Оно што препознатљивом чини ову књигу је очигледност њеног настанка из саме сржи живота, при чему је компјутер и интернет не сам себи сврха и циљ, већ корисно помагало. Свакодневно је отац Гаврило,имајући вријеме и стрпљење за сваког и у скоро свако доба дана и ноћи водио разговоре са потребитим, који су му се обраћали преко програма Скајп. Управо је захваљујући кориштењу овог програма у циљу мисије, омогућена духовна помоћ људима у нужди, који већим дијелом живећи у расијању без могућности понекад и да у близини нађу своју парохију, налазе оца Гаврила који можда у пресудном моменту њиховог живота им даје прави савјет и као духовник и као пријатељ и то се осјети у самим реакцијама вјерника, који траже сваку могућност да посјете из свијета манастир Лепавину и продубе своју духовну везу. Права вриједност и највећа вриједност књиге је у истинској помоћи људима.

Распон људских ликова из глобалног села, које срећемо читајући ове духовне разговоре сеже од дјеце до стараца и свих је образовних и социјалних профила. Проблеми са којима се људи суочавају су тако сваковрсни, да ће скоро сваки човјек, који буде читао ову књигу, имати прилику да нађе духовни одговор и за неки проблем и за неку своју муку, или да препозна себе и да извуче за себе неку битну поуку. Књига као да је саму себе писала руком оца Гаврила, који је изузетно пажљив слушалац и захваљујући своме огромном духовничком и светогорском искуству, свакоме налази праву ријеч савјета , утјехе и даје смјерницу за даљи пут. При том се открива на једноставан и разумљив начин не само посебна поука, упућена конкретном саговорнику, већ и дубља теолошка порука без високоумља, које је тако страно изворном православном учењу. Тај духовно-педагошки аспект књиге је уочљив у подтексту цијеле књиге.

Разговори су пренесени онако како су се спонтано развијали и хронолошким низом, из дана у дан како су вођени. Учињене су најминималније и најпотребније језичке и граматичке коректуре, тако да је и испуњен циљ да књига не изгуби на својој изворности и буде објављена без наметања вјештачке сколастичке концепције.

Премда у помијесним Црквама постоји жива мисионарска и информативна дјелатност у интернет простору, редован директан разговор са духовником преко скyп-а тј. у виртуелном поднебљу ове врсте, до сада је била непознаница. Посебну вриједност ове књиге зато налазимо у свједочењу да једна технолошка новина, какав је интернет у животу Цркве и у контексту њене мисије може бити предност и на свестрану корист, а вриједност је вишеструка и у парадигматичном показивању како на правилан начин да се користимо технолошким предностима.

Упада у очи чињеница да људе изгубљене у дијаспори или припаднике других вјера и народа, који се укључе у разговор, отац Гаврило упућује благо као изгубљене овце свакога на своје мјесто, своме јату и стаду. Те тако православни, углавном обичајни вјерници сазнају да је основа црквеног живота у правилном светотајинском животу своје локалне парохије, и у односу са својим парохијским свештеником. Књига обилује примјерима духовних савјета, који представљају и посебну врсту вјеронауке за онога који тек ступа на пут црквеног живљења.

Посебна врста разговора да се препознати, када отац Гаврило води дијалог са својим дугогодишњим духовним чедима. То су почесто дјеца, чији духовни немири, питања и проблеми захтијевају од духовника компликованије \"духовничке операције\" и огромно стрпљење. Разговори оца Гаврила са овим саговорницима се понављају периодично. Тако се могу издвојити серије разговора са братом Петром, које попримају тако и литерарне квалитете и читају се и као занимљиво литературно штиво са својим заплетима и драмским моментима. Овдје, они који траже и постављају питање духовног очинства, могу илустративно да стекну појам о овом духовном принципу.

Отац Гаврило нам се кроз књигу указује као јединствена духовничка личност, иако се сам у разговорима поставља наизглед веома повучено, више као слушалац и модератор разговора постављајући саговорника и његов проблем у датом трену као кључни проблем васељене. Овдје је тајна хришцанске љубави и односа духовника према чеду. Људи у својој немоћи и муци, и сами напустени и беспомоћни, налазе некога, ко им указује краљевску пазњу, и повраћа достојанство.

