Održivost spoljnog duga - analiza, dijagnoza, implikacije

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadžmenta, marketinga, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planova, makroekonomije, mikroekonomije, preduzetništva, upravljanja ljudskim resursima, carine i porezi.


Cilj ovog rada, na osnovu analize faktora koji predodređuju sposobnost zemlje da uredno servisira preuzete obaveze, ukaže na neophodne mere makroekonomske i strukturne politike koje utiču na povećanje efikasnosti upotrebe angažovanih resursa.

Kada je reč o nivou nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, Srbija je pri dnu lestvice srednjerazvijenih zemalja – prema kriterijumima Svetske banke. Međutim, uzimajući u obzir visok udeo zvaničnih izvora finansiranja, Srbija je sličnija zemljama sa niskim dohotkom. Kod ove grupe zemalja održivost spoljnog duga, tj. sposobnost zemlje da uredno servisira svoje tekuće i buduće obaveze prevashodno zavisi od ocene međunarodnih finansijskih organizacija o uspešnosti sprovođenja makroekonomskih i institucionalnih reformi. Dakle, u drugom planu je raspoloženje privatnih poverilaca, koje se, preko tržišta kapitala, ispoljava kroz kamate primerene lošem kreditnom rejtingu zemlje.

Čak i relativno visok spoljni dug poput našeg, u dugom roku, može biti neometano servisiran, pod pretpostavkom da su a) zvanični poverioci i donatori spremni da obezbede “pozitivan neto finansijski transfer” u formi srednjoročnih i dugoročnih kredita pod koncesionalnim uslovima, b) ako se u međuvremenu zemlja osposobi da se po povoljnim uslovima finansira na tržištu kapitala, odnosno v) ako su troškovi servisiranja duga održivi na kraći i srednji rok. Isto tako je moguće da on iznenada postane neodrživ ukoliko se prekine priliv zvaničnih inostranih sredstava, odnosno ako međunarodne finansijske organizacije ocene da se ne ispunjavaju kriterijumi dogovorene makroekonomske i strukturne politike.

Tako su održivost spoljnog duga, makroekonomska stabilnost i privredni rast međusobno uslovljeni budući da mogućnosti novog zaduživanja zavise i od toga kako poverioci ocenjuju efekte korišćenja angažovanih finansijskih resursa. Uvažavajući značaj i složenost problematike, kao i prethodne konstatacije, pored uobičajenih kriterijuma osetljivosti eksterne pozicije, koncept održivosti spoljnog duga Srbije razmatran je u kontekstu pretpostavki održivog rasta privrede na srednji i dugi rok.

Spoljni dugovi zemalja u razvoju

Spoljna zaduženost zemalja u razvoju dobiva u sve većoj mjeri zabrinjavajuće dimenzije. U ovim zemljama originirana akumulacija je još uvek nedovoljna tako da se zaduživanje u inostranstvu pojavljuje kao nužnost, da bi se obezbedilo dovoljno finansijskih sredstava za finansiranje razvoja.


Kretanje zaduženosti zemalja u razvoju


Problem spoljne zaduženosti za zemlje u razvoju dolazi do izražaja 60-tih godina, da bi u 80-tih godina poprimio izuzetne razmere. Prema podacima Svetske banke, ukupan iznos spoljnog duga zemalja u razvoju 1987.godine iznosio je 1,080 mlrd USA$ sa tendencijom daljeg rasta. Svetska banka obuhvata zaduženost zemalja u razvoju putem sistema DRS (Debtor Reporting System) koji ne obuhvata: obaveze kratkorocnog duga i dug zemalja koje nisu obuhvaćene DRS sistemom.

Do porasta spoljnih dugova zemalja u razvoju dolazi u 70-im godinama, a posebno poslije prvog skoka cena nafte 1973/74.g. U ovom periodu privatne banke počinju da igraju sve značajniju ulogu u politici kreditiranja zemalja u razvoju, tako da je privatno medunarodno tržište kapitala preuzelo u znatnoj mjeri finansiranje zemalja u razvoju.

80-tih godina privatno tržište kapitala koje je ranije preuzelo najveći deo spoljnog finansiranja zemalja u razvoju, postaje u određenoj meri suzdržano u odnosu na zahteve ovih zemalja. Traže se garancije, veće marže, kraći rokovi i sl.

Problemi vezani za servisiranje dugova su skoncentrisani na zemlje Latinske Amerike i Afrike. 1982.godina donosi još izraženije probleme i dovodi do krizne situacije - krize dugova (debt crisiss).

U ovakvoj situaciji dolazi do transferiranja značajnog dela sredstava iz zemalja u razvoju u razvijene zemlje. Servisiranjem dugova zadužene zemlje se odriču sopstvene akumulacije u korist zajmodavca, što ima krajnje nepovoljne reperkusije na privredni razvoj ovih zemalja, a svakako i životni standard u ovim zemljama.

U 80-tim godinama raste broj zahteva zemalja u razvoju za reprogramiranjem dugova. Reprogramiranjem se izbegava, da zemlja priđe obustavi otplaćivanja dugova, što bi u postojecoj situaciji imalo izuzetno nepovoljne posledice budući da bi pored ostalog zemlja izgubila pristup na međunarodno tržište kapitala, a dovelo bi i nepovoljnih posledica političke prirode.

MMF davanje podrške pojedinim zemljama uslovljava prihvatanjem posebne stabilizacione strategije (platno bilansnog prilagodavanja) koja je bazirana na: rigoroznim monetarnim i fiskalnim restrikcijama, korekcijama deviznog kursa i kontroli trošenja, pri čemu je minimizirano značenje ostalih mera prvenstveno na strani ponude. Kao osnovni cilj ovakve strategije ističe se izraženije kontrolisanje traženja, budžetskih deficita kao i svakako onemogućavanje nekontrolisane monetarne ekspanzije.