Menadžment u obrazovanju

"Davno je rečeno da onaj ko ne misli na budućnost, neće je ni imati. Ali, isto tako, ko zaboravi na prošlost, ponoviće mu se. Razume se da ne želimo da nam se desi ni prvi ni drugi slučaj. Zato je potrebno permanentno osposobljavanje naučnih radnika za uspešno kretanje napred i to na način da nam prošlost ne bude samo opterećenje već, ukoliko je moguće, nadahnuće i podstrek za nova ostvarenja″
(K. Omae. "Kako razmišlja strateg" )

Dugi niz godina, državne škole i univerziteti kod nas predstavljale su ponos društva. Jednaki uslovi za sve i besplatno obrazovanje podupirali su prividnu socijalnu jednakost. Medjutim, poslednjih godina, na školstvo pada senka. Roditelji se žale na kvalitet obrazovanja. Na drugoj strani, nastavnici se žale na uslove rada, plate, programe. Stvorena je klima obostranog nepoverenja, gde su roditelji uskraćeni za obrazovanje kakvo žele za svoju decu i gde su nastavnici uskraćeni za prihode u skladu sa uspesima koje postižu sa svojim djacima. Rezultat takvog stanja doveo je do smanjenja efikasnosti i efektivnosti školstva, te odlaska onih koji su željni novog znanja van zemlje.

Savremeno društvo obeležavaju veoma intenzivne društvene promene koje snažno utiču na ulogu, smisao i ciljeve obrazovanja.Naučno-tehnološka revolucija i informatička era nameću novu ulogu obrazovanju i zahtevaju da znanje i nauka budu nova vodeća snaga svih promena. Ljudska kreativnost i znanje sve više postaju osnovni resursi razvoja i opstanka na svetskom tržištu.

Da bi se prilagodile tim novim okolnostima, razvijene zemlje sveta su realizovale velike promene svojih obrazovnih sistema, dok se u zemljama u razvoju promene tek sprovode.Velika pažnja stručnjaka posvećena je promeni koncepta obrazovnog sistema od klasičnog ka fleksibilnom. Razvijene zemlje izdvajaju velika sredstva i ulažu u razvoj efikasnijih i fleksibilnijih sistema obrazovanja koji će biti u stanju da odgovore na potrebe savremenog društva. Smatra se da najbolji metod za unapređenje efikasnosti u obrazovanju predstavlja kompeticija među institucijama obrazovanja koja podrazumeva, ne samo konkurenciju za pedagoškim, naučnim ili tehničkim prestižom, već i borbu za opstanak.

Ono što većinu obrazovnih ustanova dovodi u situaciju da se okrenu tržištu predstavlja smanjenje upisa studenata, donacija i drugih izvora prihoda, uz istovremeni porast raznih troškova. Mnoge ustanove suočile su se sa izmenjenim potrebama studenata i očekivanjima društva, povećanom konkurencijom za pridobijanjem sredstava iz fondova, a sa druge strane, sa nesmanjenim finansijskim pritiscima i zahtevima za unapređenjem efikasnosti. Otvaranje prema tržištu može doprineti unapređenju mnogih aspekata delovanja obrazovnih institucija kao što su efikasnija interna i eksterna komunikacija, unapređivanje procesa isporuke obrazovnih usluga, pitanja finansiranja i određivanja visine školarine, kvalitet nastave, satisfakcija klijenata i sl.

Sadašnji sistem finansiranja škola, posebno srednjih je teško održiv i obrazovne ustanove moraju da pronalaze i druge načine, mimo budžeta, kako da „zarade" novac i opstanu. Konkurencija i profit moraju biti ponovo uvedeni kao pokretački kriterijumi u školstvu. Njihovim uvodjenjem predavači i administrativno osoblje osetiće potrebu da udovoljavaju zahtevima tržišta, odnosno tražnje, a ne da koriste privilegije monopola i udaljavaju se u suprotnom smeru od onoga što tržište traži. Eliminacija postojećih monopola, naravno, usloviće mnoge bitke oko uspostavljanja programa, definisanja sistema vrednosti i uporedjivanja takvog sistema sa postojećim sistemima u drugim zemljama.

