Pojam i funkcije menadzmenta

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.

Prema Bibliji kretanje Izraelaca prema obećanoj zemlji bilo je usporeno, jer je bilo spontano i nedovoljno organizovano. Mojsije je rešio problem tako što je stvorio manje grupe i imenovao njihove vođe-rukovodioce, na taj način on je olakšao i ubrzao stizanje u Obećanu zemlju.
Mnogi autori koriste ovaj primer kao najraniji pokušaj stvaranja korisnih ideja o upotrebi menadžmenta za praktične svrhe. Sa razvojem organizacija, njihovog obima i kompleksnosti, sve više raste potreba za profesionalnim menadžmentom, za obrazovanim i veštim menadžerima. To je slučaj sa svim organizacijama, državom, armijom, privatnim i javnim preduzećima. Uprkos tome, sve do današnjeg dana nije postignuta saglasnost o tome šta je menadžment. Najviše su u upotrebi dve definicije: jedna koja kaže da je menadžment efikasno korišćenje raspoloživih resursa i druga koja kaže da je u pitanju proces ili forma rada koja podrazumeva usmeravanje ljudi, tj. zaposlenih organizacionih članova prema datom cilju.
Druga definicija je više u upotrebi, jer upućuje na činjenicu da su poslovi menadžmenta relevantni procesi kojima se zaposleni usmeravaju konkretnim aktivnostima na svrhu, organizacioni cilj. U stvari, ovakvo polazište znači da uspeh u menadžmentu, dobrim delom, zavisi od kvaliteta ciljeva, od toga da li su oni dobro postavljeni.
Ne ulazeći u to šta može da bude cilj organizacije, tj. preduzeca i koja poslovna filozofija ima preovlađujuću ulogu, potrebno je reći da svaki menadžer, manje ili više, na ovaj ili onaj način, ostvaruje sledeće aktivnosti (funkcije):
planiranje,
organizovanje,
vodjenje,
kontrolisanje.

Planiranjem se određuju zadaci i načini njihovog ostvarivanja, u skladu sa zahtevima opštih, tj. generalnih ciljeva. Ukoliko funkcija menadžmenta određuje opšte, tj. generalne ciljeve, utoliko se ona identifikuje sa upravljačkom funkcijom koja svoju ulogu i moć zasniva na prirodi vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Nominalno vlasnik sredstava ima funkciju upravljanja. Stvarno on je može ustupiti svom predstavniku.
Organizovanjem se homogenizuju aktivnosti, dodeljuju konkretni zadaci putem davanja naloga, uputstava i predloga, sugestija i obezbeđuje autoritet za njihovo izvršavanje.
Vođenje podrazumeva utvrđivanje potreba, vršenje izbora i obrazovanje kadrova u skladu sa proizvodnim potrebama i tehnološkim zahtevima. Motivisanjem se stvaraju radni uslovi i kanališu napori, akcije i ponašanje subjektivnih faktora prema predviđenim zadacima i ciljevima preduzeća.
Kontrolisanjem se mere performanse – ostvareni rezultati, identifikuju devijacije i njihovi uzroci i preduzimaju korektivni postupci, kad je potrebno.

FUNKCIJA PLANIRANJA

PLANIRANJE I OSNOVNI MODEL PLANIRANJA

Planiranje je, slikovito rečeno, proces određivanja sudbine kompanije, ali tako da ona ide putem – kojim želi da ide i da stigne tamo – kuda želi da stigne.
Planiranje je – po definiciji – sistemski razvoj programa aktivnosti sa ciljem postizanja utvrđenih poslovnih ciljeva, a kroz proces analize, evaluacije i selekcije anticipiranih mogućnosti.
Osnovni model planiranja ima pet faza:
Prvo – definisanje ciljeva organizacije. Ciljevi moraju biti jasni i za organizaciju – dostižni.
Drugo – utvrđivanje svih mogućih puteva postizanja definisanih ciljeva. Iako se, već u prvim analizama, pokazuje pravi put prema cilju, svakako je potrebno razmotriti sve mogućnosti. Ponekad, na prvi pogled najbolji put, kod detaljnijeg razmatranja pokaže niz, prethodno nevidljivih, slabosti. I obrnuto. Najgora alternativa, može postati najbolja, ukoliko se pažljivo ispitaju njene mogućnosti.
Treće – izbor najbolje alternative za postizanje cilja. Pažljivom analizom svih mogućnosti, a putem postupne eliminacije, dolazi se do, verovatno, najbolje alternative.
Četvrto – razvoj odabrane alternative. Sa ciljem da se odabrana alternative usmeri ka postizanju cilja organizacije, potrebno je uspostaviti određeni broj podsistema planiranja.
Peto – aktiviranje planova. Planovi se aktiviraju kroz kratkoročne i dugoročne, odnosno taktičke i strateške aktivnosti.

VRSTE (TIPOVI) PLANIRANJA

R. Akof (Russell L. Ackoff) smatra da : “ Planiranje mora biti neprekidan proces, u kome nijedan plan ne može biti konačan, već se uvek javlja kao objekat preispitivanja. Na taj način, plan nije konačan produkt planiranja, već predstavlja jedan melju izveštaj. ”
Potrebu provere (reoptimizacije) planova, kao i neophodnost uspostavljanja dinamičke kontrole nad procesima, grupa autora tumači na sledeći način: “ Planiranje jeste faza procesa upravljanja u kojem se na osnovu analize prošlog poslovanja i predviđanjem budućnosti donose odluke o ciljevima koje preduzeće namerava da ostvari, kao i politika i planova koji treba da omoguće ostvarivanje ciljeva u budućnosti. Planiranjem se preduzeće prilagođava anticipiranom delovanju faktora ( od kojih neke može a neke ne može da kontroliše ) nastojeći da ostvari ciljeve poslovanja. ”

MISIJA – označava smisao postojanja organizacije i napora koji se čini da bi se to ostvarilo. U njoj su sadržane vrednosti kojima se opravdava pripadnost i odricanje od individualnih “ razlika ”, radi jačanja kolektiviteta i zajedništva. Misija sadrži elemente koji su izazov za onu skalu potreba čija je saturacija (zasićenje) na prvom mestu.
Za organizaciju misija predstavlja relativno širu skalu ciljeva, koji se u postupku planiranja redukuju i prilagođavaju shodno internim mogućnostima. Ona je, bez sumnje, najopštija planska pretpostavka i okvir u kome se kreće “ struktura ” planova i aktivnosti preduzeća. “ Prostor ” misije dozvoljava preduzeću da nađe svoje mesto, proizvodnu orijentaciju, tip kompetentnosti i da uskladi svoje norme i vrednosti u okruženju u kome organizuje svoje aktivnosti.
Misija je osnova za formulisanje strategijskih planova i strategijskih vizija. Strategijski planovi su, na neki način, derivat opšte orijentacije i usmerenosti preduzeća u određenoj oblasti, grani i delatnosti.