Остаје утисак сувереног коришћења модерног медија и технологије у мисији Цркве на конкретном примјеру Скајпа. Плод подухвата на концу показује како у глобалном беспућу, наћи дубљи духовни смисао, незаборавити обећање Господње о Царству и шта нам је крајњи циљ.

Други духовни подухват Архимандрита Гаврила из живота и виртуелног свијета, који ће такође ускоро бити у штампаној форми је \"Духовна трибина\" тј. још једно несвакидашње мисионарско искуство, која је трајало скоро двије године. Путем интернет презентације сајта Манастира Лепавине отац Гаврило покренуо је свакодневне духовне разговоре на разне вјерске теме путем цхат-програма. Ово је била духовна школа за многе од око 400 људи из цијелог свијета који су интернет везом учествовали кроз своје писање и идеје, при чему је у суверено духовно руковођење оца Гаврила остварило форму заједнице кроз колективне разговоре више учесника на задату духовну тему, тако да и овај иновативни духовнички подухват у виртуелном беспућу нашег времена у штампаној форми са интересовањем очекујемо.

Садржај

Предговор, 8
Из духовничке преписке оца Гаврила, 10
Духовни разговори вођени преко програма Скајп, 26
Аналитички осврт на духовни рад оца Гаврила у веб простору, 415
Животопис архимандрита Гаврила (Вучковића), 423

"Архимандрит Гаврило Вучковић , настојатељ Манастира Лепавине и његови "Савети духовника и одговори на свакодневне недоумице верујућих људи", које читамо на сајту манастира, потстиче нас на размишљање о феномену компујтера, информатике и електронске поште, као, најсавременијем средству у пастирском богословљу, и савременом дијалогу са ближњимм у целом свету. Могли бисмо наћи ослонац у Христовим речима упућеним светим апостолима и њиховим следбеницима: "Идите по свему свијету и проповједајте јеванђеље сваком створењу" (Мк 16,15.)", пише Митрополит загребачко љубљански, господин Јован у предговору првој књизи "Духовних разговора" архимандрита Гаврила Вучковића.

И друга књига "Духовних разговора" архимандрита Гаврила издата је с благословом Митрополита загребачко-љубљанског и цијеле Италије, господина Јована који у предговору овој књизи поручује, цитирам:

"Духовни разговори архимандрита Гаврила са верницима путем интернета, Радио Благовести, изазвали су потребу за издавањем друге књиге "Духовни разговори", Ако ли коме од вас недостаје мудрости, каже свети апостол Јаков, нека иште од Бога који свима даје једноставно и без карања, и даће му се (Јак 1,5).

Боготражитељи се обраћају својим духовницима да нађу одговоре на своја питања из области вере и морала. Јер ће доћи вријеме, поучава свети апостол Павле, када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи ученике да их чешу по ушима( 2. Тим 4, 3). Због тога свети апостол Павле даље опомиње: Пазите да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу (Кол 2,8)" .

На једноставан, и кристално јасан начин Архимандрит Гаврило разјашњава дилеме модерног човјека и некад наизглед компликована питања своди на кристално чисте јеванђеоске истине. Отац Гаврило даје јасне духовне савјете и поуке које човјека данас, ако их се придржава избављају из проблема глобалног времена, показују му пут ослобађања од страсти и порока. Тако отац Гаврило истиче највише потребу да се живи светотајинским животом Цркве, да се вјерници што чешће исповиједају, да посте све од Цркве прописане постове, сриједу и петак, да се причешћују и да што редовније иду на богослужења у Цркву. Саговорници из цијелог свијета јављали су се преко Фејсбука и програма Скајп оцу Гаврилу и износили у свако доба дана и ноћи своје недоумице. Очеви одговори у штампаној форми сада су доступни у виду друге књиге "Духовних разговора" са вјерницима преко интернета.


