Tetraciklin

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz biologije i ekologije.

Tetraciklinski antibiotici su proizvodi sekundarnog metabolizma bakterija iz roda Streptomyces. Pokazuju široki spektar delovanja prema mnogim vrstama mikroorganizama gram pozitivnim i gram negativnim bakterijama, rikecijama i virusima. Zbog širokog spektra delovanja, relativno niske toksičnosti, dobre podnošljivosti i mogućnosti primene u različitim farmaceutskim oblicima, našli su široku primenu u medicini i veterini.

Era tetraciklinskih antibiotika počela je s otkrićem klortetraciklina u filtratu kulture Streptomyces aureofaciens 1948. godine. Tetraciklin koji je prvi put napravljen dehalogeniranjem klortetraciklina, kasnije je ustanovljeno da ga također proizvodi i vrsta Streptomyces viridifaciens. Zatim je 1950. usledilo otkriće oksitetraciklina u filtratu kulture Streptomyces rimosus. Oko 20-tak vrsta roda Streptomyces proizvodi tetraciklinske antibiotike.

Temeljna struktura tetraciklinskih antibiotika sastoji se od naftacenske jezgre. Svi tetraciklinski antibiotici su zapravo derivati HIDRONAFTACENA. Slika 1. prikazuje kemijsku strukturu najvažnijih tetraciklinskih antibiotika. Neki od njih (metaciklin, doksicilin, minociklin i rolitetraciklin) su polisintetski tetraciklinski antibiotici dobiveni kemijskom konverzijom prirodnih tetraciklina dobivenih biosintetskim putem.

TETRACIKLIN

Tetraciklini su antibiotici širokog spektra dejstva. Ovu grupu čine: tetraciklin, oksitetraciklin, doksiciklin, minociklin, metaciklin i demeklociklin. Tetraciklini deluju tako što inhibiraju sintezu proteina posle preuzimanja u osetljive mikroorgnaizme putem aktivnog transporta. Tetraciklini deluju bakteriostatski, a ne baktericidno.

Spektar antimikrobnog delovanja tetraciklina veoma je širok i obuhvata Gram pozitvne i Gram negativne bakterije: Mycoplasma, Rickettsia, Chlamydia spp., spirohete i neke protozoe (amebe). Minociklin je takođe efikasan protiv N.meningitidis i koristi se za eradikacije ovih organizama iz nazofarinksa. Međutim, mnogi sojevi mikroorganizama postali su rezistentni na ove lekove i to je smanjilo njihovu efikasnost. Rezistencija se prenosi uglavnom preko plazmida i pošto plazmidi imaju gene za rezistenciju prema drugim antibioticima, mikroorganizmi mogu postati rezistentni i na druge lekove istovremeno.