Značaj herbalnih preparata

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz medicine.

Farmakognozija (gr. pharmakon = lek; gnosis = poznavanje) je prirodna nauka u sklopu farmakologije koja je bavi prirodnim lekovima, odnosno, drogama biljnog, životinjskog ili ređe mineralnog porekla. Najznačajnije droge su one biljnog porekla. Predstavlja jednu od najstarijih farmaceutskih disciplina. Naziv ove naučne discipline vodi poreklo od grčkih reči "pharmakon" (lek, otrov) i "gnosis" (znanje), tako da ova nauka predstavlja "znanje o lekovima" ili "poznavanje lekova".

Prikladno je i tumačenje koje je zastupao K. Ganziger i njegova kovanica "pharmakon i gignosco" koja u osnovnom prevodu znači "sticanje znanja o leku". Prvi put je pojam "farmakognozija" upotrebio bečki lekar, patolog i profesor Adam Šmit (1759-1809) u svom delu Lehrbuch der Materia Medica, koje je posthumno štampano 1811. god. Nekoliko godina kasnije, 1815. god., koristi ga i poljski apotekar Enoteus Sedler u svom radu Analecta Pharmacognostica.

Farmakognozija je naučna disciplina u okviru koje se proučavaju lekovite sirovine poreklom iz prirode (droge) i njihovi lekoviti sastojci. Kao izvor prirodnih lekovitih sirovina mogu se pojaviti biljke, životinje ili su one mineralnog porekla. Danas se u farmaciji najviše pažnje poklanja drogama biološkog porekla; lekovitim biljkama i mnogo manje životinjama. Sve manje se koriste lekovite sirovine mineralnog porekla.

Šta je to biljni lek? Biljni lek je svaki onaj koji sadrži aktivne sastojke biljnog porekla, odnosno jednu ili više biljnih droga odnosno substanci. Jedan ili više biljnih preparata ili pak njihovu mešavinu. Šta su to biljne droge? Biljne droge su cele ili usitnjene biljke, delovi biljaka, lišajevi, alge, i gljive.

I iz biljnog leka i iz biljne droge dobijaju se različitim postupcima usitnjavanja, ekstrakcije, fermentacije, destilacije, ceđenja, sušenja i mlevenja biljni preparati. Oni znači obuhvataju ne samo usitnjene biljne droge već i njihove tinkture, ekstrakte, etarska ulja, i sokove. Razni sastojci koji se nalaze u biljnoj drogi međusobno imaju sinergistički odnos u ispoljavanju povoljnog dejstva na organizam i manje neželjenih dejstava u odnosu na izolovanu čistu aktivnu komponentu.

Fitoterapija je metoda lečenja koja se zasniva na upotrebi lekovitog bilja. Reč fitoterapija potiče od grčkih reči (phyton),biljka i (therapeia),lečiti, tretirati, i znači lečenje biljem. Fitoterapija se zasniva na tradicionalnoj upotrebi lekovite biljke u nekom narodu - travarstvo ili na osnovu klinički dokazanih lekovitih svojstava. Naučna disciplina koja proučava pravilnu upotrebu lekovitog bilja, aktivne komponente, sastav, delovanje, primenu, kontraindikacije, neželjena dejstva i druge aspekte, naziva se farmakognozija. Slični termini su herbalizam, biljarstva, travarstvo i svi ovi termini se međusobno preklapaju. Lekovito bilje se često koristi kao polazna sirovina za dobijanje sintetičkih lekova. Modifikovanjem prirodnih supstanci stvaraju se jedinstveni molekuli, koji imaju jača farmakološka dejstva i mogu postati zaštićeni patentom. Biljni preparati nisu jednokomponentni, za razliku od sintetičkih lekova i sadrže stotine sastojaka. Upotreba biljnog ekstrakta, a ne samo pojedinačne komponente nekad ima sinergističko dejstvo, tj. različite komponente jedna drugoj pojačavaju učinak.