Садржај

Предговор, 6
Духовни разговори вођени преко програма Скајп, 9
Духовни разговори вођени на мрежи Фацебоок, 275
Поговор, 394

Sve je manje ljudi u svetu, ali i kod nas koji znaju ko
je i bio i koliko je značio Teslin doprinos nauci. Glavni
razlog je možda u činjenici da je bio očajan biznismen.
Edison, koji je bio samo delić Teslinog pronalazačkog
genija, ali sjajan poslovan čovek, danas se
smatra jednim od najuglednijih američldh naučnika
kao što je i kompanija koju je on osnovao, General
Electric. I kao čovek i kao pronalazač, Tesla je zaslužio
daleko više, ne samo zbog naučnog dela i otkrića koje
je ostavio za sobom, već, više od toga, za trasu koju je
postavio ispred sebe za mnoga otkrića koja tek treba
da dođu. Zbog toga nam se čini da je nužno što češće
ponavljati i ono, bar ključno, što je Tesla već ostvario
i omogućio svet u kome danas živimo:
* Pronašao je motor za naizmeničnu struju i transformator
(Pomislite samo na sve motorne uređaje
koji rade u vašoj kući)
* Pronašao je trofazni elektricitet i doprineo da se
naizmenična struja kao osnova elektro sistema distribucije
koristi svuda u svetu
* Njegov transformator visokog napona je omo
gućio razvoj sistema prenosa i prijema televizijske
slike, odnosno slike na monitorima kompjutera
* Pronašao je radio (Odlukom američkog Vrhov
nog suda, 1943, odbijena je Markonijeva patentna
prijava i patentno pravo dodeljeno Tesli)...
Ukratko: bez njegovih pronalazaka danas ne bi bilo
ničega što zahteva električnu pogonsku energiju

Doktor Mortimer, sreski lekar u blizini "Baskervil Hola", starog imanja plemenite porodice Baskervil, upoznaje detektivski par sa legendom o "plemenitoj" ćudi baskervislkih predaka. Čukun-čukun deda današnjeg lorda Henrija, ser Hugo Baskervil, nemoćan da odoli svežini i čarima mlade seljanke, polazi u lov na devojku i zatvara je u "Beskervil Hol". Jedne maglovite noći nesrećnica pokušava da utekne kroz devonsku močvaru. NJen "vlasnik" je progoni na konju, ali iste noći gubi život na najneobičniji i najjeziviji način - kao plen neprirodno velikog, krvožednog psa o kome navodni očevici još jedino umeju da kažu kako mu u gustoj tami sablasno svetlucaju zle oči. Zbog gnusnog dela Huga Baskervila, zla kob se poput nevidljivog vela spušta na čitavu porodicu - kroz generacije, do dana kada naša priča počinje. Svi elementi engleske gotske tradicije su tu - drevno imanje, porodica "plemenite" krvi, strašna tajna iz prošlosti, prokletstvo i zavodljivo tkana paučina narodnih legendi koje nude jezivi odgovor. A on obično govori o neiscrpnoj kazni za nekada počinjeno zlo.

Arthur Conan Doyle rođen je 1859. u Edinburghu od roditelja Iraca koji su emigrirali u Škotsku. S devet godina poslan je u isusovačku školu u Stonyhurstu, a 1875. odbacio je kršćanstvo i postao agnostik. Od 1876. do 1881. studirao je medicinu u Edinburghu te obavljao praksu u Astonu (danas predgrađu Birminghama). Nakon studija postao je brodski liječnik i otplovio na zapadnoafričku obalu, a 1882. započeo je privatnu praksu u Plymouthu. Doktorat je dobio 1885. Njegova je praksa bila neuspješna, a čekajući pacijente pisao bi knjige. Prvo mu je djelo izašlo u Chambers's Edinburgh Journal prije njegove dvadesete godine.

Ozbiljnije se posvetio književnosti nedugo nakon preseljenja u odmaralište Southsea. Prvo mu je značajnije djelo bilo A Study in Scarlet ("Skica u grimizu") koje je izašlo u Beeton's Christmas Annual 1887. i u kojem se prvi put pojavljuje Sherlock Holmes, stvoren prema profesoru Josephu Bellu. Zanimljivo je da je Rudyard Kipling čestitajući Doyleu na uspjehu upitao: "Je li to moj stari prijatelj, Dr. Joe?". Za života u Southseau sudjelovao je u osnivanju Portsmoutha FC i igrao kao njihov prvi vratar.


