Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski
Hatišerif iz 1833. - Verzija za štampu

+- Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski (http://www.maturskiradovi.net/forum)
+-- Forum: Obrazovanje (/Forum-obrazovanje)
+--- Forum: Prirodne nauke (/Forum-prirodne-nauke)
+---- Forum: Istorija (/Forum-istorija)
+---- Tema: Hatišerif iz 1833. (/Thread-hati%C5%A1erif-iz-1833)


Hatišerif iz 1833. - Vesnica - 17-05-2010 11:58 PM

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz istorije.

Хатишерифом из 1833. године бавио се Радош Љушић у делима Кнежевина Србија (1830-1833), Историја српске државности, и у Уџбенику за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера. Он је детаљније податке о раду на добијању Хатишерифа и Берата преузео из дела Милош Обреновић, аутора Гавриловића. О овом хатишерифу писали су и Владимир Стојанчевић, Чедомир Попов, Јован Милићевић, Радоман Јовановић и Милорад Екмечић, у заједничком делу Историја српског народа. Стање војске за време овог периода описао је В. Стојанчевић у делу Кнез Милош и Источна Србија 1833-1838. , док је о депутацијама које су биле послате у Цариград писао М. Петровић у делу Финансије и установе обновљене Србије до 1842. год.

Хатишерифу из 1833. године претходила су два хатишерифа из 1829. и 1830. године. Стање Срба било је боље, јер су за време Милошеве владавине Турци имали слабију власт у Београдском пашалуку. Ипак, Милош је хтео да још више побољша стање српског народа. Зато је преговарао са Портом, и слао у Цариград народне депутације. Прва и друга су биле 1815, трећа у лето 1816, четврта у пролеће а пета у јесен 1820, шеста у фебруару 1827, и седма у фебруару 1830. године. Прва и друга депутација су биле успешне, али трећа и четврта нису. Турска је искористила заузетост Русије европским питањима, па није прихватила захтеве Србије, који су обухватали потпуну самоуправу у унутрашњим пословима, паушално плаћање данка, и проширење националне самоуправе према границама из 1813. године. Тиме су заоштрени односи између Турака и Милоша. Порта је планирала да га смакне са власти, тако што би га повезала са опозицијом. Међутим, Милош је овог пута имао Русију на својој страни, тако да је послао у Цариград, пету депутацију. Захтеви ове депутације нису испуњени зато што су у том тренутку у први план избили грчки устанак, и буна хетериста у Молдавији. Порта је желела да заштити своје интересе, тако да је ојачала турску власт у Београдском пашалуку. Милош је очекивао подршку Русије, која је поставила ултиматум Турској у марту 1826. То је довело до склапања Акерманске конвенције, чији се пети члан односио на Србију, и тиме је Порта морала да испуни одредбе Букурешког мира из 1812. године : враћање Србији територије Шест нахија, право Срба на пуну националну самоуправу, као и право Срба трговаца да путују са српским пасошима по турским провинцијама. У руско-турском рату 1828-29. године Срби нису отворено учествовали, али је Милош послао новац за руске рањенике, и на посредан начин задржавао турску војску, и због свега тога стекао наклоност Русије. Овај рат завршен је Једренским миром, чија је шеста тачка обавезала Порту да изда хатишериф, 1829. године. Овај хатишериф нема велики значај као наредна два, из 1830. и 1833.

Трећи хатишериф требало је да реши питања која је хатишериф из 1830. године оставио отворена, или нерешена. За време доношења другог и трећег Хатишерифа Порта је била у тешком положају, који су проузроковале бројне буне: буна скадарског паше Махмуда Бушатлије, буна босанских капетана које је предводио Хусеин Градашчевић, и буна египатског вице-краља Мехмед Алије. То је кнез Милош искористио тако што је у отргнутим крајевима подигао побуне против званичне власти. Насилно је прикључио Србији шест нахија, и то прво део старог Влаха, Јадар и Рађевину, а потом и југоисточну и источну Србију. 27. маја 1833. јавио је српској депутацији да у Србији више није само дванаест, него осамнаест нахија. Потом је реис-ефендија признао Србији границе из 1812. године: границе су званично утврђене након што их је обишла комисија. 8. јула 1833. између Русије и Турске закључен је Ункјар-Искелесијски уговор. Њиме је руски утицај у Турској достигао врхунац, што ће Србији донети аутономан положај. Након тога, Турска се окренула српском питању. Коначна редакција овог хатишерифа усвојена је 17. септембра 1833. године, на конференцији руског посланика и реис-ефендије. Хатишерифом из 1833. године решено је питање шест нахија, које претходни хатишериф није решио. Турска је признала Србији присаједињење шест нахија, које су обухватале територију од 13 300 km2, што је око половина дотадашње територије Кнежевине.
Трећи хатишериф познат је и као „толкователни“ , „изјаснителни“ и „окончателни“ .За разлику од претходна два, насловљен је на кнеза Милоша. Султан је одобрио све што је уговорено између његових чиновника и руских представника. Потписао је хатишериф 14, српским депутатима је предат 29. новембра, а у Крагујевац је пристигао 4. децембра 1833. године. Кнез је добио на управу отргнуте крајеве. Утврђен је данак од 2 300 000 гроша, што је знатно мање од оног што су Турци тражили, али ипак и знатно више од оног што су Срби нудили. Овај данак није представљао велики финансијски терет Србији, али је одређивао њен вазални положај према Турској. Та сума обухвата све обавезе Кнежевине Србије према Османском царству. Данак се исплаћивао два пута годишње, о Ђурђевдану и Митровдану,