Gotovi Seminarski Diplomski Maturalni Master ili Magistarski

Puna verzija: Drustveni pokreti mladih
Trenutno pregledate Lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
Maturski, seminarski i diplomski radovi iz biologije i ekologije.

Mladi su budućnost

Iako se ovaj naslov čini banalnim truizmom, ta jednostavna istina teško prodire u našu političku, ekonomsku i intelektualnu elitu. Jer, mada je to jako glupo, svima se čini da će večno biti članovi društvene elite. Što je još čudnije, čak i političari, koji imaju izborima oročeni mandat, iz nekih samo njima znanih razloga, takođe veruju da će na vlasti ostati večno – uzmite za primer kako kroje zakone tako da odgovaraju samo onima na vlasti verujući, u biti, da nikada više neće biti opozicija! Ni drugi delovi elite nisu mnogo brižni prema mladima. Intelektualna elita je posebno gerontokratski orijentisana (SANU, univerziteti, naučni instituti, itd.), nema razumevanje za mlade, namerno im otežava napredovanje (to se smatra delom sticanja iskustva) i, što je još gore, često profesori, stariji istraživači ili rukovodioci biraju inferiorne među mladima (negativna selekcija) da ne bi ugrožavali njihov primat do konačnog odlaska sa scene. Kod ekonomske elite posedovanje kapitala je odlučujući faktor koji se nasleđuje u okviru porodice pa se mladi koji dolaze sa strane ne mogu nadati većem uspehu na osnovu svojih sposobnosti, pošto je kod nas nepoznat fenomen da se najsposobniji uzimaju za partnere ili da se najsposobnijima daju akcije kompanija (tako da postaju suvlasnici) da bi se stimulisao njihov stručan i samopožrtvovan rad.

To da se ne zna šta sa mladima i generalno nezadovoljstvo onim što donose nove generacije nije privilegija samo nedemokratskih društava. Zapadna, demokratska, društva zaista nisu znala šta bi, na primer, sa šezdesetosmašima ili hipi generacijom. Slično je bilo i sa mladima posle Prvog svetskog rata, pa i sa nekim generacijama između dva svetska rata.

Zajednički imenitelj svemu tome bila je činjenica da neke generacije ozbiljno postavljaju pitanje da li baš živimo u najboljem od svih svetova i da li je zaista sve tako dobro da ne bi trebalo nešto da se menja – a to stariji, establišment naročito, teško doživljava kao i činjenicu da će ih na svim njihovim položajima moći, uticaja, sticanja novca i odlučivanja naslediti upravo ti mladi koji im šalju kritički izazov. Bez želje da pravim istorijsko uopštavanje, za koje nemam dovoljno naučnih argumenata, mogu samo reći da se čini da se buntovničke generacije pojavljuju upravo onda kada je uspostavljeni poredak već prilično star (ali, takođe, u velikoj meri perfektuiran u datom obliku) i kada se javlja strukturalna potreba za promenom da bi se postigao novi nivo razvoja. Na drugi način rečeno, baš onda kada je gusenica usavršila veštine svog, guseničkog, života javlja se strukturalna (ovde genetski planirana) potreba da se postane leptir.

Nažalost ili na sreću naša omladina danas nije u situaciji da oseti potrebu da deluje kritički ili prevratnički jer je naše društvo tek u procesu promena i sređivanja. Problem je samo što u tome mladi učestvuju u maloj meri i što čak i oni koji u tome učestvuju nemaju slobodu konceptuiranja.

Istina, tu slobodu u većoj meri nemaju ni stariji koji vode tranziciju – ako je za utehu. Iako po mnogo čemu revolucionarna tranzicija je samo proces vraćanja na stari kolosek iz nečega što je bilo aberacija ili možda samo ćorsokak, što komunizam sigurno jeste bio čak i pored toga što je u svojoj zavodničkoj i prevarnoj retorici sadržao i trajne i realne istorijske motive i ciljeve čovečanstva: jednakost, socijalnu pravdu, bolji život za siromašne i eksploatisane, mir u svetu itd. Naravno, ni ovo vraćanje na staro nije u pravom smislu vraćanje već pre sustizanje nečega što ni samo nije ostalo na istom nego se razvijalo i pokazalo značajne rezultate koji se, objektivno, moraju prihvatiti kao poželjni. No, ipak se radi o tome da se sloboda konceptuiranja značajno ograničava postojanjem primera čak i onda kada on značajno olakšava taj izbor.

