Бранислав Нушић (8. октобар 1864 - 19. јануар 1938), српски писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији, и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата.

Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Преселио се у Београд, где је матурирао. Кад је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1884. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.

Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Након рата је објавио контроверзну песму „Два раба“ у „Дневном листу“, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску монархију, а посебно краља Милана.

Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини.

Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.

Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, а 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата.

После рата, Нушић је постављен за првог управника Уметничког одсека министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.

Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.

»Dr. Lipton je genij — njegova revolucionarna otkrića pružaju nam sredstvo za ponovnu uspostavu suvereniteta nad našim životima. Preporučujem ovu knjigu svakome tko je spreman preuzeti punu odgovornost za sebe i za sudbinu našeg planeta.«
— LeVar Burton
Glumac i redatelj

»Bruce Lipton daje nam nove spoznaje i novo poimanje o vezi između bioloških organizama, okoliša — i utjecaja misli, percepcije i svijesti na ozdraviteljsku snagu čovjekovog tijela. Objašnjenja i primjeri potkrijepljeni s mnogo detalja i dokaza čine ovu knjigu obaveznom literaturom za svakog studenta bioloških, društvenih i medicinskih znanosti. S druge strane, velika jasnoća autorovog izlaganja čini je zabavnim štivom za široku čitalačku publiku.«
— Carl Cleveland III, dr. kiropr.
Dekan ,Clevelandski koledž kiropraktike

IMAM listu ljudi koji su mi bili od neprocjenjive pomoći pri višegodišnjem istraživanju i rekonstrukciji događaja. Zahvalnost i spomen najmanje je čime mogu uzvratiti dobroti i susretljivosti gospode like Rebac i blagajevačkog novinara Gordana Kušljebrke, dr. Josipa Severa i dr. Ja-vorke Mijačić iz blagajevačkog Doma zdravlja, Volodera, Goje, Kmera, Ješe, Rumenigea i Paje iz 119. brigade HVO-a, prof Svemira Pripuza iz blagajevačke Srednje metalske škole, Redžepa Mehmetija i inž. Nermina Uruzovića iz "Brezovačkih rudnika'', Hamdije Morića i Irfana Preče, te uprave Fudbalskog kluba "Rudar" iz Koviljače, generala Fuada Hamilovića, nekadašnjeg zapovjednika 78. Brigade Armije BiH, Istoka i Tijane Knezović iz Beograda, estradne umjetnice Šonje Hodžić, vukovarskih branitelja Predraga Gašparovića i Natka Vrgoča, prognanika u Zagrebu, te gospodina Aljoše Dimitrovića iz Clevelanda. Zahvaljujem na ovom mjestu i prijateljima koji su čitali rukopis, pomagali savjetima, ukazivali na pogreške i upozoravali da nema u Koviljači fakulteta niti u kolovozu trešanja, da se krvopoljski nogometni klub zvao "Ustani-čki" I da taliban ne znači "student" nego "učenik". Posebnu zahvalnost za izvanredne crteže, dragocjeno i jedinstveno nijemo svjedočanstvo o tim događajima, dugujem Dinu Crnopoljcu, pripadniku Voda za specijalne namjene pri 119. brigadi HVO-a, te dr. Uršuli Humboldt i osoblju Psihijatrijskog odjela splitskog Kliničkog bolničkog centra Firule. Ova knjiga poklon je za 12. rođendan mojoj Dori, rođenoj 29. kolovoza 1993.,
iste one nedjelje kad se odvijala drama upisana kao "incident u Muzaferovim Kućama".

Odijelo ne čini čovjeka.
(narodna poslovica)
Već obrnuto.
(autor)

Kanadski pisac i filmski reditelj, Božidar Damjanović Benedikt, rođen je 7 aprila 1938 godine u malom Hrvatskom mestu Vinici, u pravoslavnoj porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Božidar je autor 36 knjiga objavljenih na Srpskom, Hrvatskom, Poljskom, Makedonskom, Slovenačkom i Engleskom. Takođe je radio za Jugoslovensku, Nemačku, Kanadsku i Holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Benedikt je završio dva američka univerziteta, sa diplomom Mastera iz filmskog dizajna i Doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja Kanadskih Reditelja i Kanadske Filmske Akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada.

Kanadski pisac i filmski reditelj, Božidar Damjanović Benedikt, rođen je 7 aprila 1938 godine u malom Hrvatskom mestu Vinici, u pravoslavnoj porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Božidar je autor 36 knjiga objavljenih na Srpskom, Hrvatskom, Poljskom, Makedonskom, Slovenačkom i Engleskom. Takođe je radio za Jugoslovensku, Nemačku, Kanadsku i Holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Benedikt je završio dva američka univerziteta, sa diplomom Mastera iz filmskog dizajna i Doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja Kanadskih Reditelja i Kanadske Filmske Akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada.

Kanadski pisac i filmski reditelj, Božidar Damjanović Benedikt, rođen je 7 aprila 1938 godine u malom Hrvatskom mestu Vinici, u pravoslavnoj porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Božidar je autor 36 knjiga objavljenih na Srpskom, Hrvatskom, Poljskom, Makedonskom, Slovenačkom i Engleskom. Takođe je radio za Jugoslovensku, Nemačku, Kanadsku i Holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Benedikt je završio dva američka univerziteta, sa diplomom Mastera iz filmskog dizajna i Doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja Kanadskih Reditelja i Kanadske Filmske Akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada.

