasnu socijalnu regulaciju. Socijalna regulacija koju sprovodi uprava postaje osnovni društveni proces i čini bitnu pretpostavku ekonomske efikasnosti, kulturnog razvoja i opšteg društvenog napretka u uslovima razvijenog industrijskog i urbanizovanog društva. Sa porastom uloge uprave kao instrumenta socijalne regulacije, opada njena uloga kao vršioca političke vlasti i prinude.

Organi državne uprave pripremaju nacrte zakona i druge propise, predlažu Vladi strategije razvoja i druge mere kojima se oblikuje politika Vlade. Takođe prate i utvrđuju stanje u oblastima iz svog delokruga, proučavaju posledice utvrđenog stanja, izvršavaju zakone, rešavaju u upravnim stvarima, vode evidencije, izdaju javne isprave i preduzimaju upravne radnje (izvršni poslovi). Pojedini od tih poslova mogu se poveriti autonomnim pokrajnama, opštinama, gradovima, javnim preduzećima, ustanovama, javnim agencijama i drugim organizacijama (imaocima javnih ovlašćenja). U mnogim zemljama sveta vodi se stalna debata o ulozi i značaju javne uprave u savremenim uslovima.

1 UVOD 3
2 Evidentiranje akata u kancelarijskom poslovanju javne uprave 4
3 Evidencije o statusu građana 8
4 Evidencije nepokretnosti 13
5 ZAKLJUČAK 18
LITERATURA 19

Tužilac je stranka koja preduzima krivično gonjenje izvršioca krivičnog dela pred sudom. U domaćem procesnom pravu, pored državnog ili javnog tužioca, optužbu mogu zastupati i oštećeni kao tužilac i privatni tužilac:

Državni tužilac (javni tužilac) preduzima krivično gonjenje izvršilaca onih krivičnih dela za čije kažnjavanje je zbog njihove društvene opasnosti, zainteresovano čitavo društvo i gde se gonjenje preduzima bez obzira na stav lica koje je ovim delima oštećeno. Reč je o tzv. krivičnim delima za koja se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Oštećeni kao tužilac je lice čije je lično ili imovinsko pravo povređeno izvršenjem krivičnog dela, koje preduzima ili nastavlјa krivično gonjenje lica za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, u slučaju da državni tužilac koji je prvenstveno nadležan, odbaci krivičnu prijavu ili odustane od dalјeg krivičnog gonjenja.

1 UVOD 3
2 Uslovi za podizanje optužnice i njeni elementi 5
3 Uređenje krivične tužbe i diskreciono gonjenje javnog tužioca 8
4 Oštećeni kao tužilac 11
5 ZAKLJUČAK 18
LITERATURA 20

Kao pravni institute medijacija je nastala u pravnim sistemima koji su nastali iz rimskog prava, a kao najveće nameću se Nemačka i Francuska. Medijacija u ovim zemljama sa jakim i stabilnim pravosudnim sistemom ipak jeste česta jer ostavlja pravo stranaka da slobodno odlučuju o načinu postupka, izbora medijatora itd., a savremeni i brzi oblici privrednog delovanja u njima nalažu jedan ovakav način rešavanja eventualnih sporova. U radu će biti prikazan tok i način rešavanje putem medijacije, koja je kao takva prihvaćena u svim državama Evropske unije i van nje i zbog sigurnosti osnovni oblici su svuda isti.

1 UVOD
2 POJAM I KARAKTERISTIKE MEDIJACIJE - 1 -
2.1 Načela medijacije - 1 -
2.2 Kada je moguća medijacija - 2 -
3 MEDIJACIJA U FRANCUSKOJ I NEMAČKOJ - 3 -
3.1 Imenovanje medijatora - 4 -
3.2 Kako počinje medijacija? Tok medijacije - 4 -
3.3 Okončanje postupka - 6 -
3.4 Mogući ishodi medijacije - 7 -
4 ZAKLJUČAK - 8 -
5 LITERATURA - 9 -

’’Obeshrabrite parničenje. Ubijedite susjede da postignu kompromis kad god je to moguće. Objasnite im da je pobjednik na papiru zapravo gubitnik u stvarnosti, imajući u vidu sve sudske troškove i izgubljeno vrijeme’’
- Abraham Lincoln

Posredovanje (medijacija) se može definisati kao neformalan, neobavezujući, brz i povjerljiv postupak kojim stranke pokušavaju da riješe spor uz pomoć jednog ili više posrednika, na način koji će biti prihvatljiv za obije strane. To je proces čiji je cilj pomoći strankama koje pristanu na mirenje da riješe spor postizanjem zajedničkog dogovora. Za razliku od arbitraže, gdje je arbitar ovlašćen presuditi, medijator nema pravo strankama nametnuti nagodbu. Nagodba je, kao završetak medijacije, moguća samo ako se stranke u postupku slože oko svih pitanja zbog kojih su pristali na postupak medijacije. Iako može zvučati poprilično jednostavno, medijacija se sastoji iz niza aktivnosti koje sprovodi medijator u saglasnosti sa strankama.

Upravo zbog toga što medijacija nije striktno određen postupak te ga stranke mogu saglasno prilagođavati vlastitim željama (unutar zakonom definisanih granica) nije moguće uspostaviti jedinstven model postupka medijacije koji će se u svakom pokrenutom postupku dosljedno slijediti. Iako se ovakva otvorena i neformalna koncepcija postupka može percipirati kao opasnom po njene sudionike, zapravo je odgovarajuća potrebama 'tržišta' medijacije (prije svega onih koji pristaju na medijaciju).

1. Medijacija 3
1.1 Poravnanje zaključeno u postupku posredovanja 4
1.2 Mogući ishod medijacije 4
2. Istorija medijacije 5
3. Zakon o posredovanju Crne Gore 7
3.1 Načela medijacije 7
3.2. Centar za posredovanje Crne Gore 8
3.3. Postupak posredovanja 8
4. Medijacija u franšizi 10
4.2. Kako nastaju sporovi u franšizi 11
4.3. Zašto medijacija predstavlja efikasno sredstvo za rješavanje sporova u franšizi? 12
5. Program medijacije u franšizi 15
5.1. CPR postupak medijacije u franšizi (Program) 15
5.2. Osnovna pravila postupka medijacije u franšizi 16
5.3. Poravnanje u postupku medijacije u franšiznom sporu 16
6. Zaključak 17
7. Literatura 18