Godine 1885. oženio je Louise Hawkins, koja je bolovala od tuberkuloze i na koncu preminula 1906. Godine 1907. njegovom drugom ženom postala je Jean Lackie u koju se zaljubio 1897. i s njom održavao platonsku vezu zbog vjernosti prvoj ženi. Doyle je imao petero djece, dvoje s prvom ženom (Mary i Kingsley) i troje s drugom (Jean, Denis i Adrian).

Godine 1890. proučavao je oko u Beču, a 1891. preselio se u London gdje je imao praksu kao okulist. To mu je dalo više vremena za pisanje, a u studenom 1891. pisao je majci: "Mislim kako bi bilo dobro ubiti Holmesa... i završiti s njim zauvijek. Odvlači mi misli od važnijih stvari." To je i napravio u prosincu 1893. u djelu The Final Problem opisavši borbu Holmesa s najvećim neprijateljem profesorom Moriartyjem u kojoj su obojica poginuli u padu s vodopada. Nakon javnog odaziva oživio ga je u djelu The Adventure Of The Empty House s objašnjenjem da je samo Moriarty preminuo, a Holmes je inscenirao svoju smrt kako bi se obračunao sa svojim drugim neprijeteljima. Sherlock Holmes se pojavio u još 56 kratkih priča i u četiri Doyleova romana te u romanima drugih autora.

Nakon Burskog rata u Južnoafričkoj Republici i međunarodnih optužbi protiv Velike Britanije zbog počinjenih okrutnosti, Doyle je napiso pamflet The War In South Africa, preveden na mnoge svjetske jezike, u kojem je opravdavao ponašanje Britanaca u ratu. Doyle je vjerovao da mu je baš taj pamflet donio titulu Sir i mjesto zamjenika predstavnika krune u Surreyju 1902. Napisao je i dužu knjigu The Great Boer War 1900. Početkom 20. stoljeća kandidirao se za Parlament kao liberal u Edinburghu i u Border Burghu, ali nije uspio pobijediti. No bio je jedan od prvih počasnih članova Britanskog skijaškog kluba.
Kip Arthura Conana Doylea u Crowboroughu

Doyle je bio uključen i u kampanju za reforme afričke Slobodne Države Kongo zajedno s novinarom Edmundom Dene Morelom i diplomatom Rogerom Casementom. Napisao je The Crime Of The Congo 1909., dugi pamflet koji opisuje zločine u Kongu. Morel i Casment dali su mu inspiraciju za likove djela Izgubljeni svijet (The Lost World) iz 1912. Rastao se od obojice početkom Prvog svjetskog rata jer je Morel bio vođa pacifista, a Casment je izdao Britaniju radi Irskog podrijetla.

U kasnim godinama, Doyle se vezao za spiritualizam i napisao je roman s likom Profesora Challengera pod imenom The Land Of Mist. Jedna je od njegovih čudnijih knjiga The Coming Of the Fairies iz 1921. jer je bio uvjeren u istinitost fotografija vila iz Cottingleya koja su bile glavna inspiracija za djelo u kojem su se mogle pročitati teorije o vilama i duhovima. Nakon ovog djela njegova zbirka kraćih priča The Adventures Of Sherlock Holmes zabranjena je u SSSR-u 1929. za vrijeme okultizma, no ta je zabrana kasnije ukinuta.

Doyle je jedno vrijeme bio prijatelj Harryja Houdinija, velikim protivnikom spiritualističkog pokreta. Iako je Houdini smatrao spiritualističke proroke varalicama (pokušavajući ih otkriti), Doyle je mislio da i Houdini ima natprirodne moći, a to je pokazao u djelu The Edge Of The Unknown. Houdini nije uspio uvjeriti Doylea da su to samo čarobni trikovi, što je dovelo do prekida prijateljstva.

