Prekid zastarevanja

Prekid zastarelosti, koji može izazvati kako dužnik tako i poverilac, ima to dejstvo da zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost. Zastarevanje se prekida:
1) kada dužnik prizna dug – usmeno ili pismeno priznanje duga, na posredan način – davanje otplate, plaćanje kamate ;
• prihvatanje od poverioca nije potrebno, dužnik mora da učini nešto pozitivno. Moguć delimičan prekid kod delimičnog priznanja duga. Moguće je da se zastarelost ne prekida ako dužnik nije priznao plaćanje kamata. Trenutni prekid zastarevanja. Novi rok počinje da teče odmah.
2) podizanjem tužbe – i svaka druga radnja poverioca preuzeta protiv dužnika pred nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja,
• uspešna tžba – da nije podnosilac odustao ili da nije odbačena. Čak i kad je podnesena nenadležnom sudu, kao i pred arbitražama. Da dođe do usvjanja tužbenog zahteva. a.
Pismena ili usmena opomena poverioca dužniku ne dovodi do prekida. Prekid nastaje najčešće radnjama poverioca.
Kod priznanja duga – novi rok počinje da teče od momenta priznanja. Kod tužbe – novi rok počinje da teče od pravosnažnog rešenja o pokretanju parničnog postupka.

35. Zaštita prava

 Sudska
Pravozaštitni zahtev (radnja) može se ostvariti uz pomoć države – sudom, redovan način – obavezan je kad god je blagovremeno moguć i efikasan.
Titular čije je pravo povređeno, svoj pravozaštitni zahtev ili radnju može ostvariti posredstvom suda (javna zaštita, javna pravda). Zaštita od suda traži se putem tužbe. Tužba je pismeno koje sadrži tvrdnju titulara da mu je pravo povređeno i da mu sleduje zaštita u odnosu na tuženog. NJen ključni deo je tužbeni zahtev – on predstavljaono šta tužilac traži od suda u odnosu na tuženog. U odnosu na vrstu zaštite koja se tužbom traži, tužbe su trovrsne:
1) kondemnatornim tužbama – traži se da sud naloži tuženom određeno ponašanje;
2) konstitutivnim tužbama – se traži promena pravne situacije;
3) deklarativnim tužbama – zahteva se da sud utvrdi postojanje ili nepostojanje prava ili obaveza.
• Trostruka zaštita: 1) spor – parnični postupak, utvrđivanje činjenica; 2) vanparnični postupak – nema parnice, ali sud utvrđuje ono što je važno za određeno pravno stanje; 3) izvršni postupak – prinudno.
• Prigovor – pravo tuženog da spreči sprovođenje prava od strane tužioca.
• Nesamostalni i samostalni prigovori. Privremeni (peremptorni) i trajni (dilatorni) prigovori. Lični prigovori – protiv određenog lica. stvarni – protiv svakog lica.
• Prigovor se ističe u sporu.
• Protivzahtev tuženog – protiv tužioca povodom istih činjenica ili u vezi sa istim činjenicama.
• Tužbe: 1) izvršne; 2) ustanovljavajuće – pozitivne i negativne; 3) konstitutivne.
• Dokazivanje – stranke. Razlozi na kojima se zasniva neko pravo, aktivna i pasivna legitimacija, dospelost zahteva i ispunjenje.
• Presuda – (meritorna odluka) odluka o sporu, ili potvrđuje tužbeni zahtev ili ga odbija, odnosno postoje i mešovite presude. Pozitivne presude: kondemnatorne (izvršne), ustanovljavajuće i konstitutivne. Negatorne, odbijajuće su uvek ustanovljavajuće.
• Presuda – pravosnažnost.
• Formalna pravosnažnost – presuda se ne može više napadati redovnim pravnim lekovima.
• Materijalna pravosnažnost – presuda je konačno rešila sporan pravni odnos.
• Izvršna presuda – koja se prinudno izvršava.
• Pravosnažnost dovodi do izvršnosti, ali ne uvek. Nekad izvršnost pre nastanka pravnosnažnosti.
Sve što stranka treba da dokaže kako bi uspela u sporu predstavlja njen teret dokaza. Građansko pravo određuje i šta mora sud da utvrdi po službenoj dužnosti.
 Vansudska zaštita (samozaštita)
Samopomoć – samovlasno ostvarivanje prava, kad se pomoć od države ne može blagovremeno dobiti.
Samostalno se ne može ostvariti svaka vrsta zaštite. Sopstvenom silom može se iznuditi nečija radnja (aktivna – činjenje, ili pasivna – nečinjenje), a ne može promena pravne situacije niti utvrđenje postojanja ili nepostojanja prava ili obaveze. Samostalni titular može sprovesti kako preventivni pravozaštitni zahtev ili radnju, tako i reaktivne. Titular svoje pravo može štititi bilo tako da sam preduzme određenu radnju, bilo tako da prinudi drugoga na aktivnu radnju ili pasivnu. Svakim oblikom samozaštite štiti se subjektivno pravo tako što se povređuje tuđe. Pošto je zabranjeno povređivati tuđa prava, samozaštita je izuzetak koji može biti dopušten samo pod određenim pretpostavkama.
1) opšti uslovi dopuštenosti samozaštite –
• likvidno pravo - sam sme da se štiti onaj titular koga bi i sud zaštitio;
• nedostižna sudska zaštita (neblagovremena ili nedelotvorna) - neblagovremenost – znači da samozaštita ne trpi odlaganje;
• potreban i primeren način - radnja titulara mora biti potrbna za ostvarivanje zaštite a uz to i primerena; ako se svrha zaštite može postići na više načina, mora se izabrati onaj koji ne škodi drugome, ili mu najmanje škodi;
• odsustvo očigledne nesrazmere – prava se štite bez obzira na svoju vrednost, ali ne po svaku cenu; da bi samozaštita bila dopuštena, interes lica kojem se škodi radnjom zaštite ne sme biti nesrazmerno vredniji od štićenog titularevog interesa;
• prirodna volja – za samozaštitu nije potrebna poslovna sposobnost, dovoljna je faktička sposobnost imati volju da se štiti svoje pravo; radnja u cilju zaštite prava nije lična i nezamenljiv, za pomoćnike u zaštiti ne traže se uslovi potrebni da bi neko bio punomoćnik.
2) posebni uslovi za pojedine vidove samozaštite
Osnovni oblici dopuštene samozaštite su:
• samopomoć – predstavlja hitno potrebnu radnju povređivanja tuđeg pravnog dobra da bi se obezbedilo ili ostvarilo svoje ili tuđe pravo traženja ili izbegle neizbežne znatne teškoće njegovog docnijeg ostvarivanja. Samopomoć je dopuštena ako su ispunjeni posebni uslovi i opšti: da se preduzima radi likvidnog prava, kad državna zaštita nije dostižna, radnjom koja je potrebna i privremena, a ne povređujući nesrazmerno vrednije dobro;
• nužna odbrana – prestavlja hitno potrebnu radnju povređivanja napadačevog pravnog dobra da bi se odbio aktuelni protivpravni napad na svoje ili tuđe pravo vlasti. Da bi nužna odbrana bila dopuštena, potrebni su osim posebnih uslova i opšti: da je napad usmeren na egzistentno likvidno pravo, a sudska zaštita nije aktuelno dostižna, da je odbrana potrebna i primerena, a da povređeno dobro nije nesrazmerno vrednije od štićenog.
• krajnja nužda – predstavlja hitno potrebnu radnju povređivanja tuđeg pravnog dobra da bi se otklonila aktuelna opasnost povrede svojeg ili tuđeg prava vlasti. Dopuštenost krajnje nužde zahteva i opšte uslove: da se štiti stvarno postojeće likvidno pravo, bez mogućnosti blagovremene sudske zaštite, pomoću potrebne i privremene radnje, da vrednost štićenog dobra nije bitno manja od vrednosti povređenog dobra.
Kod svakog oblika samozaštite može doći do prekoračenja samozaštite – upotrebe nepotrebne i neprimerene sile, kao i do putativne samozaštite (kada lice pogrešno drži da je pravo povređeno, ugroženo, da postoji napad odnosno opasnost). Ako je došlo do prekoračenja odgovara se za prouzrokovanu štetu.

