ZARADE OD KOJIH ZASTAJE DAH

Magazin „Forčn" koji se bavi bogatim svetom nedavno je kao primere menadžera s ekstremno visokim zaradama u SAD naveo Lija Rejmonda, inače upravo penzionisanog predsedavajućeg „Ekson Mobila". Za 2005. godinu sva njegova primanja - plata, akcije, penzijski udeo - iznosila su čak 405 miliona dolara. Prvi čovek kompanije „Pfizer" Henk Mekinel vredeo je 99 miliona dolara, dok je za istu tu funkciju u „Fanimej" Frenklin Rejns dobio 90 miliona dolara.

Plate top-menadžera svuda u svetu izazivaju kontroverze. Prozvani se vajkaju da samo „paketi" nekolicine njih stvaraju sliku zarada od kojih zastaje dah. Međutim, istraživanja pokazuju da to nije tako. Jedna studija „Merser-konsaltinga", koja je obuhvatila 350 najvećih kompanija, pokazala je da su i plate menadžera, koji su u sredini, znači ne superstarova i superpohlepnih, kako ih očito tamošnja javnost doživljava, vrlo visoke.

Sva njihova primanja, uključujuću osnovnu platu, bonuse, akcije, ali ne i penzijski bonus, u periodu od 1995. do 2005. godine povećana su u proseku za 151 odsto sa 2,7 na 6,8 miliona dolara. U istom periodu osnovna prodaja ovih kompanija porasla je za 51 odsto, na 7,6 milijardi dolara, a profit za 126 odsto na 591 milion dolara.

Suprotno tome, prosečna plata njihovih zaposlenih porasla je za samo 32 odsto i to na 38.223 dolara godišnje. To znači da je u pomenutom desetogodišnjem periodu plata menadžera rasla pet puta brže nego njihovih zaposlenih. U 1995. godini prosečni menadžer je imao 94 puta veću platu od svojih zaposlenih, a u 2005. čak 179 puta.

Način plaćanja top-menadžera se menjao. Sedamdesetih godina prošlog veka to su bili kompanijski karijeristi, samo 15 odsto menadžera u kompaniju su dolazili sa strane, plaćani su u kešu, a njihov zadatak je bio povećanje kompanije. Međutim, kako su troškovi rasli s proširivanjem kompanije takav se pristup pokazao kao kontraproduktivan. Od osamdesetih do devedesetih godina počelo je plaćanje top-menadžera akcijama dotične kompanije, a sve u svrhu veće efikasnosti i profitabilnosti.

Uobičajeno je bilo da mogu da kupe akcije po fiksnoj ceni i to, na primer, 100.000 akcija po ceni od 10 dolara za akciju. U slučaju povećanja cene akcija na 30 dolara momentalno bi zaradili dva miliona dolara. Logična zarada za dobar menadžment. Mana ovog sistema je što je bio inspirativan za prevare, jer su ti isti menadžeri manipulisali izveštajima o rastu vrednosti akcija, a iz toga su se izrodile poznate afere „Enron" i „Vorldkom".