Doyle je pokopan u crkvenom dvorištu u Minsteadu u New Forest, Hampshire, Engleska.

U južnoengleskom gradiću Crowboroughu, u kojem je Doyle živio 23 godine, podignut je kip u njegovu čast, a na Picardy Placeu u Edinburghu, blizu Doyleove rodne kuće stoji kip Sherlocka Holm

Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Tanganrog, 29. siječnja 1860. - Badenweiler, Njemačka, 15. srpnja 1904.), ruski književnik

Završio je medicinu u Moskvi i radio kao liječnik. Književnim radom počeo se baviti kao student pišući kratke humoreske pod pseudonimom Antoša Čehonte. Organizirao je pomoć gladnim seljacima, osuđivao zlouporabu vlasti, protekcionizam i korupciju, ali se nikada nije politički angažirao. Majstor je ruske novele, a teme novela su malograđanština, karijerizam, začahurenost činovnika, primitivizam ruskog seljaštva.

Njegove drame nisu drame zbivanja, nego raspoloženja, a po tome je jedan od začetnika moderne dramaturgije. na njegovim dramama izgradio je svoj stil slavni Moskovski hudožestveni teatar pod vodstvom K.S. Stanislavskoga.

Teme njegovih drama su: život umjetničkog svijeta ("Galeb"), provincijsko životarenje ("Tri sestre"), egoizam i umišljenost pojedinih "učenjaka" ("Ujak Vanja"), materijalno propadanje plemića zemljoposjednika ("Višnjik").

Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Tanganrog, 29. siječnja 1860. - Badenweiler, Njemačka, 15. srpnja 1904.), ruski književnik

Završio je medicinu u Moskvi i radio kao liječnik. Književnim radom počeo se baviti kao student pišući kratke humoreske pod pseudonimom Antoša Čehonte. Organizirao je pomoć gladnim seljacima, osuđivao zlouporabu vlasti, protekcionizam i korupciju, ali se nikada nije politički angažirao. Majstor je ruske novele, a teme novela su malograđanština, karijerizam, začahurenost činovnika, primitivizam ruskog seljaštva.

Njegove drame nisu drame zbivanja, nego raspoloženja, a po tome je jedan od začetnika moderne dramaturgije. na njegovim dramama izgradio je svoj stil slavni Moskovski hudožestveni teatar pod vodstvom K.S. Stanislavskoga.

Teme njegovih drama su: život umjetničkog svijeta ("Galeb"), provincijsko životarenje ("Tri sestre"), egoizam i umišljenost pojedinih "učenjaka" ("Ujak Vanja"), materijalno propadanje plemića zemljoposjednika ("Višnjik").

Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Tanganrog, 29. siječnja 1860. - Badenweiler, Njemačka, 15. srpnja 1904.), ruski književnik

Završio je medicinu u Moskvi i radio kao liječnik. Književnim radom počeo se baviti kao student pišući kratke humoreske pod pseudonimom Antoša Čehonte. Organizirao je pomoć gladnim seljacima, osuđivao zlouporabu vlasti, protekcionizam i korupciju, ali se nikada nije politički angažirao. Majstor je ruske novele, a teme novela su malograđanština, karijerizam, začahurenost činovnika, primitivizam ruskog seljaštva.

Njegove drame nisu drame zbivanja, nego raspoloženja, a po tome je jedan od začetnika moderne dramaturgije. na njegovim dramama izgradio je svoj stil slavni Moskovski hudožestveni teatar pod vodstvom K.S. Stanislavskoga.

Teme njegovih drama su: život umjetničkog svijeta ("Galeb"), provincijsko životarenje ("Tri sestre"), egoizam i umišljenost pojedinih "učenjaka" ("Ujak Vanja"), materijalno propadanje plemića zemljoposjednika ("Višnjik").

Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Tanganrog, 29. siječnja 1860. - Badenweiler, Njemačka, 15. srpnja 1904.), ruski književnik

Završio je medicinu u Moskvi i radio kao liječnik. Književnim radom počeo se baviti kao student pišući kratke humoreske pod pseudonimom Antoša Čehonte. Organizirao je pomoć gladnim seljacima, osuđivao zlouporabu vlasti, protekcionizam i korupciju, ali se nikada nije politički angažirao. Majstor je ruske novele, a teme novela su malograđanština, karijerizam, začahurenost činovnika, primitivizam ruskog seljaštva.

Njegove drame nisu drame zbivanja, nego raspoloženja, a po tome je jedan od začetnika moderne dramaturgije. na njegovim dramama izgradio je svoj stil slavni Moskovski hudožestveni teatar pod vodstvom K.S. Stanislavskoga.

Teme njegovih drama su: život umjetničkog svijeta ("Galeb"), provincijsko životarenje ("Tri sestre"), egoizam i umišljenost pojedinih "učenjaka" ("Ujak Vanja"), materijalno propadanje plemića zemljoposjednika ("Višnjik").

Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Tanganrog, 29. siječnja 1860. - Badenweiler, Njemačka, 15. srpnja 1904.), ruski književnik

Završio je medicinu u Moskvi i radio kao liječnik. Književnim radom počeo se baviti kao student pišući kratke humoreske pod pseudonimom Antoša Čehonte. Organizirao je pomoć gladnim seljacima, osuđivao zlouporabu vlasti, protekcionizam i korupciju, ali se nikada nije politički angažirao. Majstor je ruske novele, a teme novela su malograđanština, karijerizam, začahurenost činovnika, primitivizam ruskog seljaštva.

Njegove drame nisu drame zbivanja, nego raspoloženja, a po tome je jedan od začetnika moderne dramaturgije. na njegovim dramama izgradio je svoj stil slavni Moskovski hudožestveni teatar pod vodstvom K.S. Stanislavskoga.

Teme njegovih drama su: život umjetničkog svijeta ("Galeb"), provincijsko životarenje ("Tri sestre"), egoizam i umišljenost pojedinih "učenjaka" ("Ujak Vanja"), materijalno propadanje plemića zemljoposjednika ("Višnjik").

Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Tanganrog, 29. siječnja 1860. - Badenweiler, Njemačka, 15. srpnja 1904.), ruski književnik

Završio je medicinu u Moskvi i radio kao liječnik. Književnim radom počeo se baviti kao student pišući kratke humoreske pod pseudonimom Antoša Čehonte. Organizirao je pomoć gladnim seljacima, osuđivao zlouporabu vlasti, protekcionizam i korupciju, ali se nikada nije politički angažirao. Majstor je ruske novele, a teme novela su malograđanština, karijerizam, začahurenost činovnika, primitivizam ruskog seljaštva.

Njegove drame nisu drame zbivanja, nego raspoloženja, a po tome je jedan od začetnika moderne dramaturgije. na njegovim dramama izgradio je svoj stil slavni Moskovski hudožestveni teatar pod vodstvom K.S. Stanislavskoga.

Teme njegovih drama su: život umjetničkog svijeta ("Galeb"), provincijsko životarenje ("Tri sestre"), egoizam i umišljenost pojedinih "učenjaka" ("Ujak Vanja"), materijalno propadanje plemića zemljoposjednika ("Višnjik").

Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Tanganrog, 29. siječnja 1860. - Badenweiler, Njemačka, 15. srpnja 1904.), ruski književnik

Završio je medicinu u Moskvi i radio kao liječnik. Književnim radom počeo se baviti kao student pišući kratke humoreske pod pseudonimom Antoša Čehonte. Organizirao je pomoć gladnim seljacima, osuđivao zlouporabu vlasti, protekcionizam i korupciju, ali se nikada nije politički angažirao. Majstor je ruske novele, a teme novela su malograđanština, karijerizam, začahurenost činovnika, primitivizam ruskog seljaštva.

Njegove drame nisu drame zbivanja, nego raspoloženja, a po tome je jedan od začetnika moderne dramaturgije. na njegovim dramama izgradio je svoj stil slavni Moskovski hudožestveni teatar pod vodstvom K.S. Stanislavskoga.