Ono što je činjenica jeste da je danas obrazovanje u najrazvijenijim zemljama sveta postalo jedna o najpropulzivnijih grana, da čak i velike kompanije razvijaju svoje poslovne škole, da znanje sve više dobija internacionalni karakter. U SAD, na primer, u proseku studira oko šest stotina hiljada stranih studenata godišnje, najviše ih je iz Japana, Kine, Koreje, dakle najrazvijenijih zemalja. Da je obrazovanje postalo unosan biznis pokazuje i primer Velike Britanije gde se prihodi od obrazovanja stranih studenata mere milijardama funti godišnje, ali se to ne radi na uštrb kvaliteta. Upravo u tim zemljama su locirani najprestižniji svetski univerziteti koji Vam, kada ih završite, širom otvaraju vrata kompanije koju poželite. Znači, i škole i fakulteti se takodje, kao i drugi privredni subjeti moraju tržišno ponašati. Uspešni menadžeri u ovim do sada finansijski zaštićenim ustanovama biće sve traženiji.

U biznisu već duže važi da nije dovoljno biti samo „ekonomski" pismen, već da je potrebno ovladati i nekim drugim veštinama i znanjima,da bi se ostvario najveći deo novostvorene vrednosti. Zbog toga ne treba praviti razliku između funkcije koju obavlja rektor univerziteta, dekan fakulteta ili direktor osnovne škole, i uloge koju neko kao direktor vrši u nekoj kompaniji. Dakle, sve organizacije trebaju menadžere, i nužno je da shvatimo da obrazovne organizacije, takođe, ne mogu biti izuzetak u tom smislu. Čak i u uslovima kada o školi brine država, kada nemate problema sa finansiranjem, ostaje pitanje na koji način vodite tu instituciju, kako sarađujete sa ljudima i kakvu atmosferu gradite u organizaciji, kakav je Vaš krajnji rezultat u pogledu učinka i kvaliteta i da li ste preuzeli odgovornost za sudbinu organizacije koju vodite, da li ste možda zaboravili na tržište gde ti kadrovi treba da se potvrde.

Promene u nacionalnim ekonomijama ka društvu koje se zasniva na znanju (knowledge-based society), utiču na shvatanje menadžmenta u obrazovanju. Pre svega ljudski resursi postaju značajniji od drugih resursa. Ovo nameće zahteve u smislu togakakvu edkuaciju i obuku zaposleni dobijaju, kao i kakav se tip osnovnog obrzovanja nudi deci i mladima. Drugo, ovo se događa u interakciji i simultano sa sve većim potrebama usmerenim ka efektivnom i efikasnom menadžmentu koji nameću ovakvi zahtevi. Na kraju, lideri koji deluju u obrazovanju i profesionalnoj edukaciji moraju biti operativni i u internacionalnim razmerama. Oni moraju uzeti u ozbir profesionalnu edukaciju zaposlenih u drugim zemljama kao i razmotriti metode i nosioceobrazovanja i profesionalnog razvoja u više zemaja.

Pri tom, s obzirom na specifičnosti obrazovanja kao grane, pred menadžerima u obrazovanju se nameće još jedan nimalo lak zadatak: da naprave balans između potreba i želja s jedne strane, i očuvanja akademske reputacije i ostalih obrazovnih ciljeva i dužnosti sa druge strane. Nema sumnje da će preuzimanje školstva od strane preduzetnika dovesti do povećanja kvaliteta. Konkurencija će terati škole da stalno poboljšavaju svoje programe na zadovljstvo roditelja, djaka i nastavnika jer ako bi u tome uspeli nagrada bi bila veća nadoknada za njihov rad.

Postoji još jedna dimenzija ovog problema. Tržište nije ograničeno veličinom neke zemlje. Kvalitetne škole privukle bi djake van države. Kvalitetni programi mogu postati izvozni proizvod, podjednako značajan kao i pojedine robe koje se izvoze. Da li će privatizacija u obrazovanju rešiti sve probleme i rešiti ih odmah? Ne! Ali će dovesti do boljih efekata od postojećih. U potpunoj slobodi, koju obezbedjuje preduzetništvo, manje je moguće da dodje do poremećaja, zloupotreba ili intelektualne tiranije.