Evropska unija je tu, pored nas, i privlači nas svojom raznovrsnom superiornošću, ali kom mladom biću nije izvor najveće dosade mnogo puta ponovljeni roditeljski uput: čini sve što i mi pa će sve biti u redu? Nema sumnje da bi najbolje bilo da i siromašne zemlje na periferiji Evrope (ili Evropske unije što, naravno, nije isto) imaju istorijsku šansu da same koncipiraju svoj razvoj i dovoljno mirnog vremena da ga ostvare – tako se lakše i efikasnije stvaraju stabilna društva. Ali ova šansa je davno potrošena, s jedne strane sporostima samoindikativnog razvoja a s druge strane u stalnom ometanju i mešanju jačih, što se u našem slučaju – slučaju nacije koja živi na geografskoj i istorijskoj raskrsnici naroda, najčešće izvodilo na najgrublji način: ratovima i destrukcijom. Ovo znači da sada, osim ako ne želimo da stalno zaostajemo, nemamo vremena za potpuno samokonceptuiranje razvoja (zato se ne treba bez razloga odricati prilagođavanja stranih koncepata) ili na drugi način rečeno, brže ćemo stići one ispred nas ako budemo koristili njihove uspešne koncepte koje ćemo prilagođavati našoj situaciji.

Prednost je i u tome što ćemo na taj način učiti na njihovim iskustvima (što rade pametniji), a ne samo na svojim (što rade gluplji), tako da ćemo usvojiti samo ono što je dobro i uspelo, a izbeći ono što donosi štetu. S druge strane, uveren sam, ako bismo bili prepušteni samorazvoju najverovatnije bi taj proces trajao jako dugo ili bismo, kao i mnoge zemlje Trećeg sveta pre nas (tamo spadamo po mnogim pokazateljima), završili u nekom ćorsokaku mafijaško/totalitarne države kakvih, na primer, ima dosta u Latinskoj Americi. Dokazi za ovu tvrdnju mogu se naći u nekim elementima naše politike i ekonomije već u prve tri godine tranzicije: rušenje parlamentarnog sistema izbacivanjem protivnika, korupcija, povezivanje vlasti sa organizovanim kriminalom, držanje 95% vlasti sa 9% političke podrške birača, ubistvo premijera, manipulacija i represija medija, itd.

Društveni pokreti mladih

U savremenim društvima dolazi do procesa rastakanja generacija i starosnog doba, što znači da je i omladina kao kategorija problematična. Ovo ne znači da pomenute kategorije ne postoje kao konstrukti u društvu i dalje, već da se u društvima visoke modernosti sve one prelamaju u tački koja je “prinuđena da bira”, tj. pojedincu. Sam termin “omladina” postulira jedinstvo, a ne varijetete življenja (bilo kao posledice strukturalnih uticaja ili individualnih izbora). S druge strane, nestao je ideološki smisao koji je pojam omladine imao u socijalizmima, i naravno način esencijalizacije tog pojma: omladina je po definiciji bila progresivna grupa sa “uvek već” učitanom homogenošću i kolektivnošću .

Pored trendova diversifikacije unutar pređašnje kategorije omladine, uočljivi su i trendovi produženja perioda “mladosti” i nadole (ka detinjstvu) i nagore (prema odraslosti) (Brannen et al. 2002: 164). Prihvatajući navedenu argumentaciju predlažemo termin “mladi” koji je oslobođen ideoloških konotacija i jednoznačnosti koncepta “omladina” . Pojam “mladi” eksplicira činjenicu koju zdravorazumsko saznanje takođe priznaje: to je faza životnog ciklusa koja se smešta između detinjstva i odraslosti (ili između adolescencije i odraslosti), koja, kao uostalom sve starosne
Referentni URL