Istorijat herbalnih preparata

Lečenje prirodnim lekovima je najstariji metod lečenja. Mnogi narodi su tokom svoje istorije naučili da koriste lekovito bilje, koje je uspevalo u njihovom podneblju. Savremena naučna istraživanja su potvrdila ili opovrgla tradicionalnu upotrebu određene vrste lekovitog bilja. Lekovito bilje se primenjuje u prevenciji i lečenju raznih stanja i bolesti, a ima široku primenu zahvaljujući bezbednosti i neškodljivosti.

Prirodne biološki aktivne supstance su oduvek služile kao osnova za dobijanje hemijskih lekova. Modifikovanjem prirodnih komponenti, sintetisali bi se molekuli jačeg farmakološkog dejstva, ali i izraženijih neželjenih dejstava. Novosintetisani lekovi se mogu patentirati, jer su jedinstveni, za razliku od biljaka koje ne mogu postati ekskluzivno vlasništvo jedne kompanije.

Prirodni lekovi nalaze svoju primenu na osnovu tradicionalne primene, koja se primenjuje hiljadama godina među određenim narodima, ili na osnovu naučnih dokaza (kliničke studije) u kojima se potvrđuju lekovita svojstva i bezbednost određenih prirodnih proizvoda. Niti upotreba prirodnih proizvoda, niti hemijskih lekova ne treba da bude isključiva, već različite vrste terapija treba međusobno da budu komplementarne, tj. da se dopunjuju u cilju postizanja i održavanja što boljeg zdravlja.

Svaka epoha i kultura u istorijskom periodu našeg razvoja, imali su određena shvatanja i doktrine, koje su odražavale njihove poglede na svet. U tom svetlu, racionalna fitoterapija (ovakvu kakvu danas poznajemo) i nije mogla da iznikne, jer... obrni-okreni, fitoterapija je bila sasvim racionalna u svetlu važećih doktrina. Uklapala se i u totemizam ranih ljudskih društava, i u srednjovekovnu spagiriju... pa čak ni Inkvizicija nije imala ništa protiv primene lekovitih biljaka u svrhu lečenja; čak su inkvizitori (budući da su imali vrlo zapaženu misiju u Novom Svetu, kada su u najtemeljnijem genocidu zabeleženom u istoriji, ognjem, mačem, velikim boginjama i kugom zatrli mezoameričke i juznoameričke civilizacije), preuzimali neke od njihovih lekova (npr. Cinchonae cortex, Ipecacuanhae radix, Cacao semen i sl.) i ubrajali ih u Materiju Mediku Starog Sveta.

Medicina i farmacija, sa istorijske tačke gledišta, započinju upotrebom prirodnih lekovitih sredstava, o čemu svedoče brojni materijalni dokazi rasuti po papirusima starog Egipta i drugih iščezlih civilizacija, ali i aktuelna praksa indijske i kineske tradicionalne medicine, čiji kontinuitet i razvoj već milenijumima nisu prekinuti. Metode tradicionalne medicine, koje su u antičko vreme praktikovali narodi Mediterana i Orijenta, svoj prvi praktični izraz u Evropi dobile su u zborniku De materia medica, koji je u prvom veku naše ere sastavio starogrčki lekar Dioskorides. Ovo klasično delo ispoljavalo je svoj uticaj vekovima kasnije, sve do doba renesanse, kada je revidirano u skladu sa važećim humanističkim doktrinama.

Biljni lekovi i saznanja o njihovoj efikasnosti najčešće su ona koja se prenose u okviru jedne porodice (npr. razni biljni melemi, čajne mešavine od dvadesetak komponenti) i može se reći da takvi lekovi spadaju u tradicionalne biljne lekove. Ali postoje i oni sa dokazanom efikasnosi i o njima postoje i monografije u farmakopejama. Međutim sve veća upotreba ovih lekova nameće i potrebu zakonske regulative u zemljama koje ove lekove stavljaju u promet zbog moguće zloupotrebe naziva biljni lek (dodavanje lekova biljnim lekovima, onečišćenja patogenim mikrooranizmima i pesticidima, ili teškim metalima) ili neželjenih dejstava koja ni malo nisu bezopasna.