Stilovi vodjstva menadzera u Srbiji

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.

Istraživanje načina kako da se raznovrsne ljudske aktivmnosti učine efikasnim, kako da se poboljša efikasnost realizacije različitih poslova i poduhvata, zadatak je kojim se čovek oduvek bavio. Polako je stvarao jednu posebnu veštinu ili nauku koja mu je bila sve potrebnija ili neophodnija. Ova, najpre veština, a danas sasvim sigurna posebna naučna disciplina, koja je usmerena ka iznalaženju takvih mera i akcije kojima se poboljšava realizacija različitih aktivnosti i poduhvata i čini efikasnim funkcionisanje i razvoj različitih privrednih i društvenih sistema, danas je pod imenom menadžment zauzela svoje mesto mađu modernim naučnim disciplinama.

Naša zemlja i mnoge zemlje istočne Evrope počinju sa ozbiljnijom primenom metoda planiranja, organizacije i upravljanja u privrednom i društvenom životu, tako da se može reći da tek ulazimo u tzv. menadžersku revoluciju. Ono što je zapadni svet doživeo pre više desetina godina, mi doživljavamo danas.

Menadžment predstavlja univerzalno sredstvo, neophodno oruđe savremenog industrijskog sveta. Svako preduzeće, svaki iole složeniji posao, ili ozbiljnija aktivnost zahtevaju upravljanje da bi se doveli do odabranog cilja, odnosno da bi se efikasno završili. Savremene organizacije, privredne ili neprivredne, zahtevaju stalne upravljačke akcije da bi delovale i razvijale se u složenom i dinamičnom okruženju u kome funkcionišu.

Upravljanje je neophodno za efikasno funkcionisanje i razvoj svakog preduzeća, svakog pojedinačnog društvenog sistema i društva u celini, za efikasnije odvijanje svakog aloženijeg posla i poduhvata.

DEFINISANJE ORGANIZACIONOG PONAŠANJA, VODĐSTVA I MENADŽMENTA

ORGANIZACIONO PONAŠANJE

Organizaciono ponašanje je nov pojam u teoriji i praksi organizacije i upravljanja (menadžmenta). U teorijskom smislu organizaciono ponašanje označava oblast koja izučava ponašanje ljudi u poslovnim organizacijama, preduzećima. U praktičnom smislu, organizaciono ponašanje je nova upravljačka aktivnost koja se sastoji u oblikovanju ponašanja ljudi u organizacijama.

Organizaciono ponašanje je način razmišljanja, način poimanja problema i artikulisnja istraživačkih i praktičnih rešenja, a može se bliže odrediti pomoću 5 stavova:
1.Problemi i stavovi su tipično formulisani u okviru obrasca nezavisna varijabla – zavisna varijabla. U skorije vreme, počinju da se uključuju lični i situacioni faktori u navadene obrazac.
2.Ovo je komponenta orijentacije ka promeni kao poželjnom i shodu za organizacije i pojedinca unutar njih. Uslovi za podsticanje promene i modela za ocenu promene postaje sve važniji deo ove oblasti.
3.Postoji dosledno „humanistička“ crta u okviru organizacionog ponašanja koja održava brigu za teme kao što su sopstveni razvoj, lični napredak i samoostvarivanje. Ovaj humanistički ton predstavlja samo jednu stranu današnjih, u mnogome protivrečnih stavova u organizacionom ponašanju. Drugu stranu održava snažni naglasak na operaciono učenje modela i tehnike izmene ponašanja, dakle preorijentaciju ka determinizmu okruženja nego ka samoostvarivanju.
4.Organizaciono ponašanje postaje sve više usmereno na učinak, sa sve više istraživanja koja uljičuju zavisne varijable orjentisane na postignuće. Ovo je, prava tema za inženjerski ili menadžerski „programiran“ um.
5.Organizaciono ponašanje poštuje istraživačke principe koje nameće naučni metod.

Organizaciono ponašanje je, od samih početaka bilo otvoreno za nova saznanja, teorijska i empirijska, posebo iz empirijski zasnovanih društvenih nauka. Ova disciplina je težila da ujedini posebne elemente (individualno, grupno i organizaciono ponašanje) u jedinstvenu oblast proučavanja.

Organizaciono ponašanje je kao interdisciplinarna oblast, posvećena boljem razumevanju i upravljanju ljudskom stranom rada. Po definiciji, organizaciono ponašanje je usmereno i na istraživanje i na primenu. Tri osnovna nivoa u organizacionom ponašanju su: individualni, grupni i organizacioni.

VOĐSTVO

Vođstvo ili liderstvo je ključna varijabla organizacionog ponašanja koja je određena ličnim osobinama pojedinca i karakteristikama sredine. Prve studije u vođstvu su se pojavile krajem 30.-ih godina XX veka. One su se bavile funkcionalnim aspektima poslovnog vođenja. Cilj je bio da se postigne konkurentska prednost putem efikasnosti. Ali, funkcionalni princip doprineo je da se vođstvo tumači kao statična i stereotipna aktivnost.

Danas se vođstvo posmatra kao način ili oblik upravljanja ponašanjem ljudi u organizaciji, sa ciljem da se postigne konkurentska prednost pomoću ljudi, kao najznačajnijeg resursa u svremenoj privredi.

Da bi postojao vođa, neophodna je grupa. Grupe su sastavni deo organizacije. Dužnost menadžera je da bude svestan postojanja grupa i da je u stanju da ih koristi. Grupe su nezaobilazna karakteristika svake organizacije, tako da je značajan deo menadžerske sktivnosti posvećen radu i sa različitim grupama. Menadžeri imaju zadatak da upranvljaju grupama na način da oni dovedu do potrebnog nivoa produktivnosti i satisfakcije članova.

MENADŽERI I LIDERI: DA LI SE RAZLIKUJU?

Menadžeri i lideri se suštinski razlikuju u svojim pogledima na svet. Menadžeri su skloni da usvoje bezličan, čak i pasivan stav prema ciljevima, njihovi ciljevi proističu pre iz obaveza, nego iz želja. Menadžeri posmatraju rad kao omogućavajući proces koji ulključuje određeno kombinovanje ljudi i ideja, u čijoj se interakciji uspostavljaju strategije i donose odluke. Cilj menadžera je prebacivanje tržišta moći ka rešenjima koja su prihvatljiva kao kompromis između suprotstavljenih vrednosti.