36. Pravni promet i vrste pravnog prometa

Prenošenje prava i obaveza (celih ili samo dela) sa jednog lica na drugo, situacija kad su prava i obaveze u pokretu, naziva se pravni promet.
Prenosiva su imovinska prava, u velikoj većini i nezavisno od toga da li su apsolutna ili obligaciona; dok je neprenosiv jedan manji broj imovinskih prava (npr. pravo na izdržavanje, lične službenosti), apsolutnih i relativnih, kao i sva prava koja su po svojoj prirodi neimovinska (npr. prava ličnosti). U jednom broju slučajeva prelaz prava i obaveza od prethodnika na sledbenika n ezavisi od volje prethodnika, kako je to kod zakonskog nasleđivanja ili na osnovu akta javne vlasti, ali češće se to događa na osnovu ugovora između prethodnika i sledbenika (prodaja, poklon). Sredstva pravnog prometa su obligacioni ugovori.
Singularna sukcesija – kad se prenosi jedno ili više određenih subjektivnih prava.
Univerzalna sukcesija – kada se prenosi imovina kao celina na jedno ili dva lica. Prelaze sva prava. Singularna sukcesija je pravilo, a univerzalna izuzetak.
Vrste pravnog prometa:
1) translativni – kad se jedno pravo u punom obimu prenosi na nov subjekt, a dosadašnje je potpuno izgubio pravo; translativan prenos postoji u slučaju prenosa prava svojine ili u slučaju prenosa nekog potraživanja (cesije). Kod uslova, čeka se njegovo ostvarivanje;
2) konstitutivni – ne prenosi se celo pravo, već vlasnik konstituiše (ustanovi) na svom pravu svojine neko uže pravo u korist određenog lica, prenosi se na nov subjekt (plodouživanje, založno pravo, pronalazačko pravo); slučajevi konstitutivnog prenosa su privremeni i njihovim prestankom pravo prethodnika se uspostavlja u ranijem (punom) obimu; konstitutivna pravna ovlašćenja su uzeta iz matičnog prava. Isto svojstvo kao i matično pravo. Vrši se u istoj formi kao i translativni pravni promet. Konstitutivno pravo ne može pripadati subjektu matičnog prava, već samo trećem licu. Gase se smrću ovlašćenog lica, istekom vremena, konfuzijom, napuštanjem.
3) restitutivni – ako lice koje je konstitutivnim prenosom steklo pravo, to isto pravo prenese ponovo na subjekt matičnog prava.


lektira, studentski, poslovna, megatrend, diplomski radovi , magistarski radovi, maturalni radovi, diplomski rad, eseji, maturski radovi, seminarski radovi, diplomski radovi, master radovi, magistarski radovi, domaci radovi, domaci zadaci, projekti, maturalni, maturalne radnje, seminarski, maturski, diplomski, ekonomija, ekonomski, pravo, prava, menadzment, marketing, instalacija, tutorijal, tutorijali, tutorial, baze, baza, sistemi, informatika, ekonomika preduzeca, analiza, racunovodstvo, bankarstvo, osiguranje, spoljnotrgovinsko poslovanje, poreski sistem, politika, inteligencija, psihologija, sociologija, geografija, etika, kultura, fizika, seminarski rad, maturski rad