Teme njegovih drama su: život umjetničkog svijeta ("Galeb"), provincijsko životarenje ("Tri sestre"), egoizam i umišljenost pojedinih "učenjaka" ("Ujak Vanja"), materijalno propadanje plemića zemljoposjednika ("Višnjik").

Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Tanganrog, 29. siječnja 1860. - Badenweiler, Njemačka, 15. srpnja 1904.), ruski književnik

Završio je medicinu u Moskvi i radio kao liječnik. Književnim radom počeo se baviti kao student pišući kratke humoreske pod pseudonimom Antoša Čehonte. Organizirao je pomoć gladnim seljacima, osuđivao zlouporabu vlasti, protekcionizam i korupciju, ali se nikada nije politički angažirao. Majstor je ruske novele, a teme novela su malograđanština, karijerizam, začahurenost činovnika, primitivizam ruskog seljaštva.

Njegove drame nisu drame zbivanja, nego raspoloženja, a po tome je jedan od začetnika moderne dramaturgije. na njegovim dramama izgradio je svoj stil slavni Moskovski hudožestveni teatar pod vodstvom K.S. Stanislavskoga.

Teme njegovih drama su: život umjetničkog svijeta ("Galeb"), provincijsko životarenje ("Tri sestre"), egoizam i umišljenost pojedinih "učenjaka" ("Ujak Vanja"), materijalno propadanje plemića zemljoposjednika ("Višnjik").

Aleksandar Sergejevič Puškin (ruski: Александр Сергеевич Пушкин) (1799-1837) je bio ruski književnik, a mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu.

Puškin je rođen u Moskvi 6. juna 1799. (26. maja po starom kalendaru) u neimućnoj obrazovanoj aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crni Etiopljanin, Ibrahim Petrovič Ganibal, koji je stigao u Rusiju kao rob, ali je postao usvojeno kumče Petra Velikog. U ranom detinjstvu o Puškinu su se starale dadilje i učitelji francuskog jezika. Znanje jezika je razvijao među članovima nižih slojeva. 1811. godine je primljen u elitnu gimnaziju u Carskom selu, koju je pohađao do 1817. godine.

Nakon škole, obezbedio je mesto u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Puškin je brzo uplivao u liberalne političke vode i zbog revolucionarnih pesama je poslat u egzil u južnu Rusiju (zvanično je samo premešten po dužnosti), gde je ostao od 1820. do 1823. Nakon toga je godinu dana proveo u Odesi, gde mu je cvetao društveni život, a upustio se i u dve afere sa udatim ženama. Međutim, pošta mu presreće pismo u kojem iskazuje pozitivan stav prema ateizmu. Puškin je po drugi put proteran, ovaj put u severnu Rusiju, na seosko imanje svoje majke - Mihajlovsko.

Aleksandar Sergejevič Puškin (ruski: Александр Сергеевич Пушкин) (1799-1837) je bio ruski književnik, a mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu.

Puškin je rođen u Moskvi 6. juna 1799. (26. maja po starom kalendaru) u neimućnoj obrazovanoj aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crni Etiopljanin, Ibrahim Petrovič Ganibal, koji je stigao u Rusiju kao rob, ali je postao usvojeno kumče Petra Velikog. U ranom detinjstvu o Puškinu su se starale dadilje i učitelji francuskog jezika. Znanje jezika je razvijao među članovima nižih slojeva. 1811. godine je primljen u elitnu gimnaziju u Carskom selu, koju je pohađao do 1817. godine.

Nakon škole, obezbedio je mesto u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Puškin je brzo uplivao u liberalne političke vode i zbog revolucionarnih pesama je poslat u egzil u južnu Rusiju (zvanično je samo premešten po dužnosti), gde je ostao od 1820. do 1823. Nakon toga je godinu dana proveo u Odesi, gde mu je cvetao društveni život, a upustio se i u dve afere sa udatim ženama. Međutim, pošta mu presreće pismo u kojem iskazuje pozitivan stav prema ateizmu. Puškin je po drugi put proteran, ovaj put u severnu Rusiju, na seosko imanje svoje majke - Mihajlovsko.