Osnove menadzmenta - pitanja

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz menadžmenta.

Klasična teorija ličnosti je Frojdova, i nastala je negde oko 1900. godine. Prvo njegovo otkriće u vezi sa čovekovim ponašanjem jeste da se on ne ponaša samo na osnovu svoje svesti nego da postoji i podsvesno ponašanje čoveka. Pokretačke snage ponašanja čoveka su urođene i formiraju se pod uticajem porodice u ranom detinjstvu. Te urođene pokretačke snage su čovekovi nagoni. Osnovni pokretački nagon po Frojdu je libido. Taj nagon se transformiše kako čovek sazreva i prolazi kroz različite faze. Nagonski deo ličnosti Frojd naziva “Ono” ili latinski “ID”. Nagoni teže da budu zadovoljeni bez ikakvog ograničenja i kontrole. Frojd razlikuje i drugu komponentu u čovekovoj ličnosti, a to je “iskustveni (realistički) deo” koji mu omogućava da se prilagođava okolini da bi lakše zadovoljio svoje nagonske potrebe. Ovaj deo ličnosti je nazvan “Ja”, latinski “EGO”. Treći deo u strukturi ličnosti je “Nad-ja”, ili “SUPER EGO”. Ovaj deo, u stvari, predstavlja čovekovu savest. Tek pomoću ove treće komponente čovek se socijalizuje, prihvata norme ponašanja: Etiku, pravo, realnost prilagođava se uslovima sredine. Ako je čovekovo ponašanje normalno, to znači da u strukturi ličnosti postoji sklad i ta ličnost je “Uravnotežena”. Frojd je razvoj ličnosti podelio na prvu, “oralnu” fazu koja se manifestuje komuniciranjem deteta sa okolinom preko usta. Ova faza traje do godinu dana. Drugu fazu psihičkog istraživanja zadovoljstva i nezadovoljstva kod deteta nazvao je “Analnom”, zbog redukcije defekacije i uriniranja. Tada nastaju reakcije kao što su: tvdoglavost, povlačenje, utučenost i obeshrabrenje. Treća faza je oko četvrte ili od četvrte godine života. Tada dete uočava razlike u polovima, identifikuje se sa roditeljima i sukobljava se sa ograničenjima sa svojim zahtevima. Ovu fazu Frojd naziva “Falusnom”. Po Frojdu, temelji ličnosti se formiraju do pete godine. Kasnije se samo stiču iskustva, socijalno sazreva i razvijaju se određene sposobnosti. Otuda i čuvena Frojdova izreka “Dete je čovekov otac”.

PITANJE BROJ 2.

Objasni bihejviorističku teoriju ličnosti?
Bihejvioristička teorija ličnosti zasniva se na značaju čovekovog ponašanja I učenja. Ova teorija se vezuje za ime B.F.Skinera. Po njoj se ličnost sastoji od osobina i svojstava koja nastaju u zavisnosti od čovekovog iskustva i učenja. Po ovoj teoriji, svaka ličnost je ličnost za sebe, a jedino zajedničko im je ponašanje. Bihejvioristička teorija smatra da se čovek samo u detinjstvu povodi za nagonima kao motivima. Kasnije se pojavljuju drugi motivi koji nisu više, ili samo, biološkog karaktera. Mlade osobe usvajaju ponašanje kroz imitaciju, integraciju, identifikaciju i učenje. Ovoj teoriji se prigovara to da ne uvažava dostignuća klasične teorije i da ne uvažava uticaj i ulogu sredine u ranim fazama formiranja ličnosti, kao i to da je suviše individualistička. Ona nije u dovoljnoj meri objasnila kako i zašto nastaju čovekove osobine.

PITANJE BROJ 3.

Objasni humanističku teoriju ličnosti?
Humanistička teorija, nasuprot prethodne dve smatra da je čovek aktivno svesno biće i pored toga što je nagonsko biće pod uticajem prirode i okoline. Korak napred je ova škola učinila time što je priznala čoveka kao sposobnog i svesno-aktivnog činioca koji može da utiče na razvoj svoje ličnosti. Znači, čovek je kreator, stvaralac i organizator poslova oko sebe i samim tim odgovoran je za svoj razvoj. Sada vidimo da čovekova ličnost može da bude usmeravana u željenom pravcu. Veliki doprinos u razvoju ove teorije ličnosti dao je E.From.

PITANJE BROJ 4.

Osobine autentičnih ličnosti?
Autentične ličnosti predstavljaju samostalne, sposobne ličnosti koje su u potpunosti našle sebe, svoje vrednosti i svoj položaj u društvu. One su vrlo stabilne, ne reaguju na razne provokacije i sposobne su da donose pravilne zaključke u smislu kreativnosti posla. Autentične ličnosti su, po pravilu, emocionalno zrele ličnosti.

PITANJE BROJ 5.

Osobine reaktivnih ličnosti?
Reaktivne ličnosti su uglavnom suprotne od autentičnih, vrlo su nestabilne i promenjive ćudi, nezadovoljne su svojim položajem, traže večito neku svoju pravdu I žele da se njome nametnu. Na žalost, ove ličnosti vrlo često uspevaju da se nametnu kao rukovodioci te onda postaju autoritarne i autokratske ličnosti koje sup o pravilu emocionalno nezrele. Treba naglasiti da veliku ulogu u ponašanju čoveka ima i sama psiha. To naročito vezujemo za reaktivne ličnosti jer one nisu uspele da razviju tokom vremena svoj stav prema realnosti. Autentične ličnosti se vezuju za ideju, jedan ideal, jedan pokret i to vezivanje ima značaj psihološkog sidra. Sa porazom ideje, ili pokreta, za koju su se vezale, ove ličnosti doživljavaju često “psihološku smrt”. Reaktivne ličnosti se vezuju za ljude, pa u slučajevima razilaženja u stavovima sa njima dolazi do konflikta.

PITANJE BROJ 6.

Pretpostavke teorije X?
Teorija X – predstavlja tradicionalno shvatanje usmeravanja i kontrole u organizacijama. Klasične teorije o organizacijama su polazile od sledećih pretpostavki o ljudskoj prirodi i ljudskom ponašanju.
1.Prosečno ljudsko biće po prirodi ne voli rad i izbegavaće ga ako može. Ova pretpostavka ima duboke korene u svesti ljudi.
2.Zbog te ljudske sklonosti prema neradu većinu ljudi moramo prisiljavati, kontrolisati, usmeravati i zastrašivati kažnjavanjem da bi uložili odgovarajući trud za postizanje ciljeva organizacije. Ne naklonost prema poslu tako je jaka da obično i obećane nagrade nisu dovoljne da je nadjačaju. Samo će pretnja kaznom postići cilj.
3.Prosečno ljudsko biće voli da se njime rukovodi, želi da izbegne odgovornost ima relativno malo ambicija i želi sigurnost iznad svega.
Teorija X objašnjava nam neka ponašanja ljudi u industriji. Te se pretpostavke ne bi održale da nije bilo mnogo dokaza o njihovoj korisnosti.

PITANJE BROJ 7.

Pretpostavke teorije Y?
Teorija Y – predstavlja integraciju ciljeva pojedinca i ciljeva organizacije. Pretpostavke teorije Y su:
1.Trošenje fizičkih i mentalnih snaga na poslu jednako je tako prirodno kao i igra ili odmor. Prosečno ljudsko biće nema urođene sklonosti prema neradu. Zavisno od uslova kojima se može upravljati, rad može biti izvor zadovoljstva ili izvor kazne.