Kanadski pisac i filmski reditelj, Božidar Damjanović Benedikt, rođen je 7 aprila 1938 godine u malom Hrvatskom mestu Vinici, u pravoslavnoj porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Božidar je autor 36 knjiga objavljenih na Srpskom, Hrvatskom, Poljskom, Makedonskom, Slovenačkom i Engleskom. Takođe je radio za Jugoslovensku, Nemačku, Kanadsku i Holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Benedikt je završio dva američka univerziteta, sa diplomom Mastera iz filmskog dizajna i Doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja Kanadskih Reditelja i Kanadske Filmske Akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada.

Kanadski pisac i filmski reditelj, Božidar Damjanović Benedikt, rođen je 7 aprila 1938 godine u malom Hrvatskom mestu Vinici, u pravoslavnoj porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Božidar je autor 36 knjiga objavljenih na Srpskom, Hrvatskom, Poljskom, Makedonskom, Slovenačkom i Engleskom. Takođe je radio za Jugoslovensku, Nemačku, Kanadsku i Holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Benedikt je završio dva američka univerziteta, sa diplomom Mastera iz filmskog dizajna i Doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja Kanadskih Reditelja i Kanadske Filmske Akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada.

Roman je pisan u stilu vrhunske drame, nabijen avanturama, opasnim i napetim situacijama i neopisivim scenama erotike...
Knjiga se bavi starom temom - večitom čovekovom dilemom da li da sklopi pakt sa đavolom ili da se okrene Bogu. Treba spoznati sebe i svoje potrebe, svoja ograničenja i moći... Uživati u ovozemaljskim zadovoljstvima, materijalnom dobrima, čulnom percepcijom sveta i stvari ili živeti posvećen duhovnim vrednostima, moralnim načelima i čistoti duše - pitanja su koja opsedaju glavne junake dela.
Bivša prostitutka Dolores i bivši producent Robert, nakon životnog i profesionalnag kraha, odlučuju, slušajuci savete oca Donovana, da njihov put bude hrišćanski ispravan, a jedini imperativ duhovnost. U strukturi radnje uključeni su članovi đavolskog saveta puni izopačenih ideja pogubnih za čitavo čovečanstvo, ali stradaju u sopstvenoj zamci. Faustovska tema obrađena na savremen način jos jednom dokazuje svoju vitalnost i neiscrpnost.

Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obično kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i prećutkuju svoje ime. Ali to ne znači da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog sećanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od čukun-vremena dedina, do danas. Bajkina priča ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se već izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta liči na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pričama. Na kraju čitanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja, rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja naličja, svoja skrivena lica. Bajke su lepo naličje stvarnosti.

Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obično kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i prećutkuju svoje ime. Ali to ne znači da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog sećanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od čukun-vremena dedina, do danas. Bajkina priča ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se već izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta liči na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pričama. Na kraju čitanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja, rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja naličja, svoja skrivena lica. Bajke su lepo naličje stvarnosti.

Jednog ljetnog jutra sjedio je krojač za svojim stolom pored prozora. Bio je dobro raspoložen i vrijedno je šio. U tom trenutku silazila je niz ulicu jedna seljanka vičući:
– Dobar pekmez na prodaju! Dobar pekmez na prodaju!
To krojaču zazvuča prijatno u ušima, provuče kroz prozor svoju glavu i povika:
– Ovamo gore, draga ženo, ovdje ćete prodati robu.
Žena se pope uz tri stepenice sa teškom kotaricom do krojača, pa pred njim raspakova sve lonce.

Krojač veza opasač oko tijela i htjede da ode u svijet jer je mislio da je radionica suviše mala za njegovu hrabrost. Prije nego što krenu, potraži po kući nema li čega što bi mogao sa sobom da ponese, ali ne nađe ništa osim jednog starog sira koji stavi u džep. Pred kapijom spazi pticu koja se uhvatila u džbunju i ona morade pored sira u džep. Tada hrabro pođe putem, i kako je bio lak i gibak, ne osjećaše umor.

Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obično kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i prećutkuju svoje ime. Ali to ne znači da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog sećanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od čukun-vremena dedina, do danas. Bajkina priča ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se već izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta liči na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pričama. Na kraju čitanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja, rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja naličja, svoja skrivena lica. Bajke su lepo naličje stvarnosti.

Razbolje se žena nekog bogataša, pa kad osjeti da joj je blizu kraj, pozva sa svoje smrtne postelje kćer jedinicu i reče joj:
– Drago dijete, budi dobra i čestita, pa će ti svako biti od pomoći.
Kad to reče, sklopi oči i izdahnu.
Djevojčica je svaki dan odlazila do majčinog groba i plakala. Nije zaboravila majčine riječi. Kad je došla zima, pokri snijeg majčin grob svojim bijelim pokrivačem, a kad ga sunce u proljeće okopni, bogataš se oženi drugom ženom.Žena sa sobom dovede i svoje dvije kćeri, koje su naoko bile lijepe i čiste, ali u srcu zle i prljave. Tako nastadoše teški dani za sirotu pastorku.

Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obično kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i prećutkuju svoje ime. Ali to ne znači da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog sećanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od čukun-vremena dedina, do danas. Bajkina priča ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se već izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta liči na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pričama. Na kraju čitanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja, rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja naličja, svoja skrivena lica. Bajke su lepo naličje stvarnosti.